Zašto se desničarski premijer bori da iz zatvora oslobodi levičarskog novinara, bivšeg vođu grupe “Borba se nastavlja”

      Italijanska vlada se podelila oko pomilovanja političkog zatvorenika Adrijana Sofrija. Vođa vanparlamentarne političke grupe “Borba se nastavlja” iz sedamdesetih godina, ovaj bivši novinar i nezavisni intelektualac nalazi se u Pizi na izdržavanju 22-godišnje zatvorske kazne zbog ubistva komesara policije Luiđija Kalabrezija. Priča je počela 12. decembra 1969, kada je u terorističkom bombaškom napadu u Poljoprivrednoj banci u Milanu, na Trgu fontana, ubijeno 17 ljudi. Bio je to početak takozvanih godina olova koje su potresale Italiju. Zemlja je u to vreme bila jedno od važnijih bojišta hladnog rata u Zapadnoj Evropi, a “Crvene brigade”, fašisti i mafija takmičili su se ko će ostaviti više žrtava u svojim terorističkim napadima. Godine terorizma su kulminirale u otmici i ubistvu Alda Mora, premijera iz tada vladajuće Demohrišćanske stranke, i u italijanskom društvu su ostavile duboke, nezarasle ožiljke.
       Slučaj Sofri ponovo je došao u žižu javnosti kada je premijer Berluskoni pokrenuo inicijativu za njegovo oslobađanje. Ovaj Berluskonijev istup, naizgled neočekivan, jer podržava oslobađanje čoveka koji ga sa stranica “Republike” žestoko kritikuje, predstavlja samo još jedan u nizu udaraca protiv nezavisnog sudstva u Italiji. Naime, zbog mnogobrojnih sudskih procesa koji se vode protiv Berluskonija zbog načina na koji je stekao svoje bogatstvo, italijanski premijer neposredno posle izbora, poveo je žestoku kampanju protiv sudija. Optužuje ih da, u službi opozicionih partija levog centra, koriste svoj položaj da bi diskreditovali njegovu vladajuću koaliciju. Ovakav stav izaziva ozbiljnu sumnju velikog broja stanovništva u nezavisnost sudstva. U ime demokratije i građana “koji su nosioci suverenosti, a ne sudije”, populistički će reći Berluskoni, vlada predlaže paket zakona usmeren ka smanjivanju sudskih ovlašćenja. Jedan od njih je i žestoko kritikovani zakon koji dozvoljava uklanjanje sudija sa pojedinih suđenja, ako optuženi imaju, prilično široko definisanu, “osnovanu sumnju”, da bi sudije u procesu mogle da budu protiv njih. Inicijativa za pomilovanje Sofrija ili eventualna generalna amnestija, koju je predložio papa u istorijskom govoru u italijanskom parlamentu, a koju podržava većina vladajuće koalicije, viđeni su kao taktički potezi koji vode preuzimanju ovlašćenja sudija od strane izvršne i zakonodavne vlasti.
       Berluskonijevo istupanje povodom nedavne presude Andreotiju je samo nastavak ovakve politike. Apelacioni sud u Peruđi osudio je Andreotija na 24 godine zatvora zbog naređenog ubistva jednog novinara 1979. a Berluskoni je izjavio da ovom presudom politički obojene sudije (čitaj “komunisti”, da iskoristimo Berluskonijev rečnik), po ko zna koji put žele da utiču na funkcionisanje italijanske demokratije i da isprave noviju istoriju Apeninskog poluostrva. Možda, zalažući se za pomilovanje Sofrija, Berluskoni hoće da pokaže da ne brani samo desno orijentisane političare, kao što je Andreoti, nego i svoje žestoke kritičare.
      
