Najveća anketa svih vremena pokazala da antipatije prema Americi postaju prvorazredni globalni fenomen

      Mi nikad nismo bili nacija osvajača. Mi smo nacija oslobodilaca.”
       Ovim je rečima američki predsednik Džordž Buš dočekao objavljivanje rezultata najveće ankete svetskog javnog mnjenja u istoriji, ankete koja je pokazala dve stvari: da antiamerikanizam u novom veku postaje globalni fenomen, i da u Americi o tome zasad nemaju ni blizu dovoljno svesti. Antipatija prema Americi raste, a Amerikanci to niti vide niti razumeju: to su dve jednako bitne strane fenomena koji suštinski obeležava doba američke hegemonije nad ostatkom sveta.
      
       Tašti i agresivni
       Istraživanje je sproveo američki Pju istraživački centar (Penj) u 44 zemlje uključujući i Ameriku, a istovremeno je ispitano 38 hiljada ljudi na svim kontinentima. Upitnik je preveden na 63 jezika i dijalekta, a većina intervjua obavljena je licem u lice, u domovima ispitanika. Endru Kohut, direktor Pju centra, izjavio je po objavljivanju rezultata istraživanja (naslovljenih “Globalna sumornost i rastući antiamerikanizam”) da “još postoji ogroman rezervoar dobre volje prema Americi ali da najjača zemlja sveta ima sve više i više protivnika”. To konkretno znači da Amerika i dalje uživa simpatije u većem delu sveta, ali da je trend negativan, odnosno da se te simpatije nalaze na silaznoj putanji čak i u savezničkim NATO državama, dok se u zemljama sa muslimanskom većinom već može govoriti o mržnji prema Americi. “Veći deo sveta”, pisao je tim povodom 7. decembra britanski “Tajms”, “Ameriku doživljava kao sujetnu, agresivnu, neosetljivu, nezainteresovanu za svetske probleme i sve više ravnodušnu prema jazu koji postoji između bogatih i siromašnih”. Novinar Tajmsa Ben Mekintajer je tim povodom primetio da je šteta što u vreme Rimskog carstva nije bilo anketa javnog mnjenja, jer bi kolektivno mišljenje podjarmljenih i susednih plemena verovatno glasilo otprilike ovako: Ne možemo da smislimo te arogantne Rimljane, sa njihovim napadnim kočijama, agresivnom spoljnom politikom i provokativnim militarizmom. Kad god uzmognemo, narugaćemo im se. S druge strane, sviđaju nam se njihova kultura i tehnologija: putevi su im odlični, vina izvrsna a kupatila božanstvena. I učenje čitanja i pisanja nam dobro dođe.
       Poređenja sa Rimskim carstvom smatraju se prikladnim zbog toga što se Amerika u svetu pre svega i sve više doživljava kao imperijalna sila. Čuveni pisac Salman Ruždi nedavno je napisao da se Amerika suočava sa “ideološkim neprijateljem koga će teže pobediti nego ratoborni islam: reč je o antiamerikanizmu, koji na prepad osvaja svet”.
       Istraživanje Pju centra svedoči da je posredi kompleksan i iznutra duboko protivrečan fenomen: svet se Americi divi, ali je na Amerikance ljut. Ta ljutnja predstavlja neku čudnovatu mešavinu zavisti, divljenja i besa, ali po svemu sudeći, ne predstavlja nikakvu globalnu pobunu protiv američkog, ili kapitalizma uopšte. Nije na vidiku slom globalnog kapitalizma, niti početak nekog procesa u kome će ugnjetavane zemlje da ustanu i zbace kapitalističkog eksploatatora. Pre će biti, zaključuje “Tajmsov” komentator, da je posredi to što Amerikanci nisu naročito spretni u svojoj ulozi svetskog hegemona, da svoju moć ne koriste kako bi koristili čovečanstvu, niti se dovoljno trude da slušaju druge stanovnike planete.
       Podaci ne podupiru široko raširenu tezu da siromaštvo pothranjuje nezadovoljstvo Amerikom. Tačno je da postoji korelacija između niskog dohotka i antiameričkih osećanja u oko trećini zemalja u kojima su vršena ispitivanja. Takva veza postoji, na primer, u Istočnoj Evropi i na Bliskom istoku, ali zato u mnogim zemljama Afrike i Azije, gde je siromaštvo veliko, izostaje korelacija između siromaštva i antiamerikanizma. (U Uzbekistanu, na primer, niko, izgleda, ne krivi Ameriku za probleme koje tamo imaju: 85 posto stanovnika ima povoljno mišljenje o Americi i Amerikancima. Više od pola Uzbekistanaca smatra da američka spoljna politika vodi računa o tuđim interesima, dok u Argentini, Egiptu i Turskoj tako misli samo petnaestak odsto stanovnika.)
      
