NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Evropa je ego sveta

“Objavljujemo da je Evropa sinteza i svest čitavoga sveta. Evropa je norma i entelehija sveta, vodeća snaga čovečanstva. Problem modernoga sveta, njegov primordijalni problem, sadržan je u tome kako da Evropa povrati svest i kako da je u potpunosti odmah unapredi”

      Mitrinovićeva misao o Evropskoj Federaciji, koja je najpre bila naznačena u “Svetskim zbivanjima” 1920/21. godine, dobila je jače ubrzanje upravo u godinama uoči izbijanja rata, koji je 1939. i počeo u Evropi. Da bi se očekivani rat izbegao, Britanija je, po njegovom mišljenju, bila dužna da preduzme odlučnu međunarodnu inicijativu i da predloži stvaranje Sjedinjenih Država Evrope, kako bi se budući agresor suočio ne sa mlakim Društvom naroda i rascepkanim, nesložnim kontinentom, nego sa jedinstvenim i čvrstim blokom razumne i napredne evropske civilizacije. U tome bloku on je video mesto i za ogromne i moćne atlantske i slovenske ljudske zajednice Amerike, Engleske, Rusije i Balkana, tvrdeći da je “iskasapljeno telo Evrope jedna duša i jedan organizam”. Mitrinovićev vizionarski radikalizam, koji je utopiju doživljavao kao dogmu, a dogmu prilagođavao utopiji, pred početak Drugog svetskog rata, kroz delovanje “Grupe Nova Evropa”, vratio se starim predlozima za jednu istinski novu evropsku integraciju.
       PolazeĆi od uverenja da je Evropa, kao najsvesniji i najprosvećeniji deo čovečanstva, od pamtiveka težila “široj i obuhvatnoj sintezi” i “spajanju rasa u njenom umu” i da je glavna zasluga Evrope u njenoj duhovnosti i otkriću “sklada i celovitosti, ravnoteže i mere”, odnosno da je “Evropa ego sveta” čije je “mesijanstvo od kosmičkog i planetarnog značaja”, uvereno je propovedao da je upravo “Federacija Evrope, sinteza Evrope, prvi uslov za Savez čovečanstva i svetsku sintezu. Evropa je žiža i svest čovekovog kraljevstva: Evropa je svesnost.” “Objavljujemo da je Evropa sinteza i svest čitavoga sveta.” “Evropa je norma i entelehija sveta, vodeća snaga čovečanstva. Problem modernoga sveta, njegov primordijalni problem, sadržan je u tome kako da Evropa povrati svest i kako da je u potpunosti odmah unapredi. Naša kriza je napor da čovečanstvo dosegne svoj fokus, koji je Evropa, i da u potrazi za Evropom nađe načelo svečovečanskog reda.”
       “Razlikujući se od ostalih rasa, čovečanstvo Evrope je uvek rađalo svoje suprotnosti i uvek sa izgledom za njihovo rešavanje u višoj sintezi. Evropski um je negovao, instinktivno i od pamtiveka, razlike koje dostižu vrhunac u suprotnostima i protivrečnostima, tako da, posmatrajući bilo koje razdoblje evropske istorije i bilo koju oblast misli, uvek otkrivamo, slojevito jedne naspram drugih, velike ljude i velike pokrete antitetičkog karaktera, mentaliteta i pravca. Misticizam i Racionalizam, Religija i Nauka, Naturalizam i Umetnost, Imperija i Komonvelt - to su samo neke protivrečnosti stalno prisutne u Evropi; i upravo osećaj da se nešto pogrešno radi izaziva napregnutost evropskog uma. To se može smatrati evropskom vrlinom par excellence, dokazom da Evropa jeste ovaploćenje i centar ravnoteže u svetskoj duši. Ali, ove se napetosti moraju održavati u relativnoj ravnoteži i neprestanoj sintezi da se njihov sukob ne bi završio razorno; i, uporedo sa razvitkom tih parova suprotnosti u evropskom duhu, istorija nam otkriva stalne napore ka evropskoj sintezi, i svaki od njih nagonski je usmeren da se sve više i više uključi u opšti evropski um. Rimsko carstvo, carstvo Karla Velikog, Sveto rimsko carstvo, sve do Napoleonovog pokušaja da načini Evropu jednom državnom zajednicom sa jednim jezikom, nisu ništa drugo do neprestani napori zajedničkog evropskog uma da sebe ostvari kao jedinstvenu organsku celinu. Posmatrana psihološki, istorija Evrope i nije ‘ništa više’ do naizmenično smenjivanje perioda analize sa periodima sinteze; perioda u kojima su se negovale suprotnosti i perioda u kojima su vršeni pokušaji njihovog izmirenja u jednoj višoj sintezi.”
