Kažu da smo veoma sličnih mentaliteta. I još se nisu sudarili sa žestokim kritičarima Sadama Huseina, mada na protivnike Amerike svakodnevno naleću

      Bagdadske noći postoje i u Barajevu. Vlasnik istoimenog restorana je iz Iraka, odavno prispeo u naše krajeve. U subotu uveče, nekolicina sunarodnika proslavljala je Bajram. Uz jagnjetinu, brijani (jelo od pirinča i belog mesa, s bademom i suvim grožđem; nema nikakve veze s kus-kusom, svojstvenim, recimo, Maroku i Alžiru), baklave i kadaif.
       Iračana kod nas nema mnogo, osamdesetak u celoj zemlji, od čega je njih oko 50 u Beogradu, a ostali u većim gradovima Srbije. U Crnoj Gori, Podgorici, mogu se nabrojati na prste jedne ruke. Na Balkanu ih još ima u Sloveniji i Hrvatskoj. U Bosni i Hercegovini - veoma malo. Možda će javnost podići obrve, zbog muslimana u BiH, ali oni kažu da ih je rat oterao, pošto je većina njih bila u Sarajevu. U Jugoslaviju su uglavnom svi došli 70-ih, 80-ih godina (tada ih je bilo 1 500), na besplatne - “i cenjene” - studije. Baš kao i ostali stranci koji su ovde rado završavali tehničke fakultete, medicinu i stomatologiju, dok su, opet uglavnom, naši građevinari išli u Irak (prema grubim procenama, oko 60 000 ondašnjih Jugoslovena godišnje).
       Mnogi su otišli, jer se naše diplome manje-više sve priznaju u Iraku. Neki su ostali. Kao Muhamed Ahmed kome su pre dve decenije nudili francusku, italijansku i jugoslovensku stipendiju, da bi on, vođen dušom, odabrao - nas. Neki su se, pak, snašli u vodama privatnika. Poput kozmetičarke koja depilira šećerom i obrve munjevitom brzinom čupa koncem.
      
       Savska voda
       Rida al Đida, rođen u Bagdadu, već četiri godine predsednik iračke dijaspore u SRJ (1975, pomenimo, izabran je za sekretara Saveza studenata Iraka), stigao je u Beograd 6. novembra 1973. godine. Datum nikada neće zaboraviti. Na Institutu za strane jezike završio je osmomesečni kurs srpskog jezika. Sada ga, naravno, odlično govori. Završio je Mašinski fakultet, oženio se Milenom, Ličankom, dobio ćerku Tinu (22), uspešnog studenta žurnalistike i arapskog jezika. Zaposlen je u Beogradskim elektranama.
       Gospodin Rida, kaže, gaji “visoko razumevanje i osećanje” prema našem narodu. Smatra da su i ostali Iračani u Srbiji sličnog uverenja. Za vreme bombardovanja, samoinicijativno su se okupljali na Trgu Republike, mahali s tri iračke zastave, ali i živim zidom branili Brankov most. “Rat je podmetnut. Ovaj narod je miroljubiv”, priča Rida. A od kada su počeli ratovi na Balkanu, svejedno, nije im palo na pamet da se vrate u Irak: “Kako ostali, tako i mi. I mi pijemo savsku vodu, zar ne? Ne bi bilo fer da smo otišli.” O aktuelnim političkim trvenjima ne bi da govori.
       Inače, dva dana posle razgovora za NIN otputovao je u Bagdad na dve-tri nedelje (koristi tri aviona; Istanbul, Aman, Bagdad; “Težak je put do kuće”), kako bi “obezbedio familiju pre agresije”. Najpre - lekovima: “Svaki put nosim pun kofer lekova.” Putuje kad god može. Pre ovog odlaska, bio je u aprilu, na redovnom skupu iračkih predstavnika dijaspore iz celog sveta. Na pitanje šta obično vraća beogradskoj kući, odgovara da je, dok je bilo direktnog avionskog leta, uvek donosio urme. U Srbiji nema svežih.
       Muhamed Ahmed, rođen u Mosulu, nekadašnjoj Nejnavi, postojbini Asiraca (Rida će istaći jednu od teorija o poreklu Srba, po kojoj smo upravo odatle krenuli ka Karpatima), stigao je 1980, upisao se i završio stomatologiju i kratko radio kao zubar u domu zdravlja. Onda je shvatio da se od tog posla neće ovajditi, pa je prešao u trgovce. Ima dva sina, Ahmeda (21) i Salija (14). Odabrali su da žive s njim u Beogradu. Majka im je u Iraku. Pohađaju arapsku školu na Dedinju.
       Nego, kako se snalaze u komentarisanju iračke krize? Da li im je muka od objašnjavanja, zanovetaju li i/li dosađuju prijatelji, komšije, poznanici i slučajni prolaznici? Ne, kažu. Prirodno je da ljudi imaju različito mišljenje. Mada, jasno je, valjda, svima, da je reč o borbi za naftu, obojica su saglasni. Podsećaju, pri tom, na okupaciju Engleza, do 1958. godine, i “od tada nam ne daju mira”. “Kakav je čovek koji želi da njegova zemlja bude bombardovana? Dovedite mi takvog da mu vidim oči!” U Beogradu nisu sreli nikoga ko se direktno suprotstavio. “Nisam još sreo čoveka koji mi je loše pričao o Sadamu Huseinu. Samo se Amerika kritikuje.”
      