       Rezervoar dobre volje
       Evo šta u anketi svetskog javnog mnjenja, između ostalog, piše:
       Uprkos početnim izlivima saosećanja sa Amerikom posle 11. septembra 2001. godine, u celini uzevši, nezadovoljstvo Sjedinjenim Američkim Državama naraslo je širom sveta u poslednje dve godine. O Americi se lošije nego pre misli i u savezničkim NATO državama i u Istočnoj Evropi, ali najdramatičnije ipak u zemljama sa muslimanskom većinom. U odnosu na 2000. godinu, stepen blagonaklonosti prema SAD opao je u 19 od 27 država u kojim je ta blagonaklonost prethodno merena. No, iako kritičnost prema Americi raste, još postoje velike rezerve dobre volje prema SAD. Anketa Pju global atitjuds (Penj Global Attitudes) pokazala je da Ameriku i njene građane i dalje pozitivno ocenjuje većina građana u 35 od 42 zemlje u kojima je ovo pitanje postavljano (Kina nije dozvolila da anketari postave pitanja koja se tiču odnosa prema Americi, dok u 44-oj anketiranoj zemlji, SAD, to nije imalo svrhe). Istinska netrpeljivost, ako ne i mržnja prema Americi, koncentrišu se uglavnom u muslimanskim nacijama Bliskog istoka i centralne Azije, današnjim sferama najvećeg konflikta.
       Mišljenja o Sjedinjenim Državama su, međutim, protivrečna i komplikovana. Ljudi širom sveta rado prihvataju sve što je američko a istovremeno protestuju protiv američkog uticaja na njihova društva. U istom duhu, najveći broj građana u većini anketiranih zemalja žali se na američki unilateralizam. Ali rat protiv terorizma, koji je sada u centru američke spoljne politike, nastavlja da uživa globalnu podršku, osim u muslimanskom delu sveta. U Egiptu samo šest posto ljudi ima dobro mišljenje o SAD.
       Dok je stav prema Sjedinjenim Državama najnegativniji u bliskoistočnom kriznom regionu, ima neke ironije u tome da su kritike američke politike i američkih ideala (poput demokratije i poslovne politike) veoma prisutne i u zemljama koje važe za tradicionalne američke saveznike. Zapravo su kritičke opaske na račun SAD mnogo rasprostranjenije u zemljama kao što su Kanada, Nemačka i Francuska nego u afričkim i azijskim zemljama u razvoju. Tako je podanketa u šest država (SAD, Britanija, Turska, Francuska, Nemačka, Rusija) o potencijalnom ratu sa Irakom pokazala veoma velike razlike u mišljenjima, što preti da dodatno podstakne antiamerički sentiment i da odvoji Sjedinjene Države od njihovih tradicionalnih saveznika kao i novih strateških prijatelja. No, i tu postoji mnoštvo nijansi. Irak saveznici mahom vide kao pretnju regionalnoj stabilnosti, mada se američki motivi za upotrebu sile protiv Iraka smatraju krajnje sumnjivim. Tako 84 posto Amerikanaca smatra da je Irak “velika pretnja”, Britanci i Nemci se manje-više oduševljeno sa njima u tome slažu, dok slično misli nešto više od pola Rusa i nešto manje od pola Turaka. Dok 62 posto Amerikanaca podržava upotrebu sile kako bi se Sadam skinuo sa vlasti, sa time se slaže samo 13 posto stanovnika Turske.
       Kiseli stav prema Americi ide u paru sa nezadovoljstvom koje planetom vlada kada je reč o svetu u celini. Na kraju 2002. godine naša planeta nije srećna. Tehnologija je svet povezala bliže nego ikad ranije, ali se svima čini da stvari idu nizbrdo. Istraživanje pokazuje da manji svet nije i srećniji. Strahuje se od bolesti poput side, na drugom je mestu strah od verskih i etničkih sukoba, a na trećem mestu je nuklearno oružje. U Kini, Južnoj Koreji i mnogim državama bivšeg sovjetskog bloka, ljudi više nego u drugim krajevima planete brinu o globalnim pretnjama zdravoj životnoj sredini.
      
