Mada je Irak postupio shodno rezoluciji UN i predao traženu dokumentaciju, SAD se najozbiljnije spremaju da skinu Sadama Huseina i razmatraju buduće društveno uređenje Iraka

      Sastanak iračkih opozicionih grupa, prošlog vikenda, u Londonu urodio je plodom. Naime, ništa nije dogovoreno i prihvaćen je papir koji su pripremili Amerikanci, ali se i opozicionari nisu posvađali, barem ne javno.
       Na Konferenciji je učestvovalo 330 delegata i stotine posmatrača iz celog sveta. Doneta su dva važna zaključka. Jedan se tiče političke vizije budućnosti Iraka, a drugi je okvirni plan uspostavljanja vlasti nakon pada sadašnje vlade. Šest glavnih opozicionih grupa je, između ostalog, saglasno da prihvate ponuđeni papir, ali da Iračani odluče ko će vladati Irakom “posle”, a ne Amerikanci. To je razumljiv i prihvatljiv zaključak ako se izuzme činjenica da su Amerikanci zakazali sastanak, napisali “papir” i uticali na opozicione lidere da ga prihvate.
       Amerikaci se, naime, još od oktobra meseca više bave pitanjem “šta posle Sadama”, nego pitanjem da li intervenisati u Iraku i kako. Post-Sadamov Irak je za njih već realnost iako je irački lider još uvek živ i zdrav, vlada Irakom na “zadovoljstvo” svog naroda, koji je “svoju” volju pokazao pre izvesnog vremena. Da bi Amerikaci postigli ono što žele, svrgavanje Sadama Huseina i uspostavljanje demokratskog režima u Iraku, moraju da naprave “sporazum sa đavolom”, sa iračkom opozicijom koja, pojedinačno nije bolja od Sadama, a zajedno je još gora. Međutim, opozicija je “vezana” željom da skine Sadama sa vlasti, a to je, ujedno, mogućnost da se u Iraku, i na Bliskom istoku, na neki način uvede demokratija, barem nalik na onu kakva funkcioniše na Zapadu.
       Zapadni svet, koji se, rekli smo već, oprostio sa Sadamom, već brinu posledece “Sadamovog pada” i izazivaju izvesne strahove. Prvi, možda i najveći je da li će pokušaj uspostavljanja demokratije (zapadnog tipa) uspeti ili propasti i koliko to nevolja može izazvati u drugim, mnogim, delovima sveta. Drugi je, da taj proces može da uspe i da prouzrokuje sasvim druge nevolje u većem delu Srednjeg istoka.
      
