Decembar je mesec posta i slava. Krsna slava je sveti dan i kad treba postiti, što da ne. Ali, kad vam je rođendan u decembru...

      Najnesrećnija deca su ona koja se rode krajem jula ili početkom avgusta (Lavovi, zapravo lavići u horoskopu) - nema nikoga ko bi im došao na rođendan. Dani lepi, dugi, topli, a i ako “grmne grom na Svetog Iliju” kiša je topla, letnja. Ali, ako vam rođendan pada u te dane, nema nikoga da navrati. Svi su na moru, planini, jezeru ili barem kod babe ili rođaka na selu. Ako su kojim slučajem tu, idu na bazen, reku i kad dođu već je mrak i već su umorni ili roditelji neće da ih puste, jer je već kasno. Kad si već rođen u avgustu nije lako biti dete.
       Kad odrasteš - šta će ti rođendan. Ionako nećeš ništa da dobiješ, a oni koji bi došli, njih ionako viđaš svaki dan, jer više niko ne ide u školu i nema raspust.
       Deca rođena u drugim mesecima su bolje prolazila (kako ko i kako kad) a najbolje - decembarska deca. Decembar je “mesec slava”, mesec izbora, na koje su svi izlazili a dočekivali ih pioniri sa cvećem, mesec pred Novu godinu, zimski raspust i “Zimske čarolije”. Tada obično padne prvi sneg i svakome se čini da je pao zbog njega, ili zbog njegovog rođendana.
       Kako su Lavovi zavideli Strelcima.
       Kao i sve danas se i to promenilo. Avgustovska deca konačno slave rođendane kod kuće i svi im dođu na rođendan. Zato što je vreme lepo, sunčano, ima lubenica, dinja...uveče se dime roštilji, prave se “garden partdž” (makar iza komšijske kuće ili šupe), a i niko nigde ne ide. Čak ni na selo. Letovanje je jedna zastarela stvar.
       Naravno, sve je to urađeno namerno protiv strelaca. Za inat njima. Oni sad ne pomišljaju na “zimske radosti”. Uglavnom se smrzavaju. Dan je kratak, snega ni za lek. A ni izbori više nisu neka radost. Nema više cveća (veštačkog ili suvog) ni pionira, a kad bi pao sneg od jednog metra, pao bi baš na dan izbora. Onda kako da glasaš. (Ne za koga. Za “koga” nisi “imao” nikada.)
       Kažete, ostale su slave: Sv. Kliment, Sv. Alimpije, Sv. Nikola... Da, ali to su “posne slave”. A narod postao naprasno religiozan i pridržava se posta u potpunosti (sećam se bezbožnog vremena kad su i popovi mrsili).
       Takvi su sad i rođendani - posni.
       Nekadašnja srećna decembarska deca ne mogu više ni rođendan da proslave. Rekoh, nekada matori i “matori” nisu ni marili za rođendane. Danas, ko za inat, svi slave rođendane, čak i kad neće drugi ih podsete, najave se, upadnu. Valjda im nedostaju državni praznici i izbori, a i narod nešto postaje sve više “đurđevdanski”.
       Za svečani dan, deci hoće da pevaju američke pesme, ali strogo na ćirilici, pa bi čak i starijim. “Danas nam je srećan dan, srećan dan... (Bože me sačuvaj). Onda, okupe se svi oko “grejnog tela” elektromodel “gospođa ministarka”, pričaju uglas o politici i o tome zašto nisu izašli na glasanje (kao da ih neko pita), gestikuliraju da bi im bilo toplije i odbijaju da jedu šunku, sir, pečenje (čega, inače, nema) već hvale salate, travke, maslinovo ulje i basamovo sirće, k’o da su odrasli sa onim Englezom s televizije. Hrabriji jedu i ribu, sve same specijalitete sa leda ili iz konzerve i maštaju o bakalaru, k’o da su katolici.
       Manje se pije i puši, zdravlja radi.
       Sve u svemu, kao na dostojanstvenoj crkvenoj slavi. Još samo da se pojavi naš predsednik, u pratnji patrijarha.
       A ja na svakoj slavi i rođendanu pričam isti, već otrcani, Berijin vic iz drugih vremena.
       Došao car Nikolaj kod Berije u san i pita: Da li je Rusija još uvek najveća zemlja na svetu? Jeste. Da li još uvek šaljete ljude u Sibir? Da. Da li još uvek pravite votku od 40 stepeni? Ne, od 45.
       Pa zar ste zbog pet stepeni pravili svu tu z........?
      
       MILAN. DAMNJANOVIĆ