       Najcenjenija vojska
       Nezadovoljstvo sopstvenom zemljom je takođe globalna pojava. Postoji samo nekoliko država u kojima vlada zadovoljstvo nacionalnim prilikama. Po pravilu, međutim, ljudi daju bolje ocene o svom privatnom životu nego o životu nacije, a nacionalne prilike smatraju povoljnijim od ukupnih prilika u svetu. Azijci, sa izuzetkom Južnokorejaca, manje su zadovoljni svojim životima nego ljudi u zapadnim zemljama. Lično zadovoljstvo vrlo je nisko među Kinezima i Indijcima, i relativno mali broj njih kaže da je u poslednjih pet godina zabeležio neki lični napredak, ali su zato i jedni i drugi veoma optimistični u pogledu svoje budućnosti. Uopšte, većina ljudi u Aziji očekuje da će živeti bolje (Filipini, Vijetnam, Indonezija, Južna Koreja), a naročito Kinezi i Vijetnamci čvrsto veruju da će im deca živeti bolje od njih. Za razliku od njih, Japanci spadaju među najsumornije narode u Aziji, nezavisno od toga da li se izražavaju o prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti.
       U Latinskoj Americi, pak, Meksikanci, Gvatemalci i Hondurašani izražavaju mnogo veći stepen zadovoljstva od drugih. Istovremeno, visoki procenti upravo ovih naroda kažu da su protekle godine sa teškoćom obezbeđivali hranu, zdravstvenu zaštitu i odeću. Argentinci su na suprotnom kraju spektra. Njihovi su se životi promenili nagore u poslednjih pet godina i oni ne iskazuju optimizam. Brazilci svoje sadašnje prilike ocenjuju slično kao i Argentinci, ali više njih u budućnosti očekuje pomeranje nabolje. Ipak, Turci su ti koji su se u anketiranju pokazali kao najnesrećniji narod. Kad je Istočna Evropa u pitanju, Česi su se najuspešnije prilagodili i bolje ocenjuju svoje lične prilike, i stanje u svojoj zemlji, od suseda.
       Širom sveta ljudi su, po pravilu, zadovoljniji svojim nacionalnim vladama nego ukupnim stanjem u zemlji. Ekonomija ima više uticaja na to koliko je javnost zadovoljna državnom upravom nego drugi problemi, kao što je, na primer, korupcija. Mnogi šefovi država dobijaju veće ocene nego vlade kojima su na čelu. To naročito važi za Vladimira Putina i Džordža Buša, koje njihovi građani cene više nego rusku vladu ili američku administraciju. S druge strane, premijer Kanade Žan Kretjen i britanski premijer Toni Bler dobijaju od građana niže ocene nego njihove vlade.
       Verovatno zbog međunarodnih briga, vojska je jedna od najcenjenijih ustanova u većini zemalja sveta. (Po tome Jugoslavija nije nikakav izuzetak.) Upadljivi izuzeci od pravila su latinoameričke zemlje, posebno Gvatemala, Argentina i Peru. Vojska ne samo što u većini zemalja ima bolji rejting od vlade već je u većini Evrope i Azije, pa i u mnogim zemljama Bliskog istoka, bolje vrednovana nego verski lideri u tim zemaljama. To, međutim, nije slučaj u Africi i Latinskoj Americi.
       Uprkos opštem nezadovoljstvu međunarodnim i nacionalnim prilikama, nigde se u svetu ne iskazuje pojava koju istraživači nazivaju “sindrom ubijanja donosioca poruke”. U skoro svakoj od 44 zemlje u kojima je vršeno istraživanje, ubedljiva većina je smatrala da mediji imaju blagotvoran uticaj na društvo. U bezmalo svakoj zemlji su mediji dobili bolje ocene od nacionalnih vlada. Isto tako, u svim zemljama građani navode televiziju kao glavni izvor informacija o nacionalnim i internacionalnim događajima.
       Kad je o uže shvaćenom odnosu prema Americi reč, treba znati da ljudi širom sveta odvajkada imaju bolje mišljenje o Amerikancima nego o Sjedinjenim Državama. Ali najnovije američko istraživanje pokazuje da se ova razlika postepeno briše: samo su u 14 od 43 zemlje ispitanici ovog puta iskazali bolje mišljenje o Amerikancima nego o njihovoj zemlji. To naročito važi za Južnu Ameriku, gde se ispitanici izražavaju još nepovoljnije o “gringosima” nego o SAD. U Kanadi, Zapadnoj Evropi (a donekle i Istočnoj), kao i u Aziji, stara razlika još je na snazi. U Libanu, na primer, pola stanovništva lepo misli o Amerikancima, a samo četvrtina se lepo izražava o Americi.
       Upadljivo je i to da svet ima lepše mišljenje o američkim vrednostima nego o američkoj politici, s tim što su mišljenja o američkoj ideji demokratije veoma podeljena. Manje od pola stanovnika u zapadnoevropskim zemljama kaže da im se ta ideja demokratije sviđa, a bolje mišljenje o američkom modelu demokratizacije vlada u mnogim zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike. Rusima se ubedljivo sviđaju Amerikanci, ali samo trećina kaže da im se dopadaju njihove ideje o demokratiji. Američka tehnologija praktično ima visok prestiž svagde osim u Rusiji, gde je manje od pola anketiranih stanovnika impresionirano američkim tehnološkim dometima, no zato u Jordanu, gde Amerikance uopšte ne vole, čak 60 posto građana im se divi u toj oblasti.
      