       Model tranzicije
       Pitanje je, a toga su Amerikanci svesni, da li su Arapi voljni i sposobni za pravu demokratsku vladu, koja je fenomen, uspešan samo u nekolikim zapadnim zemljama. Ideja o uspostavljanju demokratskog sistema u Iraku je, po Bernardu Luisu, najviše “fantazmagorična”.
       “Šta god da uradimo tom zemljom će vladati tirani”, kaže on u papiru “Planiranje post-Sadamovog Iraka” koji je bio prezentiran na seminaru američkog “Enterprise Institut”, posvećenog “iračkoj tranziciji ka demokratiji”.
       Demokratija, kako je zamišljaju Amerikanci i njeno manje-više nasilno uvođenje, može da propadne, pre svega, zbog toga što u Iraku žive ljudi dva suprostavljena naroda i dve vere: Iračani i Kurdi, suniti i šiiti, kao i veliki broj drugih manjinskih naroda, i postoji još nekoliko vera i verskih ubeđenja, koji se nikada nisu mogli pomiriti, na duže vreme. Ukoliko je dolazilo do mira i tolerancije bilo je to zarad trenutnih interesa i uz “pomoć” lokalnih tirana.
       Teško je uspostaviti demokratske institucije, kako ih Zapad shvata, u zemljama sa “antičkom” i nezaboravnom tradicijom komandovanja i poslušnosti. U takvom civilizacijskom vekovnom okruženju, mnogi režimi iz prošlosti ovog dela sveta bili su manje diktatorski ili despotski nego danas. Ako je danas demokratija moderna zapadna ideja, takođe je to i fašizam i nacizam. Diktatorski režimi na Istoku ili su inspirisani zapadom ili njegova imitacija. A Istok je, radije i lakše prihvatio ovo drugo, jer je bilo bliže njihovoj tradiciji. Sada Zapad hoće da ga kazni jer je izabrao “ono pogrešno”.
       Turska je tu dobar primer. I za to kako je teško uspostaviti demokratiju u islamskom svetu i kako to, ipak, može da funkcioniše. Ali, Turci nisu Arapi.
       Nekada su Irakom i ostalim islamskim svetom vladali kalifi, sultani i drugi veledostojnici, ma kako ih zvali u ovom svetu. Njihova vlast, međutim, nije bila toliko apsolutna koliko se misli. Imali su oni svoje uleme, ajatolahe, imame, kadije i paše, koji su ih, sebe radi, držali na izvesnom odstojanju. Oni su imali svoje službenike (interesne grupe - partije) koje su ih podržavale. Mada, pod dvostrukim pritiskom narod je tu, u nekom međuprostoru, nalazio prostora da udahne vazduh. Ako bi preterao u svojim željama, znalo se da sledi surova kazna. I narod je primao i navikao na te kazne, ali i na izvrdavanje, podmetanje, podmićivanje, laganje, krivokletstvo, kako bi to zlo izbegao i sebi obezbedio pristojniji život, ponekad “vrlo pristojan”.
       Okretanje Zapadu, ili nadiranje Zapada na Istok dovelo je do “modernizacije” Istoka, a ono što mu je bilo najinteresantnije model je jednopartijske države. Bilo u komunističkoj ili nacističkoj verziji.
      
       Vladavina prava
       Gde je, onda, nada da se možda nešto može učiniti u Iraku, posle (eventualnog) pada Sadama Huseina? Uzimajući u obzir arapsku tradiciju i političko nasleđe.
       Možda u činjenici da tamo (u Iraku) postoje tradicije starije od demokratske vladavine, pre svega vladavina prava, i vladanja putem dogovora i (ili) ugovora, koji se u islamskom svetu veoma poštuje.
       Pored svih ovih problema, kojih su kreatori Novog svetskog poretka, konačno postali svesni, postoji još jedan, možda i najveći i možda uzrok svih drugih problema. To je odnos arapskog sveta prema Izraelu. Pored Palestinaca, koji žive u Izraelu, najviše eksponirani protivnik jevrejske države upravo je Irak. Pitanje je da li će se padom Sadama Huseina promeniti stav “nove” iračke države prema Izraelu. To, sigurno nije bilo pitanje postavljano pred iračku opoziciju koja bi posle američke pobede trebalo da preuzme vlast u državi i da u sopstvenoj državi izvojuje “slobodu”. Ali, niko ne zna gde će ta “sloboda” voditi pošto se osvoji.
       Amerikanci hoće da sačuvaju Izrael i hoće vladavinu demokratije u Iraku. A Irak je, praktično, već dvanaest godina u ratu sa Izraelom i kad demokratija u Iraku pobedi - šta onda. Demokratske vlade ne počinju rat, ali ga završavaju.
       Ovo je činjenica koja veoma brine Amerikance. Naročito zato što se ne zna, čak i u njihovom scenariju, ko će vladati Irakom i kakvu će podršku imati, s kim mora da sarađuje da bi se obezbedio kakav-takav mir i vladavina demokratije.
       Za kraj, ako ovome ikada bude kraja, citiramo opštepoznatu istinu Arapa, koju vole da ispričaju svakom prilikom, naravno kada se povedu ovakvi razgovori i kada im se ukaže prilika.
       “Mi možemo da čekamo. Vreme je na našoj strani. Oterali smo krstaše, otarasili smo se Turaka, otarasili smo se Britanaca, oteraćemo i Jevreje.”
       Greška, rekao je jedan Amerikanac. Turci su oterali krstaše. Britanci su se otarasili Turaka, a Jevreji Britanaca.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