       Mitrinovićev proročki evropocentrizam postavljao je pred Evropu velike zahteve. “Ako hoće, Evropa jedina može isprobati funkcionisanje svetske organizacije”. “Evropa zastupa harmoniju, kompetentnost i funkcionalizam”. “Bez obzira na šoviniste i imperijaliste, ostaje činjenica da se Evropa antropološki, istorijski, kulturno, po regijama i geografiji, pokazuje sudbinski predodređenom da odigra vodeću ulogu u funkcionalnom organizovanju sveta. Moglo bi se reći da je Evropa otkrila svet i da je to otkriće skoro ravno stvaranju. U stvari, koncepciju sveta kao jedinstva mi dugujemo evropskoj misli; Š...Ć čak bi se moglo reći da ljudska istorija počinje u Evropi: hrišćanstvo je izraslo u Evropi kao sublimacija semitskoga kulta. Š...Ć Svetu je potrebna duhovnost Evrope, Evrope savesne i samosvesne, Evrope čiji delovi slobodno uživaju u harmoniji hrišćanstva, Evrope dostojne potvrđenih svetskih vrednosti. Na tome se gradi ideja nove Evrope. Evropa ima duhovni zadatak da ispuni svoje poslanje, da, pre nego što postane kasno, na prvom mestu stvori jednu sveobuhvatnu evropsku kulturu, ne da bi je suprotstavila svetu nego da je uklopi u opšta svetska merila. Prirodno je da će na tome zadatku svaka nacija imati svoju ulogu, ne isključujući ni vanevropske narode, čiji je interes takođe u tome da se u svetu održe sva najviša merila vrednosti.” “Evropa je odgovorna i za ravnotežu između Dalekog Istoka i Dalekog Zapada, između, može se reći, pod-svesti i nad-svesti sveta.”
       U MitrinoviĆevim starim vizijama iz “Novog doba” bile su, gotovo doslovno, sadržane pokretačke ideje “Grupe Nova Evropa”. Grupa je svojim proglasom još 1931. godine ponovila i pojačala njihovu proročku vidovitost. Tu su jezgrovito parafrazirane mnoge Mitrinovićeve misli iz “Novog doba” i, odevene u novo ruho, skrojeno uz njegovo neposredno učešće, ponovo puštene u javnost. Nepotpisani proglas “Grupe Nova Evropa” izlaže programske osnove koje se malo razlikuju od načela današnje Evropske unije: “Evropa je krajnje kompleksan entitet. Njena kompleksnost - zapravo veliko bogatstvo ljudskih vrednosti koje je sačinjavaju - ujedno je njena najveća vrednost. Oni koji danas otvaraju pitanje njene integracije ne bi smeli da budu shematični utopisti, misleći da se prostim ujedinjenjem mogu izbrisati sve postojeće razlike kada se dovedu u okvire nekog gotovog ustava.
       Nova koncepcija ŠEvropeĆ donosi novi nacionalizam. Federacija ne zahteva ni od jedne nacije da se odrekne svoje legitimne autonomije, a još manje svoje teritorije, kulture, jezika ili običaja. Ali će svakako značiti odricanje od međusobne agresije, bilo vojne ili ekonomske, pogotovu kod onih nacija koje i dalje drže do svojih klonulih snaga da izdvoje svoj suverenitet i sada ugrožavaju jedna drugu obostranim zaverama. Svaka nacija mora se najpre osposobiti da osmisli svoj doprinos Federaciji, u skladu sa najvišom slavom svoga regiona. Istinske snage regionalnog ponosa i patriotizma moraju zato biti drukčije od imperijalističkog iskorišćavanja zajedničkog razvitka. Moraju postojati ljudi koji punim srcem žele tu zajednicu i koji svesno ne idu ispod te mere. U svakoj državi mora se naći jedan broj građana koji osećaju potrebu za novim svetskim poretkom; koji su, idući ispred svoga vremena, rešeni da se Evropa ujedini u zasebnu celinu.”
