Doajen naše glume Slavko Simić ispisao je, specijalno za NIN, portrete ličnosti koje su se nalazile na čelu pozorišta u kojem je on ostvario svoju blistavu umetničku karijeru. U ovom broju donosimo zapise o Veliboru Gligoriću i Milanu Mimi Dedincu, upravniku i direktoru Jugoslovenskog dramskog pozorišta

      Velibor Gligorić
       va sećanja na pojedine pozorišne ličnosti i događaje i u vezi sa njima samo su krokiji, upaljene svećice. Žao mi je što ih ovako ukratko iznosim, zaslužili su studije. Ali, ovo je u mojoj moći.
       Jednog dana, negde pred kraj 1953. godine (tada sam bio član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu), priđe mi poznati slikar i scenograf Milenko Šerban i scenograf u novosadskom pozorištu,koji po osnivanju Jugoslovenskog dramskog pozorišta prelazi u Beograd. Posle pozdrava kaže mi da je sinoć gledao sa upravnikom Jugoslovenskog dramskog pozorišta predstavu u kojoj sam i ja učestvovao. Gligorić je za mene rekao: “Ovaj bi mogao biti kod nas.”
       Tada su se glumački ugovori potpisivali na godinu dana početkom marta meseca. Dakle, marta meseca 1954. godine u kancelariji sam upravnika Velibora Gligorića. Kažem: ja sam Slavko Simić, glumac, za koga ste rekli Milenku Šerbanu da može biti kod vas. Pitao me je šta sam igrao u novosadskom pozorištu. Kažem. Na kraju: “Napišite molbu.” To sam učinio odmah i predao sekretarici Nadi Medini. Posle deset dana dobijem telegram: “Primljeni ste, dođite da potpišete ugovor. Milenko Šerban.” Tako sam postao član Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
       Odmah sam dobio ulogu za novu sezonu u predstavi “Ožalošćena porodica” Branislava Nušića. Počele su probe, režira Mata Milošević, biće to njegova najbolja režija nazvana “stilizovani realizam”. Izvanredna podela, s Milivojem Živanovićem kao Agatonom, sreskim načelnikom u penziji. Uloga od korica do korica.
       Po ustaljenoj praksi bile su kontrolne probe. Onda bi sa upravnikom na čelu prisustvovali svi reditelji, članovi umetničkog saveta a prisutni su bili svi članovi drame. Posle završene probe svi bi se našli u glumačkom salonu i nastala bi diskusija. Mogao je svako da kaže šta misli o budućoj predstavi, da da neku primedbu pojedinim glumcima, prirodno sve u dobroj nameri za boljitak predstave. Milivoje Živanović, najveći glumački temperament posle Dobrice Milutinovića, imao je iza sebe uloge “Kralj na Betajnovi” “Pera Segedinac”, “Kralj Lir”, “Jegor Buličov”. Taj prometejski oganj i temperament koristio je i u Agatonu. Kada je diskusija bila pri kraju, Gligorić mu se obrati: “Milivoje, ti igraš vuka, a treba da igraš lisicu.” Primedba koja zlata vredi. Milivoje je odmah usvojio reči Velibora Gligorića, i napravio jednu od najboljih svojih uloga posle Jegora Buličova. Predstava je imala veliki uspeh i dugi niz godina bila na repertoaru.
       Te 1954. godine, dan pre početka rada, upravnik Gligorić pred dramskim ansamblom objašnjava šta ga je sve navelo da pojedine komade stavi na repertoar, tako je došao do Goldonijeve “Mirandoline”. “‘Mirandolinu’ sam stavio zbog Mire Stupice, ona sada može da igra tu ulogu, ako bi se duže čekalo bilo bi kasno.” Dakle, vodilo se računa o umetničkom razvoju pojedinih glumaca koji su sada u zenitu za ostvarenje uloga velikih dometa.
       Velibor Gligorić: pre rata pozorišni kritičar lista “Politika”, univerzitetski profesor, po oslobođenju upravnik Narodnog pozorišta, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, predsednik Srpske akademije nauka. Kada je penzionisan, posetio sam ga nekoliko puta. Jednom sam rekao: “Dobro ste vodili pozorište u svim segmentima.” Odgovorio mi je sa urođenom skromnošću: “Imao sam dobre saradnike.” Jednom mi je ispričao ovo: “Kao gimnazijalac sa sedamnaest ili osamnaest godina moj školski drug i ja statirali smo u Narodnom pozorištu. Voleli smo pozorište a i zbog džeparca, jer se za statiranje dobijao honorar. Neko je to dojavio upravi škole. Pozvani smo na odgovornost, a zatim zbog statiranja u pozorištu izbacili su nas iz škole. Sami donesite zaključak o ovom činu školskih vlasti.” Moram na kraju da kažem i ovo: dao mi je kompliment rekavši: “Ja za vas uvek kažem da ste moj izum.”      
      
