Nejasne i nedorečene zakone donose političari, a sudovi po njima treba da donose pravične odluke

      Na minulim predsedničkim izborima glavni arbitar - narod nije hteo politički da presudi pa su na scenu stupili pravnici i sudovi. Oni će morati da odgovore na niz primedbi koje postavlja blok oko Demokratske stranke Srbije, čiji kandidat Vojislav Koštunica (aktuelni predsednik savezne države) i pored uverljive pobede u tri trke nije ostvario potreban rezultat za ulazak u zgradu na Andrićevom vencu. Reklo bi se da to i nije težak posao, da Srbija ne vuče epitet loše državno-pravno uređene zemlje, sa tek započetim reformama.
       Koštunica lično i njegove pristalice tvrde da su organizatori trke i tvorci propozicija učinili sve da ishod bude nepovoljan. Pominju se izborni zakoni, birački spiskovi, otvoreni i prikriveni bojkoti, posmatrači... Sve se može sažeti u tvrdnju da nova vlast nije bitnije promenila Miloševićevo izborno zakonodavstvo i proceduru po kojoj se izbori sprovode.
       Po važećem Ustavu, “izbor za predsednika Republike mora da se održi najkasnije 30 dana pre isteka mandata predsednika Republike kome mandat ističe”(norma je, uz saglasnost parlamentarne većine prekoračena za nekoliko dana), s tim da je, prema nedavnim izmenama Zakona o izboru predsednika Republike, broj glasalih pravno značajan samo u prvom izbornom krugu. To znači da “ako u prvom izbornom krugu nije izašla najmanje polovina birača upisanih u birački spisak, bez obzira na to koliko je glasova dobio pojedini kandidat, izbori se smatraju neuspelim”.
       Predstavnici Demokratske stranke Srbije tada su se zalagali, pozivajući se na zakonodavstva mnogih demokratskih država, da se cenzus od 50 odsto ukine i u prvom krugu. Većina je, međutim, bila na stanovištu da je neophodno zadržati dotadašnju odredbu, što je u DSS-u protumačeno kao tendenciozna namera kako izbori ne bi uspeli.
      
       Šezdeset osmi mesec
       Daleko veći problem predstavlja birački spisak oko kojeg se razvila čitava rasprava a konačnu reč moraće da da Vrhovni sud Srbije. DSS smatra da izbori nisu završeni i da se rezultati ne mogu smatrati potvrđenim sve dok se ne ustanovi konačan broj birača. Kao primer navodi se da su se u biračkim spiskovima našli “mrtvi ljudi, građani sa netačnim matičnim brojem, kao i maloletni i dvostruko upisani birači”. Predstavnici DSS-a predočili su javnosti da su samo za jedan dan otkrili 452 707 nepostojećih birača. Većina nije imala ispravan matični broj, a bilo je i mnogobrojnih primera višestrukog upisa. “Našli smo građanina upisanog 11 puta u birački spisak. Po matičnim brojevima postoje birači rođeni 52. dana, 68. meseca, 752. godine...”, naveo je Zoran Šami, potpredsednik DSS-a.
       Upitan zašto DSS u protekla dva meseca nije ništa učinio da se srede birački spiskovi, Šami je rekao da se DSS angažovao i odgovornost za to prebacio na ministra za državnu upravu Rodoljuba Šabića koji je “tek četvrtog decembra dostavio disk sa biračkim spiskovima”. Zbog toga je DSS najavio “sve vrste žalbi”, obraćanje međunarodnim organizacijama, ali i podnošenje krivičnih prijava.
       Ne sporeći problem ažurnosti i tačnosti biračkog spiska, Vlada Srbije odbija svaku krivicu pravdajući se “nasleđenim stanjem”, nedovoljnom tehničkom opremljenošću, odnosno, da se radi o višegodišnjem mukotrpnom poslu. To je, verovatno, opravdanje i za ministra Šabića, koji je odskora na toj funkciji, mada nije jasno zašto za godinu i po dana u vezi sa biračkim spiskovima ništa nije učinio ministar pravde Vladan Batić, dok je resorno bio za to zadužen.
       Kritičari vlade kao dobar primer navode drugu federalnu jedinicu - Crnu Goru, u kojoj ne samo da je birački spisak ažuriran, centralizovan i postavljen na jedinstveni kompjuterski disk, već i svaki građanin Crne Gore putem Interneta može ostvariti uvid i ukazati na moguće propuste i greške.
      
