Ništa što se zbiva u Venecueli ne zbiva se samo Venecuelancima, nego se tiče i strateških interesa Sjedinjenih Država, osobito ako se sluti da će štrajkom paralisani tankeri drastično smanjiti dovoz nafte u američke luke uoči napada na Irak

      Generalni štrajk u Venecueli, koji od početka ovog meseca parališe privredni život zemlje, preobratio se u politički bunt protiv predsednika Uga Čaveza. Na masovnim uličnim demonstracijama traži se da on podnese ostavku ili da raspiše vanredne predsedničke izbore na kojima bi, pretpostavlja se, izgubio vlast. Čavez odbija ne samo da podnese ostavku, nego i da pregovara o zahtevima za raspisivanje vanrednih izbora. On štrajkačima preti vojskom, a demonstrantima prkosi kontramitinzima svojih militantnih pristalica. Nacionalna garda budno čuva predsedničku palatu.
       Politička scena podseća na nešto što je u Latinskoj Americi već viđeno, ali po nečemu ipak odstupa od klišea. Venecuela je peti na svetu proizvođač nafte i glavni izvoznik tog energenta u SAD. Ništa što se zbiva u Venecueli ne zbiva se samo Venecuelancima, nego se tiče i strateških interesa Sjedinjenih Država, osobito ako se sluti da će štrajkom paralisani tankeri drastično smanjiti dovoz nafte u američke luke uoči napada na Irak.
       U Venecueli su razlike između bogatih i siromašnih izuzetno velike, možda najveće u Latinskoj Americi. Ali, štrajk na naftonosnim poljima i u rafinerijama ne predvode, kao što bi se moglo pretpostaviti, žestoki borci za veće nadnice slabo plaćenih radnika, nego korumpirani sindikati u sprezi sa bogatim industrijalcima i čak bankarima. Sirotinja, kojoj je Čavez, levičar po političkom ubeđenju i populista i demagog po načinu političkog delovanja, obećao privlačan socijalni program, ne izgleda oduševljena ovom sindikalnom borbom. U demonstracijama, procenjuju izveštači, najviše je pripadnika srednje, građanske klase, koja optužuje Čaveza da se od deklarisanog borca protiv korupcije preobratio u vlastoljubivog despota.
       Zahtevi demonstranata za raspisivanje vanrednih izbora podudaraju se sa sugestijama iz Vašingtona. Čavezovu ostavku posebno glasno, uz finansijsku i političku podršku američkog Kongresa, traže razne nevladine organizacije, koje su ojačale uticaj u medijima. Tako se stiče utisak da je autokratski nastrojeni predsednik u sukobu sa najjačom mogućom koalicijom: radom, kapitalom, građanskim društvom i medijima, a sutra možda i sa pritajenim nelojalnim delom vojske.
       Ugo Čavez je neobična ličnost čak i za Latinsku Ameriku koja ne oskudeva u kontroverznim političarima. Pre jedne decenije on se od vojnika preobratio u političara, kada je, kao komandant jedne elitne padobranske jedinice, pokušao da izvrši državni udar uz pomoć tajne revolucionarne organizacije, sastavljene od nezadovoljnih mladih oficira. Zbog pokušaja puča pukovnik Čavez je odležao dve godine u zatvoru, a onda je, pretvorivši svoju tajnu organizaciju u javni pokret za petu republiku, uzburkao političku scenu Venecuele nacionalističkom borbenom retorikom.
       Obećao je “revoluciju u socijalnoj politici” i optužio “izdajničke oligarhe”, to jest bogate petrolejske magnate, da su “korumpirane sluge međunarodnog kapitala”. Na izborima 1998. imao je podršku 80 odsto birača. Šokirao je domaću, a još više američku javnost, svojim posetama Kubi (gde se sprijateljio sa Fidelom Kastrom) i Iraku. Vatreni antiglobalista teško je uvredio Amerikance kada je rekao da oni, ratujući protiv terorizma, zapravo “vode borbu protiv terora uz pomoć terora”.
       Sadašnji generalni štrajk je četvrti po redu u ovoj godini. U polarizovanoj atmosferi sličnoj sadašnjoj, Amerikanci su u aprilu bili pomogli puč protiv Čaveza. Kako puč nije uspeo, pouku su izvukli i Čavez i Amerikanci.
       On je shvatio da štrajk, iako ima prećutnu američku podršku, ne sme potpuno ili previše dugo da blokira izvoz nafte u SAD i, drugo, ne sme da prouzrokuje oružane sukobe, krvoproliće i potpunu nestabilnost. U protivnom, problem više neće rešavati samo Venecuelanci.
       Amerikanci su shvatili da im je potrebno - da priliv nafte ne bi bio previše dugo ugrožen - da u Venecueli vlada relativna stabilnost i da se uvažavaju demokratski izabrane institucije. Neka strana vojna intervencija bila bi pogubna, jer bi neminovno vodila oružanim okršajima - upozoravaju i američki analitičari. Zato se Amerikanci pre zalažu da Čavez zakaže skore vanredne izbore, na kojima može da propadne (iako to nije sasvim sigurno), nego da bude nasilno svrgnut. “Sjedinjene Države su ubeđene da jedini miran i politički održiv izlaz iz krize vodi kroz održavanje skorih izbora”, saopštila je Bela kuća.
       To su okolnosti zbog kojih i Čavez i Amerikanci žele da vojska ostane u kasarnama, posebno otkako je, posle ubistva tri demonstranta, napetost na ulicama Karakasa počela ubrzano da raste. Strepi se od spirale nasilja i mogućih oružanih sukoba između demonstranata i Čavezovih pristalica. “Mi živimo u nekoj vrsti hladnog građanskog rata - kaže venecuelanski komentator Alfredo Keler. “Još se nismo latili oružja, ali je samo jedan neoprezan pucanj dovoljan da nas iz hladnog prevede u vreli rat. Krećemo se ka žestokoj konfrontaciji.”
       Kad traže što skorije vanredne izbore, demonstranti pominju februar iduće godine. Tome su naklonjeni Vašington i Organizacija američkih država, koja je dosad neuspešno posredovala između štrajkača i Čaveza. Sam Čavez ne priznaje da postoji kriza i poziva se na Ustav, po kome se vanredni izbori mogu održati tek nakon isteka polovine predsedničkog mandata, a to bi značilo u avgustu iduće godine.
       Igra strpljenja se nastavlja, dok svaki dan generalnog štrajka košta Venecuelu 50 miliona dolara.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