       Milan-Mima Dedinac
       Pesnik, intelektualac najvišeg ranga, prevodilac, francuski đak, esteta, perfekcionista. Omalen, mršav, ali sa svetovima u očima. Po osnivanju Jugoslovenskog dramskog pozorišta upravnik je bio Velibor Gligorić, a Mima Dedinac umetnički direktor. Posle četiri godine rada u pozorištu postavljen je na mesto savetnika za kulturu u našoj ambasadi u Parizu. Posle Pariza vraća se u Beograd i tri godine provodi na svom pesničkom stvaralaštvu. Kada je Velibor Gligorić izabran za predsednika Srpske akademije nauka, Mima Dedinac je postavljen za upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
       Odmah treba reći da je Dedinac bio najveći autoritet i to u svim domenima pozorišnog mehanizma. Malo je vremena provodio u kancelariji. Čim bi počela proba on bi bio u gledalištu. Pomno je pratio rad glumaca i reditelja. Dedinac nije samo tražio najviše domete od glumaca i reditelja već je i sam učestvovao u tom stvaralaštvu. Njegove primedbe posle probe bile su dragocene i za glumce i za reditelje.
       Kada sam rekao da je bio autoritet u svim domenima, ispričaću ovo. Za vreme jedne pauze svi smo bili u pozorišnom salonu. Dedincu prilazi Milenko Šerban, poznati slikar i scenograf Jugoslovenskog dramskog pozorišta i daje mu skice za dekor komada koji se sprema. Dedinac razgleda skice poređane po činovima. Na kraju složi crteže i predajući ih Šerbanu kaže: “Milenko, možeš ti to bolje da uradiš.” I kraj priče.
       Kostimska proba “Krotke” Dostojevskog. Tu sam u glavnoj ulozi. Posle probe kaže mi: “Treba da izgledate stariji, stavite kratku bradu i brkove boje vaše kose.” Ne samo da je bio u pravu već mi je taj novi lik dao drugi izraz čak u psihofizičkom smislu.
       Sećam se jednog gostovanja u Sremskoj Mitrovici. Ciča zima, sneg i led, jedva smo stigli. Za vreme predstave pogledam sa strane i ugledam Dedinca, on nije putovao sa nama, neko ga je dovezao. Stajao je do kraja prateći predstavu.
       Jednom se desilo ovo, počela je predstava “Dr” Branislava Nušića. Milivoje Živanović u glavnoj ulozi. Milivoje je na svakoj predstavi držao visoko barjak odgovornosti i umetničke discipline i izgarao u svakoj ulozi. Svi smo to znali i visoko cenili. Valjda ne videvši Dedinca u loži, ili ko zna zbog čega, on se u jednoj sceni opustio, čak je kao u slutnji bilo i malo kabotenstva. U jednom trenutku primetim da je Dedinac u loži. Verovatno je ušao malo kasnije. Kada se predstava završila, i dok smo se mi klanjali publici, Dedinac je već bio u salonu kroz koji i mi treba da prođemo. Stajao je kraj vrata, sačekao Milivoja, i pred svima rekao: “Milivoje, ako misliš da ovako igraš ovu ulogu ja ću odmah skinuti komad sa repertoara!” Milivoje se samo secnuo, klimnuo glavom i otišao u svoju garderobu - znao je da je Dedinac u pravu.
       Ceo dan i dobar deo noći provodio je u pozorištu sa malom pauzom od nekoliko sati za vreme ručka u svom domu i kratkog odmora. I bio je već u pozorištu. Treba znati da je u to vreme Jugoslovensko dramsko davalo predstave i u pozorištu “Boško Buha” i u Domu kulture “Đuro Salaj”. To su bile, takozvane, male scene. Predstave su išle istovremeno. Dedinac bi na velikoj sceni odgledao predstavu do pauze, a zatim prešao na predstavu u “Buhi” ili “Salaju” i sa strane scene stojeći odgledao drugi deo predstave.
       Pa još ovo: divan čovek i divan glumac Zoran Ristanović stanovao je kao podstanar u jednoj sobi. Nikako da dobije stan. Jednog dana ulazi u upravnikovu kancelariju, malo mamuran, i kaže Dedincu: “Druže upravniče, ja sam već deset godina bez stana, ako odmah ne dobijem stan ja ću se ubiti, dajem vam časnu reč da ću se ubiti, shvatite to ozbiljno, ja ću se ubiti.”
       A, Dedinac: “E, Zorane, nismo mi te sreće.” Treba znati da su Zoran Ristanović i Cole Dečermić bili miljenici Mime Dedinca. On je voleo te inteligentne darovite glumce i savremene boeme.      
      
       SLAVKO SIMIĆ