       Kao Sadam
       S Ridom i Muhamedom (Riki i Muki) našli smo se u restoranu “Perper” na Novom Beogradu, gde, bar Ridu, konobari dobro poznaju. A pre nego što smo se našli, radi bržeg prepoznavanja, rekao je da ima brkove, “kao Sadam”. Muhamedu zvoni mobilni telefon: “Gde si, Slobo, brate!” Malo kasnije, na poziv odgovara na arapskom, grleni glas h pršti u vazduhu. Riki navija za “Partizan” (šali se i pokazuje crno-beli sako), a Muki za “Zvezdu”. Ne podležu navijačkim strastima “grobara” i “cigana”, fino se slažu. Rida, uzgred, ne dozvoljava ženskoj osobi da sama upali cigaretu. Smeje se: “Kakva bečka škola, ovo je bagdadska škola! Bagdad je stariji. Gde je bio Beč, dok smo mi pravili Vavilonsko carstvo...”
       Međutim, kod tek ovlašnog doticanja politike, primetna je razlika u oštrini stavova. Muhamed je prilično ljut, zato što ne postoji zakon o strancima. Svake godine mora da vadi dozvolu za privremeni boravak. Već dvadeset godina refren se ponavlja. Smeta mu i što policija odlučuje o tome, a ne pravo. Pre četiri meseca, dakle posle 23 godine provedene u Srbiji, prvi put je podneo zahtev za stalni boravak. Odbijen, bez obrazloženja. Ridi se isto dogodilo ranije. “Jugoslavija hoće u Evropu. A svugde na Zapadu najbitnije je da li plaćaš porez. Ja uredno sve plaćam, imam firmu sa 16 zaposlenih, niko nije na crno... U čemu je problem?” Navodi primer druga Džonija, Iračanina, koji je sa suprugom Srpkinjom posle studija otišao u Nemačku “i već dobio nemački pasoš“. “K’o da sam Kinez koji je došao juče, bez ičega. Ja sam ovde već 20 godina, uneo sam kapital u Srbiju!”
       Oba sagovorika ne libe se da podvuku sličnost mentaliteta Srba i Iračana. Temperament, hrana (ćevapi, sarma... doduše, pirinač umesto krompira), muzika... “Nema svadbe bez trubača!” I “note su slične, i u Beogradu, i u Bagdadu”. Rida tvrdi da nije imao značajnijih problema u komunikaciji sa Srbima, ako se, naravno, izuzme pravilo da u svakom žitu vreba kukolj. A ćerka, danas? “Bori se kao i svaka druga Srpkinja.” Da li je imao problema u promeni stava prema ženi, moralo je biti pitanje predrasude. “Iračani jesu vernici, ali prema ženi nemamo stav kakav imaju u fundamentalističkim zemljama. Žena u Iraku ima svoju vlast, pravo glasa. U Bagdadu postoje i žena ministar, i žena naučnik...” Alkohol? Ponekad se popije i nešto domaće, “kad znam izvor”. Znači, šljivovica. Kao zamena, može kajsijevača.
      
       Dupli bol
       Rida al Đida, jednostavno, voli Srbiju. Setno primećuje da ga reke prate celog života. Odrastao je na Tigru, porodicu zasnovao na Ušću Save i Dunava. Tvrdi da u Parizu, na primer, jedva 10 dana izdrži. No, strašno mu smeta srpska nesloga. Tim pre što ga strašno boli i arapska nesloga. “Imam dve bolesti. Dupli bol: neslogu Arapa i neslogu Srba.” Najviše bi voleo da vidi Srbiju kakva je bila u vreme cara Dušana. Jer, iako još ne može da se pomiri s raspadom SFRJ, doživljava nas i dalje kao jednu zemlju, veruje da Srbija ima naročit potencijal na Balkanu, tzv. elitistički atribut (sportisti prednjače): “Kao Palestina u arapskom svetu.” Omiljeni pisac mu je Krleža, omiljeni pevači Toma Zdravković i Ceca (“Nema veselja bez narodne muzike!”), omiljeno “naše” jelo - bosanski lonac. Jedino što se na kafu nije navikao, pa je ne guta kao Srbi, uvek i svugde. U iračkoj tradiciji je čaj, Rida ga obavezno pije dva puta dnevno.
       O aferi oko trgovine oružjem predsednik iračke dijaspore kaže: “Nisam kompetentan da dajem takve izjave, ali mislim da Jugoslavija nije kršila embargo i verujem da Irak nije imao potrebe da se više naoružava.” Na stranu što je ekonomska i tehnička saradnja s Irakom odavno dobra, “od perioda Džemala Bijedića”. Da ne naglašavamo sporazum o tehničkoj saradnji koji je Sadam, 1975. godine, kao potpredsednik Republike, potpisao u Beogradu. Ali, ovo su ipak bistrenja za visoki nivo. Kao bitno se zaključuje da “sve što raduje Jugoslaviju, raduje i nas, i obrnuto”. “Imam poverenje u Srbe. Ovaj narod kad odluči, onda stvarno odluči i uradi”, kaže Rida al Đida, koga zovu i “najvećim Srbinom među Iračanima”.
      
       ANA VUČKOVIĆ