       Nesumnjiva je sličnost između ovih Mitrinovićevih postavki o ujedinjenoj Evropi i evropskoj federaciji, sa zvaničnim stavovima čelnika današnje Evropske unije. Govoreći na turneji po Americi 1997. godine o karakteru ujedinjene Evrope, o atlantskoj inicijativi i perspektivi evropskog poretka, Klaus Henš, član i predsednik Evropskog parlamenta, kao da je modernim rečnikom i u novom kontekstu ponavljao proročke reči Mitrinovićeve: “Ovo je prilika da se obnovi i na ceo kontinent proširi načelo solidarnosti, na kojem se izvorno zasniva Evropska zajednica. Stvaranje zone mira i stabilnosti na čitavom kontinentu biće divovski doprinos za svakog od nas. To će biti naša prilika da Evropu sačuvamo za demokratiju. Zatvorena tvrđava Evrope nije u našem interesu. Izolacija i nacionalizmi nisu odgovor na globalizaciju. Ne možemo se boriti protiv terorizma ratnom avijacijom, niti protiv rasizma bojnim brodovima. Najbolji štit je izgraditi demokratiju i civilno društvo, obezbediti socijalni napredak i stabilnost, poštovati ljudska prava. To je ono što moramo učiniti na svome sopstvenom tlu i za naše susede. To je ono što Evropa mora učiniti za sebe kako bi obezbedila svoj zasebni doprinos opštem zajedništvu. Evropa ne teži da bude i nikada neće biti velika sila koja sanja o moći, slavi i vladanju. Ali zbog mnogih istorijskih veza sa državama članicama i sa drugim delovima sveta, zbog svojih različitih kultura i svoga relativnog bogatstva, Evropa može dati dragocen doprinos redu, miru i prosperitetu na svome kontinentu i u čitavom svetu. U evropskim poslovima Evropa mora imati vodeću ulogu.”
       Evropska federacija bila je za Mitrinovića odlučujući korak ka ujedinjenju sveta. Po mišljenju njegovog britanskog biografa, značaj Evrope bio je u tome što je upravo na tom kontinentu bila najviše razvijena individualna samosvest. “Preobražaj evropskog stanja” - kaže Endru Rigbi - “zahtevao je svojevrsnu ‘revoluciju poretka’, planiranu dobrovoljnu revoluciju vođenu po srodnim načelima odricanja i federacije. Reč je o jedinstvu dva suprotna načela-blizanca na kojima počiva svako ljudsko organizovanje - o snazi kohezije koja drži na okupu sve pojedinačne razlike i slobodu. Prenos nadležnosti i odricanje, kao primena načela različnosti, podrazumeva da svaka odluka mora biti prihvaćena u svakoj, čak i najmanjoj jedinici onih koje je primenjuju, kao i onih na koje ona utiče. Takvo odstupanje, ako nije posledica haosa, mora biti u skladu sa federacijom gde svi zajednički interesi, ostvareni radom, mestom stanovanja ili kulturnim delovanjem, pomažu svima da zajedno postignu dogovor o stvarima koje su zajedničke. Ideal odricanja podrazumeva potpunu slobodu svakog pojedinca. Ideal federacije podrazumeva puni sklad između svih ljudi i svih grupa, sve do samog vrha svetske federacije gde će volja veće celine ili grupe uvek nastojati da pretegne nad manjim.”
       Iako pesnik i vizionar, Mitrinović se nije ustručavao od predloga za praktičnu organizaciju uprave budućeg nadnacionalnog i svečovečanskog saveza, koji je nazivao Društvenom Državom. Na čelu zajednice on je zamišljao jedno izvršno telo koje je nazvao Senat i koje, u nekim nadležnostima, ima dosta sličnosti sa današnjim Savetom Evrope. Senat je bio zamišljen kao arbitrarni centar novog poretka sa zadatkom da prvenstveno vodi računa o celini i da svaki pojedini entitet odmerava prema njegovom funkcionalnom učešću u zajednici. Članovi Senata se u svom radu rukovode snagom i načelom “treće sile”, koja je u direktnom odnosu sa delovanjem dve druge sile, zasnovane na načelima odricanja i federacije. Prva sila ima zadatak da održi jedinstvo i stabilnost društvenog organizma. Druga sila treba da potvrdi i sačuva autonomiju svih delova u celini. Treća sila, na koju se najviše oslanja senat Društvene Države, nije nikakav vrhovni sud, koji nesporazume rešava po principu “ili-ili”, nego je upravno telo koje traži kompromis, sporazum, dogovor, nagodbu, ono što je izvorno čovečansko i što je “iznad, između i iza krajnosti i suprotnosti”.