       “Godine olova”
       Za atentat na Trgu fontana, kao i za mnoge druge, nikad se nije utvrdilo ko ih je izvršio. Policija obično nije razrešavala ubistva, a novinari, zavisno od političke pripadnosti, svu krivicu svaljivali su na leve ili desne terorističke organizacije. Neposredno posle atentata uhapšen je jedan anarhista, radnik na železnici koji je, posle nekoliko sati policijskog ispitivanja bez mogućnosti da kontaktira sa svojom porodicom ili eventualnim braniocima, nađen mrtav u dvorištu policijske stanice. Zvanično objašnjenje bilo je da se on, na trenutak ostavljen nasamo, verovatno bacio kroz prozor usled histerične reakcije prouzrokovane osećanjem krivice i bezizlaznosti situacije u kojoj se zbog hapšenja našao. Sa druge strane, levičarska štampa, naročito Sofri i organizacija “Borba se nastavlja”, tvrdili su, u svojim dnevnim novinama, da su ovog anarhistu bacili kroz prozor policajci koji su ga ispitivali, a kojima je rukovodio komesar Kalabrezi. Tri godine kasnije, 17. maja 1972, ubijen je Kalabrezi, nazivan “Komesar prozor”, na ulazu svoje kuće u Milanu, naočigled porodice. Tada vladajući demohrišćani ubrzo su optužili levičarsku štampu da je trogodišnjom kampanjom pozivanja na linč, ako ne ubila Kalabrezija, onda barem kumovala njegovom ubistvu. Posle 16 godina zatišja, krajem juna 1988. godine, uhapšen je jedan od učesnika u izvršenju ubistva Kalabrezija. Ovaj nekadašnji Sofrijev saborac iz grupe “Borba se nastavlja”, u prilično klimavom sudskom procesu, optužio ga je da je on organizovao ubistvo, a takođe je naznačio i izvršioca ovog dela. Svi optuženi u maratonskom procesu bili su osuđeni na 22 godine zatvora. Sofri je prvo bio uhapšen pa pušten, a od 1997. nalazi se na konačnom odsluženju zatvorske kazne.
      
       Sofri
       Među ljudima koji su podržavali tezu da je oružana borba, vođena sedamdesetih, opravdana zbog “instrumentalizovanosti sudstva” od strane tadašnjeg “kapitalističkog režima”, bile su i ličnosti iz italijanskog javnog života: Umberto Eko, Federiko Felini, Alberto Moravija i mnogi drugi. Te godine su bile vreme velikih podela na Apeninskom poluostrvu, vreme emocija u politici, ekstremizma, pa je zato o tome teško suditi iz današnje perspektive. Posmatrano sa distance od trideset godina, Sofrijeva organizacija izgleda naivno zbog svoje ubeđenosti u neminovnost socijalne revolucije u Zapadnoj Evropi i zbog verovanja da se marksističke ideje mogu lako preneti iz univerzitetskih amfiteatara u fabričke hale. Mnogobrojne optužbe o povezanosti ove organizacije sa “Crvenim brigadama” nisu nikad zaista potvrđene, sem u neubedljivom procesu protiv Sofrija i drugova.
       Sofri vremenom menja svoje stavove ali retko ostaje izvan aktuelnosti domaće italijanske i svetske politike. Danas iz svoje ćelije, gledajući kroz prozor na Krivi toranj u Pizi, nastavlja novinarsku karijeru i skoro svake nedelje piše zapažene tekstove - komentare za najpopularniji italijanski dnevni list “Republiku”. U jednom od uvodnika Sofri napada pacifiste koji se po svaku cenu protive ratu u Iraku. Kao i oni, on se ne slaže sa bespogovornom politikom napada na ovu “državu otpadnicu” ali istovremeno ne može da prihvati neodgovorno izjednačavanje Buša i Huseina. On osuđuje indiferentnost političkog stava pacifista prema demokratiji i, za razliku od učesnika nedavnog milionskog marša protiv rata u Iraku, održanog u Firenci, smatra da je rat nekad potreban da otkloni zlo. Moglo bi se pretpostaviti da se ovim člankom Sofri udvara Berluskoniju koji se svim srcem zalaže za rat protiv Iraka, ali pre će biti da Sofri iskazuje svoj izrazito individualistički stav.
       Italijanska štampa objavila je da je već u septembru spremano pomilovanje za Sofrija i još nekolicinu austrijskih terorista, secesionista, iz autonomne oblasti Alto Adiđe, koji su u zatvoru zbog bombaških napada šezdesetih godina. Pomilovanja ovih Austrijanaca trebalo je da budu poklon austrijskom predsedniku Klestilu koji je tih dana bio u poseti Rimu. Naime, austrijska država već godinama traži od italijanske da okonča ovaj neprijatni deo međudržavne istorije dve zemlje time što će pomilovati altoadiđanske teroriste. Sofri je trebalo da bude deo ovog paketa pomilovanja koje je, prema “Republici”, u septembru bilo gotova stvar, ali se potpredsednik vlade Fini ovakvoj akciji žestoko suprotstavio pozivajući na poštovanje originalnog koalicionog sporazuma i smatrajući da bi eventualno pomilovanje Sofrija i opšte smanjenje kazne svim zatvorenicima bilo suprotno politici uspostavljanja sve veće javne sigurnosti, jednog od osnovnih predizbornih obećanja Berluskonijeve vlade. Vođa postfašista se čak postarao da u listu njegove stranke “Vek Italije” odgovori na Berluskonijev članak tvrdeći da su zakon, pa time i ovlašćenje predsednika Republike jasni; ako želi, on može da oslobodi Sofrija. Sa druge strane, ako bi se to zaista i desilo, Fini upozorava, bila bi načinjena pogubna greška. Zbog ovog javnog stava on je, prilično izvesno oslobađanje kolumniste “Republike”, doveo u pitanje.
       Izgleda da se većina italijanskog biračkog tela i vladajućeg establišmenta slaže sa Sofrijevim pomilovanjem. Sam Berluskoni zalaganjem za njegovo pomilovanje dobija značajne političke poene i popravlja svoj veoma poljuljani imidž a istovremeno makar simbolično pokazuje, čak i levici, da je milosrdniji od sudija. Čak je i žena ubijenog komesara Kalabrezija izjavila da se u principu slaže sa pomilovanjem. U levičarskom listu “Unita” ovdašnji popularni filozof, izazivajući gnušanje članova Sofrijeve porodice, pozvao je ovog novinara-zatvorenika da odbije svako eventualno pomilovanje od Berluskonija, zbog niskih, demagoških pobuda koje su ga inspirisale.
      
