(“Sirogojno Compandž”, NIN br. 2708)

      Poslanici koji su izglasali Deklaraciju o zaštiti ćirilice prevarili su se kao i njeni predlagači. Prema Tanjugovoj vesti od 26. avgusta, grupa predlagača je ustanovila da “naša elektronska i štampana sredstva uglavnom koriste latinično pismo” i da je “izlišno govoriti o ravnopravnosti ćirilice i latinice”.
       Prevarili su se jer latinica ne postoji. Posle raspada SFRJ ono što se u Jugoslaviji zvalo i zove latinicom a bilo nametano od strane države i SKJ, a do pre dve godine i preko JUL-a, jeste danas hrvatsko državno pismo zaštićeno hrvatskim ustavom, zakonima, uredbama i drugim propisima te nezavisne države.
       Kako god da okrenemo, ko u Srbiji piše “latinicom”, piše hrvatskim državnim pismom, zvaničnim sredstvom opštenja jedne strane države. VeĆina osoba sa kojima sam o tome pokušao da razgovaram, ovo ne shvata, ponajviše zbog otpora očiglednostima koji krasi naš mentalitet decenijama, a delom i zbog “teranja na razmišljanje” što kod nas važi za znatan napor, posebno ako svet u kome se živelo ili iluzija u kojoj mnogi još žive, dobiju takvu bubotku.
       Ispada da su Srbi narod čija štampa većinski piše pismom jedne strane države. Neko će reći da cela Južna Amerika piše i govori španski, a Severna, engleski. Potpuno tačno, tamo govore i pišu španskim, odnosno engleskim ali za razliku od Hrvata, znaju i priznaju od koga su jezik dobili, prisvojili ili uvezli i za razliku od Srba, znaju čijim pismom pišu.
       Pitanje ćirilice i narečene latinice nije jednostavno u Srbiji uglavnom zbog toga što naše nezainteresovane vlade za razliku od zapadnih, ne znaju da je pismo političko i državno pitanje. Uz širenje latinice imate i svakojakih čuda kao, recimo, to da jedan od kandidata na predsedničkim izborima, čovek i obrazovan i obavešten, zahteva da mu se knjiga izda na “latinici”, što izdavač i uradi, a on se posle obraća Srbima da ga izglasaju, ali ćirilicom.
       Sećate li se izbacivanja ćirilskih knjiga iz Narodne biblioteke Slovenije? Desilo se to 1986, pazite, ne 1996, a tamošnji izvršioci tog naređenja njihove partije i njene države, kao razložni trgovci, shvatili su da je bolje da te knjige prodaju našima nego da ih za male pare šalju u Vevče na preradu. Stavili pečat dotične biblioteke na svaku knjigu pa uz njega još jedan koji kazivaše “izločeno” i paraf, da se vidi ko je izlučio knjigu pečatanu omrznutim pismom. Naši šverceri prodavahu te knjige na buvljaku u Bubanj potoku, bez odjeka u štampi. Popuštalo se onda prilikom tog neviđenog skandala pred kojim je tadanja zvanična Srbija zatvorila oči, a danas se popušta u vezi s “latinicom”.
       Ne vidi se način na koji bi se Srbi mogli vratiti ćirilici. Ona je omrznuta u samoj Srbiji, među njenim manjinama. Iskustvo mi kazuje da se mnogi Srbi stide ćirilice kao što se stide svojih neuređenih sela, blatnjavih džada i sokaka, zapuštenih grobalja, praznih crkava, neukih popova i zapostavljenih majki, pa kada se zakite hrvatskim državnim pismom, veruju da je to prečica do Evrope.
       Gde bi bilo rešenje? Ko se kreće Mrežom, zna koliko ima problema sa svim pismima drukčijim od engleskog, počev od francuskog i španskog, do istočnoevropskih i inih. Pokazalo se da nije lako za rukovanje nijedno pismo drukčije od ravnog latinskog. Viđao sam u inostranstvu Srbe koji su se hvalili Vukom i načelom: jedno slovo - jedan glas, a posle slali svojima razglednicu latinicom.
       Verujem da je vreme da se razmisli o reformi pisma, o jednom ravnom pismu za nas, o odricanju od pomenutog načela i o upokojenju jedne formule koja jeste bila lepa jer su nas učili da je volimo, ali ćirilica je danas prezrena i čak omrznuta. Sada, kada je ćirilica potučena posvuda, trezvenost bi zahtevala reformu pisma. Ne vidim drugi kraj našem unižavanju.
       Politika koja teži integraciji Balkana i koja, naravno, neće biti samo privredna, dobila bi time jednu izuzetnu priliku da neku našu formulu nametne drugima, putem dobrovoljnog usvajanja, koji se i dalje muče sa svojim akcentovanim suglasnicima koje Evropa takođe popreko gleda. Jedno srpsko ravno latinsko pismo preplavilo bi Balkan.
       Ta bi mera bila i dobra za umno zdravlje nacije. Rekoše novine da je Deklaracija o zaštiti ćirilice doneta jednoglasno. Znači, za nju su glasali svi poslanici, pa i oni koji pišu tzv. latinicom.
       Nije to dobro ni za Skupštinu, ni za državu, ni za narod ni za bilo koga.
      
       ZORAN KRSTANOVIĆ,
       Beograd