       Šabićev odgovor
       Zato su u Vladi Srbije skloniji argumentaciji druge vrste. Ministar za državnu upravu Rodoljub Šabić izjavio je da predsednički izbori nisu uspeli, čak i ako se prihvati tvrdnja DSS-a da je u birački spisak upisan višak od 400 000 birača sa problematičnim matičnim brojem. Po njegovoj računici, ukupan je broj 6 525 660 birača, dok se pretragom baze podataka kojom raspolaže Ministarstvo unutrašnjih poslova dolazi do podatka da se u biračkim spiskovima nalazi “upisano bez greške u matičnom broju 6 110 208 birača”. “To svaku raspravu čini bespredmetnom i potvrđuje da potrebni cenzus sasvim sigurno nije postignut”, zaključak je Rodoljuba Šabića.Kao ogradu, Šabić je podsetio da biračke spiskove ne vodi Vlada Srbije, nego opštine, dok je kompakt disk sa ukupnim biračkim spiskom kojim raspolaže RIK “prost zbir spiskova koji su napravljeni po opštinama, koje Vlada Srbije nije mogla, niti htela da menja”.
       U Demokratskoj stranci Srbije, pak, upozoravaju da je pomenuta cifra rezultat pretrage samo tokom dva dana i da nije konačna. “Posao pregledanja nastavljamo i naša procena je da se radi o najmanje 600 000 problematičnih birača u spisku”, kaže Nebojša Bakarec, ovlašćeni predstavnik DSS-a u Republičkoj izbornoj komisiji. “Ako je stvar tako prosta, zašto nam vrše opstrukciju i otežavaju uvid i analizu biračkog spiska?”
       Stvar je presekao Vrhovni Sud Srbije odbijajući žalbu DSS-a na konačan broj birača koji je utvrdila Republička izborna komisija, smatrajući da krivica nije do RIK-a. Za DSS je svaka odluka suda za poštovanje, ali su najavili novu žalbu ovom sudu koja se odnosi na ispravnost konačnih izbornih rezultata koju je RIK objavio.
      
       Četvrti kandidat
       Tako se dogodilo da kao “pobednik”, bar za neko vreme, izađe skriveni četvrti, rezervni “predsednički kandidat” - aktuelna predsednica Narodne skupštine Srbije Nataša Mićić. Pravnici bi rekli da to nije tačno i da se radi o nevešto projektovanoj ustavnoj konstrukciji premošćavanja, kako bi se izbeglo međuvlašće i očuvalo funkcionisanje institucije predsednika države u jednom kratkom prelaznom periodu. Opet kao rezultat renoviranja Zakona o izboru predsednika Republike, jer ranija norma o obaveznom ponavljanju propalih izbora više ne postoji. Umesto nje u zakonu piše: Predsednik Narodne skupštine Srbije u roku od 60 dana od dana kada su održani neuspeli izbori, odlučuje o raspisivanju novih izbora za predsednika Srbije.
       Iako se pravnici slažu da se širim tumačenjem dolazi do predsednice srpskog parlamenta, važeći Ustav Srbije (za razliku od saveznog i crnogorskog, ili primerice, francuskog) nespretno je propustio da propiše šta se dešava kada šefu države istekne vreme za koje je biran a naslednik u tom momentu još nije izabran, za neke je nejasno na osnovu kojih parametara bi ona prosuđivala svoju odluku. “Nije valjda da ceni da li je u datom kontekstu politički celishodno da država što pre dobije legalno i legitimno izabranog predsednika?”, upitao se još uoči predsedničkih izbora dr Zoran Tomić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i član Visokog saveta pravosuđa. Za Tomića to znači da predsednica parlamenta prima facie nema zakonsku dužnost da izbore nanovo raspiše, pa maltene proizlazi da se sledeći šef države, pošto istekne mandat prethodniku, i ne mora izabrati. “To je sa bilo koje strane posmatrano - i politički i pravno, i vremenski i situaciono, i iz domaćeg i iz inostranog ugla - apsolutno neustavno i strateški nedelotvorno. Stoga bi Ustavni sud Srbije bio dužan da u najkraćem mogućem roku predmetnu opasnu klauzulu Zakona o izboru predsednika Republike stavi van snage”, zaključak je profesora Tomića.
       Pored akumuliranja važnih državnih funkcija (predsednik parlamenta i predsednik države) za pravnike je paradoksalno da takvo neredovno parapredsednikovanje Srbijom ni normativno ni faktički nije vremenski omeđeno, niti je na bilo koji način suženo u prerogativima. Tako će Nataša Mićić imati sva prava i obaveze koje ima redovno izabrani predsednik Srbije, uključujući i prisustvo sednicama Vrhovnog saveta odbrane (VSO).
       Reklo bi se da ovlašćenja predsednika Republike i nisu znatna, naprotiv, mahom se tvrdi da su ona uglavnom simbolična - pored učešća na sednicama VSO i raspuštanja Skupštine “na obrazložen predlog vlade”, svedena su skoro u celini na reprezentativna.
       Pa ipak, vodeće političke grupacije nastoje “po svaku cenu” da njihov favorit zasedne na to mesto, odnosno da bar za izvesno vreme tu ipak prestižnu poziciju niko drugi ne zauzme. Kad već narod nije hteo jasno da presudi.
      