       Sukobi u koaliciji
       Uprkos suprotstavljanju “Nacionalne alijanse”, u italijanskom parlamentu počela je rasprava oko amandmana na Ustav koji treba da ukine dvotrećinsku većinu za usvajanje zakona o pomilovanju. Ustav je promenjen 1992. i od tada nije donet nijedan zakon o amnestiji ni opštem smanjenju kazne. Sada se planira usvajanje odredbe kojom će apsolutna većina biti dovoljna za donošenje ovakvog zakona. Time će se preduprediti i eventualno odupiranje Finijeve “Nacionalne alijanse” zakonu o pomilovanju.
       Po ko zna koji put na videlo je izašla različitost u mišljenjima i političkim interesima u Berluskonijevoj koaliciji “Kuća slobode”, koja neminovno vodi u ozbiljne podele (prva Berluskonijeva vlada, sredinom ‘90-ih već se raspala zbog istupanja “Lige sever”). Naravno, vlada se neće srušiti samo zbog Sofrija, ali će kao i u mnogim drugim slučajevima eventualne pozitivne namere većine biti sprečene zbog ekstremizma koalicionih partnera. U ovom slučaju to su Finijevi postfašisti, a to je ranije bila Bosijeva stranka. Bez obzira na to što je u pitanju politička trgovina i demagoški nastup Finija pred ekstremno desnim biračkim telom i što će do Sofrijevog pomilovanja ili opšte amnestije verovatno ipak doći, Finijevo istupanje makar simbolično sprečava zatvaranje krvavih stranica ‘70-ih godina baruta, bombi i krvi. Ipak, protivljenje “Nacionalne alijanse” samo je delimično objašnjenje za buku koju je Sofrijev slučaj izazvao u javnosti. U celoj priči značajnija od velikog uticaja ekstremne desnice na formiranje zvanične italijanske politike ostaje uloga italijanskog premijera. Politička nekoherentnost u Berluskonijevom zalaganju za pomilovanje Sofrija i u kritici presude u slučaju Andreoti, samo pokazuje da je izgleda najvažniji cilj političkog postojanja italijanskog premijera rat protiv autoriteta ličnih neprijatelja njegovog bogatstva i načina na koji ga je stekao - italijanskih sudija.
      
       SRĐAN CVIJIĆ
      
      

Slučaj Andreoti Drugostepeni, Apelacioni sud u Peruđi, osudio je bivšeg, sedam puta izabranog, italijanskog premijera na 24 godine robije zbog naručenog ubistva jednog italijanskog novinara 1979. u Milanu. U klasičnoj sačekuši ispred kuće ovog novinara ubila je mafija. Jedan od uhapšenih mafijaša optužio je Andreotija da je naručio ubistvo. Demohrišćanski premijer, jedan od simbola italijanske posleratne politike, negirao je ove tvrdnje ali sudije su ipak zasnivale čitavu presudu na tom svedočenju. Andreoti im je bio naročito sumnjiv jer je bio glavna meta pisanja ovog novinara. Sada, 23 godine posle, Andreotiju ostaje samo da se žali i čeka presudu najvišeg kasacionog suda. Zbog svoje starosti ovaj političar verovatno nikad neće otići u zatvor, ali bi eventualna pravosnažna presuda još jednom potvrdila usku povezanost italijanskih političara i mafije i eventualno dala, ako ništa drugo, moralnu satisfakciju porodici ubijenog. Ipak, ne može se izbeći utisak da većina Italijana, verovatno pod uticajem zvanične vladine propagande, na ovaj slučaj gleda kao na običan politički obračun “sudija-levičara” sa Andreotijem desničarem.