U razvijenim zemljama smatraju da je sudsko gonjenje važno u slučajevima kad tradicionalni kulturni standardi opravdavaju i praštaju seksualni napad. U takvim slučajevima sudsko gonjenje ima i obrazovnu funkciju

      Za sve je kriva Socijaldemokratija koja je ponudila prvu domaću političku seksualnu aferu. Optuženi Vuk Obradović, uplakane žene kojima su stranački drugovi dobacivali “kurve”, uzajamne optužbe i svađe pred kamerama, otvorili su prvi put kod nas priču o seksualnom maltretiranju na poslu. Ipak, poslanica u parlamentu Ljiljana Majstorović i njene koleginice poput Nataše Mihajlović, kao i stranačke kolege nisu uspeli da na sudu dokažu da je Vuk Obradović kriv. Posle svega, mnogi su konstatovali da je osim političke pretrpljena i kulturološka šteta. Po njihovom mišljenju slučaj kao da je bio pokazna vežba svakoj zaposlenoj ženi šta može da joj se dogodi ako se žali na seksualno spopadanje. Oni koji više naginju optimizmu reći će da sudbina aktera ove afere nije bitna, važno je što istorija žena na ovom prostoru može da počne da se menja. Naša kultura je takva da žene najčešće na sebe preuzimaju krivicu, stid i odgovornost posle iskustva sa seksualnim nasilnicima. Ovako vekovni tabui, simboli muške dominacije, prvi put počinju da se otvaraju - o njima je makar javno počelo da se govori.
       U stvari, malo je falilo da Ženska politička mreža i nevladine organizacije uspeju da zakonski inkriminišu seksualno uznemiravanje na poslu. Vlada Srbije bila je raspoložena, prihvatila je amandman ali on nije prošao u Odboru za upravu i pravosuđe u parlamentu. Poslanici DSS-a uglavnom nisu glasali za njega, dok su poslanici SPS-a bili uzdržani. Tako, za sada, nijedan važeći propis u Srbiji i Crnoj Gori ne predviđa izričito zaštitu od seksualnog ucenjivanja i maltretiranja. Uprkos ovako neveseloj situaciji, žene u Srbiji ne odustaju. U to ime se prošle nedelje u Centru za kulturnu dekontaminaciju diskutovalo na temu “Zaštita od seksualnog uznemiravanja na radu”.
       Upozoreno je da poslednja istraživanja koja su sproveli G17 i ženska grupa “Glas razlike” na uzorku od 1200 žena sa decom (iz sedam gradova Srbije), pokazuju da je više od polovine anketiranih imalo iskustvo koje se može podvesti pod seksualno uznemiravanje. Izjavile su da se najčešće obraćaju svojim koleginicama za pomoć i podršku, dok se šefovi kada im se obrate najčešće prave da ništa nisu čuli. Zbog toga su se prisutni složili (Žarko Petrović iz Jugoslovenskog komiteta pravnika, Lejla Ruždić-Trifunović iz Ženske političke mreže i Marija Lukić iz Glasa razlike) da se mora nastaviti kampanja ne bi li se prihvatio model zakona o zaštiti od seksualnog ucenjivanja i maltretiranja koji bi mogao da se uvrsti u Zakon o zaštiti na radu, ili u Zakon o radu. Zanimljivo je da je ministar Rodoljub Šabić tom prilikom istakao da je problem seksualnog uznemiravanja civilizacijsko pitanje: “Živeti početkom 21. veka u zemlji koja je bar geografski evropska, a imati dilemu oko ovakvog problema znači, u stvari, da sami sebe osuđujete na život u zverinjaku.”
       I zaista. Odavno je Savet Evrope usvojio rezoluciju o zaštiti žena i muškaraca na radnom mestu, seksualno uznemiravanje i zlostavljanje definisao kao “svako nepoželjno ponašanje seksualne prirode ili kakvo drugo ponašanje bazirano na polu koje ugrožava dostojanstvo žena i muškaraca na radnom mestu. On obuhvata nepoželjno fizičko, verbalno i neverbalno ponašanje”. Slično je i u Americi gde je ovaj zakon na pijedestalu političke korektnosti. “U razvijenim zemljama smatraju da je sudsko gonjenje važno u slučajevima kad tradicionalni kulturni standardi opravdavaju i praštaju seksualni napad. U takvim slučajevima sudsko gonjenje ima i obrazovnu funkciju - time što otkriva i otvara raspravu o tradicionalnom ponašanju koje podržava nasilje nad ženama”, kaže za NIN psiholog Biljana Branković.
       Ako smo se prepoznali...
      
       MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