       SLOBODAN IKONIĆ
      
      

Lomača Jedna od krivičnih tužbi koje DSS namerava da podnese protiv članova RIK-a odnosi se i na spaljivanje materijala sa predsedničkih izbora održanih 29. septembra i 13. oktobra. Po njihovom tumačenju, bez obzira na to da li su izbori uspeli ili nisu, zakon propisuje da materijali moraju da se čuvaju četiri godine. “Spaljivanjem glasačkih listića došli smo u situaciju da ne možemo ponovo da utvrdimo rezultate prvog izbornog ciklusa, niti da ih sravnimo sa zapisnicima sa biračkih mesta”, naglašava Nebojša Bakarec, ovlašćeni predstavnik DSS-a u RIK-u.        Ljiljana Benać-Šantić, sekretar RIK-a, tvrdi da navodi DSS-a nemaju nikakve veze sa istinom. “Drago mi je da se predsednik SRJ i visoki funkcioneri DSS-a zanimaju za takozvane kancelarijske poslove. Ali, mogu da budu mirni, jer se sav materijal nalazi tamo gde i treba da bude”, kaže Benać-Šantić.        Međutim, DSS raspolaže pismom direktora Arhiva Srbije Jovana Pejina, u kojem stoji da je RIK, mimo zakona i njegovog znanja, izdejstvovao od rukovodilaca spoljne službe Arhiva Srbije koja nadzire čuvanje registraturskog materijala i arhivske građe van Arhiva Srbije, da se “izluči 1200 dužnih metara glasačkih listića od neuspelih izbora...” i time prekršili zakon koji predviđa čuvanje ove vrste registraturskog materijala četiri godine.

      
      

Cenzus u svetu Dan posle propalih predsedničkih izbora, u Srbiji je otvorena rasprava o načinu izbora predsednika u ozbiljnom i demokratskom svetu. U čitavom izbornom kermesu začuđujuće je što vrhunski politički teoretičari ne pate od velikog poznavanja izbornih sistema u bližem ili nešto daljem okruženju. Stručnjaci za uporedno izborno zakonodavstvo na kraju su utvrdili da censuz od 50 odsto postoji u Belorusiji, Bugarskoj, Rusiji, Gruziji, Kirgistanu, Tadžikistanu i Makedoniji, dok se predsednik bira bez cenzusa u Austriji, Azerbejdžanu, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Kipru, Finskoj, Francuskoj, Islandu, Irskoj, Poljskoj, Portugaliji, Slovačkoj, Sloveniji, Ukrajini i Uzbekistanu. Ostale zemlje biraju predsednika u parlamentu. Neke su ostale verne monarhiji.