       Objašnjavajući važnost toga prospekta budućnosti, Mitrinović je svojim saradnicima u više navrata izlagao filozofiju “treće sile”, ali začudo ta načelna i sintetička razmatranja nije ni dovršio ni autorizovao. U beleškama, sačuvanim i rekonstruisanim po njegovim predavanjima i raspravama, ostalo je zabeleženo da “treća sila” predstavlja dijalektički “međusobni odnos delova i funkcija u dejstvu. To je sila koja u praksi prevazilazi naizgled nepomirljive sile kontinuiteta i promene. Samo ljudsko telo deluje u skadu sa Trećom silom. Ono niti odbacuje niti zapostavlja, nego samo podnosi uznemiravanje koje ga potresa. Treća sila je sila same ličnosti. To je ona unutrašnja sila koja je u stanju da, pomoću svoje slobodne volje, odredi pravu vrednost suprotnih sila izvan same sebe. To je potreba za celovitošću. Kada se ljudi ne udružuju pod pritiskom vlasti pojedinca ili neke zajednice, već zato što ih sam život upućuje na to da zajednički zadovoljavaju svoje potrebe, onda su oni u stanju da slobodno sarađuju tamo gde inače ne bi bili upućeni jedni na drugog.”
       Sve tri sile koje su u dejstvu, ispunjavaju glavne potrebe za potpun i slobodan društveni život, smatrao je Mitrinović. Prva potreba je egzistencija, koja znači borbu za opstanak u prirodi; druga je potreba sama ljudska civilizacija, koja zavisi od uvažavanja volje drugih; treća potreba je kultura i duhovno zdravlje, zajednička svest koja zavisi od toga da li se i koliko prihvataju moralne norme i standardi koji moraju biti iznad samovolje pojedinaca. Svaka sila u senatu Društvene Države, proriče Mitrinović, delovaće preko svojih predstavnika. “Treća sila je aktivna nepristrasnost. Akcija koja će stvoriti nov poredak nije ni partijskog tipa ni jednostrana, već je sveobuhvatna i celovita. Postići takvo prirodno nepristrasno stanje, obezbediti delovanje Treće sile, do sada nikada nije bilo mogućno.” Tek kada Senat buduće svetske ili evropske federacije počne da deluje po načelima prosvećenosti i “stvaralačke kritike” (koja je “jedino sredstvo samospoznanja u budućnosti”, tj. “prevođenje vrednosti iz jedne dimenzije u drugu”), tek tada će se uspostaviti puni harmonični odnos delova i funkcija u dejstvu, organsko jedinstvo gledišta “volje, osećanja i same svesti”, što znači potpuno ostvarenje ljudske ličnosti.
       Videvši da se u jeku “hladnog rata” između velikih sila i blokova dešava nešto sudbinski krupno i dalekosežno, Mitrinović je krajem 1948. godine nagovorio svoje saradnike da otputuju u Rim na osnivačke razgovore o stvaranju Evropske Zajednice. Na čelu posmatračke grupe bio je njegov stari prijatelj, nobelovac Frederik Sodi, dugogodišnji nominalni predsednik “Grupe Nova Evropa”. Po povratku iz Rima, Sodi je izvestio Mitrinovića o političkoj rešenosti Evrope da pristupi svome ujedinjenju. Ohrabren tim značajnim podsticajem, Mitrinović je, iako već ozbiljno načet bolešću, pripremio svoje poslednje obraćanje javnosti, kako bi dugo očekivani zametak ujedinjene Evrope povezao sa svojim projektom budućnosti. Pod naslovom “Predlozi o svetskom sistemu spoljne politike”, predavanje je na konferenciji za štampu održao 17. februara 1950. u Simpsonovom restoranu na Strandu u Londonu, u organizaciji “Grupe Nova Evropa”, pod predsedništvom prof. Frederika Sodija. “Govorim kao Jugosloven po rođenju i pripadnik srpskog naroda” - rekao je Mitrinović - “Budite sigurni da moji stavovi izražavaju onaj kulturni i duhovni pogled na svet koji je svojstven ‘međumorskim’ narodima Istočne Evrope, raspoređenim između Rusije i centralne Srednje Evrope, narodima na prostoru između Finske i Turske, od Severnog i Baltičkog sve do Crnog, Egejskog i Jadranskog mora.”
       MitrinoviĆeva vizija sveta podeljenog na nove velike blokove - istočni savez na Pacifiku, zapadni savez na Atlantiku i ujedinjenu Evropu kao sponu između tih delova, gde Rusija i slovenski narodi istočne i jugoistočne Evrope i Balkana imaju funkciju posrednika i katalizatora - nije u potpunosti odgovarala kasnijem rasporedu snaga, ali je već tada indirektno predvidela buđenje “trećeg sveta”, detant i politiku popuštanja među suprotstavljenim blokovima. Polazeći od ocene da ni osetljivo balkansko jedinstvo u Evropi ne bi smelo biti narušeno, predložio je stvaranje federacije Istočne Evrope, naglašavajući da on takvim predlogom u tome času te zemlje ne prepušta komunističkoj dominaciji, nego da se zalaže za nedeljivi humanistički duh i ujedinjeni razum Evrope, koja svojom trezvenošću može smiriti antagonizme, kao što jedina može sprečiti preteće hidrogensko samouništenje planete. “Moćnici i velike nacije drže do svoje snage i traže garancije i zaštitnike, ali i mi obični ljudi ništa manje ne zaslužujemo opstanak ljudskog roda.”
