Naslov: Faust
Pisac: Johan Volfgang Gete
Reditelj: Mira Erceg
Pozorište: Narodno pozorište

      Vladimir Stamenković
       Ni natprosečan poznavalac Geteovog književnog opusa ne bi mogao odmah i lako da utvrdi kakve su sve promene unete u inscenaciju “Fausta” Mire Erceg u odnosu na originalnu verziju, šta je time dobijeno, šta izgubljeno.
       Jedino što se s izvesnošću može reći, jeste da je njena predstava više specifičan komentar te monumentalne filozofske tragedije nego pokušaj da se skrupulozno slede njena forma i sadržina. Naravno, Mira Erceg je pri tom morala da temeljno adaptira “Fausta”, da neke njegove delove izbriše, da druge preradi, da izostavi brojne učesnike u dramskoj radnji. S druge strane, s još većim teškoćama se suočavamo kad pokušamo da odredimo smisao te pozorišne inscenacije u celini.
       Iz rediteljkinih intervjua datih tokom rada na njoj, iz njenih čestih pozivanja na pronicljivi esej Manfreda Ostena “Geteov Faust”, pa i iz onoga što njena predstava donosi, moguće je zaključiti da je ona nameravala da kreira zagonetnu parabolu, koja se ne završava jednosmernom poukom, već jednim višeznačnim paradoksom. U središtu te parabole nalazi se opis duhovne situacije modernog čoveka, čoveka od akcije, lutalice i buntovnika, koji što više saznaje, manje zna, koji sve što hoće, želi odmah da dobije, čime se, zapravo, udaljava od onoga čemu teži. Ali, to je i priča o Faustu, koji je izgubio personalni identitet, jer zbog toga što ne uspeva da reši ni prvi ni drugi problem, ne može da ima isto suštastvo u jednom dužem periodu. O njegovom životnom putu kao da najbolje svedoči Kafka kad zapisuje: “Pravi put ide preko žice koja nije razapeta u vazduhu nego neposredno nad tlom. Čini se da je više udešena zato da se saplićemo o njega nego da idemo po njemu.”
       Od Getea preuzeta sudbonosna opklada čoveka s đavolom, u ovoj predstavi je modifikovana u retoričan ali i akcioni sukob jednog Fausta, koji, u tumačenju Predraga Ejdusa, pomalo liči na Per Ginta, umornog i zgađenog od trke za sopstvenom suštinom, u jednog Mefista, koji je, onako kako ga prikazuje Tihomir Stanić, bar donekle sličan Puku, istina uozbiljenom i ciničnom, čije su smicalice u međuvremenu postale opasne i dijabolične. Tu je još i epizoda s Margaretom, koja se ovde pojavljuje u tri obličja, valjda da bi se lakše uklopila u fantazmagorični svet, nastanjen anđelima, duhovima i vešticama, što okružuje Mefista i Fausta. Ali, taj deo drame u ovoj inscenaciji prestao je da bude jedna od najsuptilnijih, najpotresnijih, najuzbudljivijih ljubavnih priča, koje sadrži čitava nemačka književnost.
       Sve ostalo spada u vizuelne atribute predstave, u neku vrstu neobaroknog pozorišta, u provale žive rediteljkine mašte, u nastojanje da se pojačanom količinom spoljnih sredstava - svetlosnih efekata, neobičnih zvukova, pirotehničkih trikova - prošire granice uticaja na publiku. S istim ciljem, Mira Erceg razvija radnju iza prozračne zavese na kojoj su projicirani uglavnom fantastični prizori iz Murnauove ekranizacije Geteove tragedije: tamo, u sferičnoj kupoli, u dubokom prostoru, koji je nešto između srednjovekovnog zatvora i zasvođa neke grandiozne katedrale, u čiji mrak dopiru samo tanki snopovi svetlosti, likovi liče i na stvarne ljude i na fluoroscentne metafizičke prikaze. I ta strana predstave je ono što je u njoj najbolje i najupečatljivije.
       Postavljanje na scenu Geteovog “Fausta”, makar i u izdanju iz kojeg su eliminisani i neki njegovi dubinski aspekti, mora se svrstati u uspelije repertoarske poteze našeg centralnog pozorišta, jer je jedna od njegovih dužnosti i da današnju publiku upoznaje i s najznačajnijim delima iz dramske klasike.