       O sebi najlepše
       A šta misle Amerikanci? Oni su uvereni da izvoz njihovih ideja, kao i postupci njihovih administracija, donose blagodet ostatku sveta, sa čime se van Amerike ispitanici ne slažu (oni tvrde da Amerika stvara više problema nego što ih rešava). Između ta dva mišljenja postoji jaz kojim se da objasniti zašto su Amerikanci obično zaprepašćeni rezultatima ovakvih istraživanja. Amerikanci obično podržavaju politiku svoje vlade i smatraju da se ponašaju multilateralno, odnosno da uzimaju u obzir stavove drugih zemalja. Osamdeset posto Amerikanaca uvereno je da Amerika pomaže rešavanju globalnih problema, i smatraju da američka politika nije produbila jaz između bogatih i siromašnih. Sedamdeset posto Amerikanaca misli da bi Amerika morala da čini više u popularisanju svojih ideja demokratije u svetu, dok svet ne deli taj njihov entuzijazam. I čak osamdeset posto Amerikanaca misli da je širenje američkih ideja i običaja po svetu dobra stvar, dok ih samo 16 posto misli da to nije dobra stvar. Po pravilu, Amerikanci ispoljavaju daleko više oduševljenja za izvoz svoje kulture u inostranstvo, nego za obratni proces, prihvatanje tuđih kultura. Pola anketiranih Amerikanaca reklo je da voli stranu muziku, filmove i televiziju, ali značajna manjina kaže da uopšte ne voli strane proizvode kulture. Po pravilu, javnost u drugim zemljama više voli američku popularnu kulturu nego što Amerikanci vole tuđe kulture. Na američke tehnološke i naučne domete ponosno je 94 posto Amerikanaca.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ
      
      

Zemlje Istraživanje je vršeno u SAD, Kanadi, Francuskoj, Italiji, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Rusiji, Poljskoj, Bugarskoj, Slovačkoj Republici, Ukrajini, Češkoj Republici, Egiptu, Libanu, Jordanu, Turskoj, Pakistanu, Uzbekistanu, Venecueli, Boliviji, Meksiku, Gvatemali, Hondurasu, Argentini, Brazilu, Peruu, Kini, Indoneziji, Južnoj Koreji, Vijetnamu, Japanu, Indiji, Bangladešu, Filipinima, Nigeriji, Angoli, Keniji, Južnoafričkoj Republici, Gani, Ugandi, Maliju, Tanzaniji, Obali Slonovače i Senegalu.

      
      

Šta svet misli - Za razliku od mnogih drugih, ruska javnost ima mnogo bolje mišljenje o Sjedinjenim Državama danas nego pre dve godine. Dok je 2000.godine 37 posto Rusa imalo blagonaklon stav prema SAD, danas se taj procenat popeo na 60 posto        - Ma koliko da Francuzi kritikuju američku politiku, predstava o Americi nije se u Francuskoj pokvarila za poslednje dve godine. Ipak, Francuzi i dalje o Amerikancima misle lošije od drugih Evropljana        - Na polju lične sreće i zadovoljstva u Nemačkoj postoji duboka podela: građani bivše Zapadne Nemačke zadovoljniji su svojim životima od građana bivše Istočne Nemačke. Ali bivši zapadni Nemci su jedini Evropljani koji nisu ništa srećniji danas nego što su bili u ranim devedesetim        - Postkomunistička generacija u Istočnoj Evropi iskazuje mnogo više optimizma od građana starijih od 37 godina        - Uprkos dubokom nezadovoljstvu i pesimizmu sa kojim govore o svojim životima i o svojoj zemlji, neobično visok procenat Japanaca kaže da nema nikakvih većih ličnih briga        - Zapadnjaci su zadovoljniji svojim životima od drugih. Ali taj trend ne važi kad je reč o budućnosti njihove dece. Azijci imaju mnogo više optimizma u pogledu perspektive buduće generacije od Amerikanaca ili Evropljana.        - Ljudi širom sveta zadovoljniji su svojim privatnim životom nego prihodima ili zaposlenjem. Ali ljudi u nekoliko bliskoistočnih zemalja, kao i u Africi i Istočnoj Evropi, iskazuju znatno nezadovoljstvo svojim porodičnim životima.        - Kriminal je krupan nacionalni problem širom sveta, ali u latinoameričkim državama, posebno u Hondurasu, važi za ličnu brigu broj jedan.        - Čak 15 posto Amerikanaca tvrdi da je tokom prošle godine bilo trenutaka kada nisu imali ni za hranu, što je najviši procenat u bilo kojoj razvijenoj privredi. Ali u Angoli 86 posto građana prijavilo je da protekle godine u više navrata nije moglo da sebi priušti hranu.        - Afrika je jedini region u svetu u kojem značajna manjina navodi glad kao lični problem.        - Kanada je jedina zapadna zemlja u kojoj većina anketiranih izražava zadovoljstvo stanjem u zemlji.

      
      

Odbijanje “amerikanizacije” Širom sveta ljudi se protive žestokom prodoru američkih ideja i običaja, uključujući čak i one koji se dive američkim idejama o demokratiji i slobodnom tržištu. Javno mnjenje svih ispitivanih evropskih zemalja, sa izuzetkom Bugarske, ljuti se zbog američke kulturne invazije. Britanci na to gledaju sa više blagonaklonosti od ostalih, ali i u Britaniji pola ispitanika misli da je to loša stvar. Jak otpor širenju američkih običaja i ideja susreće se u Francuskoj i Rusiji, dok je u Africi, po pravilu, rasprostranjenije mišljenje da je širenje američkih ideja dobra stvar. Izuzeci su Tanzanija, Senegal i Mali. No, istovremeno, javnost u većini zemalja snažno prihvata američku popularnu kulturu, voli njene filmove i muziku. Pedeset i četiri posto ispitivanih Kanađana protivi se širenju američkih ideja, ali zato 77 posto Kanađana voli američku muziku, filmove i televiziju. Slično je i u Venecueli, Poljskoj, Japanu, Obali Slonovače i Velikoj Britaniji. Nešto je jači otpor američkoj masovnoj kulturi u Istočnoj Evropi, gde jedino u Poljskoj i Bugarskoj solidna većina priznaje da voli američku pop kulturu. Pakistan je, pak, ekstremni slučaj, gde osamdeset posto stanovništva tvrdi da ne voli ni američku muziku ni američke filmove.