       Kratak, gust i jezgrovit, mada odveć apstraktan i retoričan, Mitrinovićev poslednji govor iz 1950. nije imao onaj zamah kakav su nekad imale njegove “Estetičke kontemplacije”, program neostvarenog pokreta “Osnove Budućnosti”, prva i druga “Svetska zbivanja” iz 1920. i 1933. i mnoge druge rasute inicijative koje je stavljao u pogon tokom svoga boravka u Engleskoj. Bio je to, doduše, jedan pronicljiv utopijski pogled u budućnost, ali bez nekadašnjeg plamena velike proročke vatre i bez one silne tektonske energije kojom je ranije s lakoćom pomerao kontinente i razmeštao istorijske epohe, strasno verujući u konačno samospoznanje i samoostvarenje čoveka. Umoran od govora i potrošenih reči, na samom pragu ujedinjene Evrope, koja je pred njegovim očima rasla u kolevci kao da se diže iz njegovoga sna, Mitrinović je, jedva izlazeći iz senke, dao samo opšte naznake svoje proročke sinteze, znajući dobro da veličina proroka nije u slavi nego u ostvarenim predviđanjima. Nepoverljiva prema stavovima koji nemaju pragmatičku kartezijansku određenost, a mogu da poremete njeno gordo samouverenje, zapadna Evropa, po pravilu, najmanje drži do ideja koje dolaze iz nekadašnjeg vizantijskog sveta.
       Nepriznatog proroka sa Balkana u Evropi nisu zato mogli zaboraviti, jer ga nisu valjano ni saslušali, dok na drugom kraju sveta vladaju drukčiji običaji. Kada je pisao o “dobrom Evropljaninu”, Dušan Pajin je, kao stručnjak za azijske kulture Dalekog istoka, utvrdio da postoje velike sličnosti između Mitrinovićevog duhovnog svečovečanstva i kulturnog univerzalizma indijskog mistika i vizionara Šri Aurobinda Goze (1872-1950), koji je svoje ideje širio u Indiji u isto vreme kada je, u vremenu između dva svetska rata, Mitrinović svoj utopijski program ujedinjenja nudio Evropi i Velikoj Britaniji. Sličnost se ogleda u mističkom voluntarizmu čovekovog samopoznanja, duhovnog preobražaja i prosvećene budućnosti, koja se ujedinjuje na jedinstvenim i opštim načelima. Razlika je, smatra Pajin, bila jedino u inspiraciji: “Onaj prvi svoj plan svetske istorije gradi na idejama hinduističke tradicije, a ovaj drugi na hrišćanskoj metafizici. Ali, retorika im je gdekad veoma slična - na primer, kad govore o jedinstvu konačnog i beskonačnog kroz duhovni uspon čoveka, koji počinje da živi božanski život.” Prema učenju Šri Aurobinda, kosmički poredak se može postići bramanskim sjedinjenjem dve suprotne sile - jedne koja kao božansko prosvetljenje stiže odozgo, i druge koja se odozdo kroz čovečansku antitezu uzdiže u duhu. Na sličnom putu čovekovog planetarnog spasenja, Mitrinović je video i “treću silu” prosvećene ljudske nepristrasnosti u harmoničnoj zajednici.
       Postoji, takođe, čudna dvojakost i u sudbinama ideja dvojice vizionara. Kao što je u južnoj Indiji, pored Pondičerija u okolini Madrasa, u slavu Aurobinda izgrađen međunarodni duhovni centar Aurovil, “koji je zamišljen kao kolevka i zametak novog sveta, što je simbolično predstavljeno urnom u koju su doneti uzorci zemlje iz sto dvadeset država”, tako je i u Ričmondu pored Londona godinama bilo sedište “Fondacije Nova Atlantida”. Tu se čuvalo i izučavalo ono što je Mitrinović pisao i radio u Engleskoj. Fondacija se posle preselila u Dičling u Saseksu, dok je u Evropi, nezavisno od Mitrinovića, izrasla i sazrela ideja Evropske unije. U Savetu Evrope, gde se danas razmatra dalja sudbina njegovog naroda, verovatno se jedva i zna za utopiju Dimitrija Mitrinovića, srpskog književnika koji je sa velikim žarom proricao budućnost Evropske zajednice.
      
       (Kraj)


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu