Ni tri režima koja su se do sada smenila u Hrvatskoj nisu uspela da reše pitanje ideološkog identiteta čoveka u crvenom kaputu sa belim krznenim obrubom, pa jedni govore o izmišljenom “Djedu Božićnjaku”, a drugi o Lenjinovom “agentu-provokatoru”

      Sveti Nikola već je došao i prošao kroz Hrvatsku. Deci je u čarapama i čizmicama ostavio slatkiše, odraslima uglavnom pozlaćene šibe. Prutove za batinanje hrišćanski svetac je ove godine namenio premijeru aktuelne vlade u Zagrebu Ivici Račanu, ministarki odbrane Željki Antunović i bivšem šefu HDZ-ove diplomatije dr Mati Graniću. Na sveca koji u katolički svet stiže po gregorijanskom crkvenom kalendaru 6. decembra, ove godine su se oslonile i pripadnice udruženja “Roda” zabrinute zbog smanjenog nataliteta Hrvata i lošeg statusa porodilja, vojnici kojima velike reforme u Ministarstvu odbrane prete otkazom i barem 400 hiljada nezaposlenih koji su traumu otkaza već preživeli. Njihove parole u Hrvatskoj su, posle tri režima koja su se smenila na ovom području, ponovo pokrenula pitanje neizvesne sudbine čoveka u crvenom kaputu s belim krznenim obrubom. Samo unazad desetak godina on je u Hrvatskoj promenio nekoliko imena, a pojavljivao se kao zaštitnik međusobno suprotstavljenih simbola.
      
       Mecena ili bezbožnik
       U predratnom razdoblju bivše Jugoslavije ovaj čovek deci je ostavljao darove poslednjeg dana stare godine koji je tada nosio ime “Dan dečje radosti”. Imao je bradu, čizme i crveno-belu odeću. Kasnije se saznalo da je ovaj dobroćudni dečji mecena zapravo komunistički agent-provokator koji je u Hrvatsku stigao pravo iz Lenjinove kancelarije u Smoljnom. Lenjin ga je, kažu, smislio odmah posle zvaničnog ukidanja svih crkvenih praznika 1917. godine, pa su baštinici “Crvenog oktobra” zamenu za Svetog Nikolu tražili i našli u Deda Mrazu. Posve prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj 1990. godine Sveti Nikola ponovo se spektakularno vratio u dečje čarape i cipele, ali niko od novopečenih polaznika kratkih kurseva veronauke tada nije ni slutio kakav će buran rasplet doživeti proterivanje lažnog komunističkog sveca u liku omiljenog dečjeg dobrotvora. U veoma kratkom vremenu Sveti Nikola dobio je konkurenciju u do tada nepoznatom “Djedu Božićnjaku”. Iako je ovaj lik u javnosti figurirao tačno deset godina, većinska Katolička crkva nikada ga nije zvanično priznala za novog dečjeg zaštitnika. Čak je i nekadašnji zagrebački nadbiskup dr Franjo Kuharić, poznat po velikoj sklonosti ka režimu pokojnog predsednika Franje Tuđmana, odlučno tvrdio da “Djed Božićnjak” ne postoji i da ga hitno treba ukloniti iz javne upotrebe.
       Tek nekoliko godina kasnije u Zagrebu se pojavio čovek koji je javno priznao da je, poput Lenjina, sam izmislio “podobnog” zimskog gosta dečjih soba. To je izvesni Stjepan Bahert, glumac i lektor zagrebačkog “Teatra u gostima”. Tvrdi da je na ideju o “Djedu Božićnjaku” došao u zimu 1992. godine kako bi kolonama izbeglica koje su tada stizale u hrvatsku metropolu pomogao da se osećaju manje očajno. Teško je proceniti koliko je u tome uspeo, ali nikada se nije složio sa zvaničnim stavom Katoličke crkve da je reč o liku koji je “jednako bezbožan kao i Djed Mraz”. Bahert je po struci etnolog i tvrdi da dobro poznaje narodne običaje Slovena, a pogotovo Hrvata. Termin “Božićnjak” po njegovim je istraživanjima već bio u upotrebi u Dalmaciji, delu Bosne i Hercegovini, a Slavonci su pod tim imenom pekli praznične zimske kolače. Crkva je kasnije svoju kampanju protiv “Djeda Božićnjaka” opravdala njegovom prevelikom komercijalizacijom i potenciranim potrošačkim mentalitetom koju ovaj zapadni pridošlica širi kud god se pojavi.
      
       Vulgarizacija svetaca
       Predstojnik Katehetskog ureda Zagrebačke nadbiskupije Josip Jakšić nedavno je duhovito izjavio da je “Djed Mraz mlađi brat Svetog Nikole koji je otišao u partizane, dok je Djed Božićnjak iz Skandinavije emigrirao u Ameriku i vratio nam se u “Immportane centar” za surogat Svetog Nikole”. “Immportane centar” je, inače, luksuzno trgovačko zdanje od mermera i mesinga na nekoliko elitnih lokacija u Zagrebu, a čitavog decembra prolaznike u njemu presreću različiti maskirani tipovi. Od lažnih “Krampusa”, “Svetih Nikola”, “Santa Klausa”, “Koka kola mena”, pa i “Djeda Mraza” i “Djeda Božićnjaka”.
       Crkva se, naravno, odmah ogradila od takve vulgarizacije svojih svetaca, pa je na sve moguće načine pokušavala da podseti sveže polaznike religioznih kurseva da osim Svetog Nikole ne postoje drugi dečji darodavci. Jedini izuzetak je “Mali Isus” koji darove pod jelku stavlja u božićnoj noći, kod katolika između 24. i 25. decembra svake godine. Ono što je Crkvu posebno naljutilo, jeste paradna odeća dečjih zaštitnika, lažne brade i ogromni trbusi. “Mali Isusek” ipak nije uspeo da se izbori za primat u ovako žestokoj potrošačkoj konkurenciji, a ništa bolje nije prošla ni Sveta Lucija, mletačka svetica iz Sirakuze koja se po katoličkom kalendaru slavi 13. decembra. Nekad davno u Dalmaciji je bio običaj da deca zatiču njene poklone na mestima gde im se najmanje nadaju, ali je i ova praksa brzo zaboravljena. Kasnije se pojavilo tumačenje da “Djeda Božićnjaka” nije izumeo nikakav zagrebački glumac, nego su za njegovim simbolizmom pre mnogo vekova posegnuli nemački protestanti kako bi napakostili rimokatolicima.
       Činjenice koje do sada nisu opovrgli ni trgovci ni crkve govore u prilog istorijskom opravdanju Svetog Nikole. On je bio svetac iz mesta Mire u Maloj Aziji i živeo je u četvrtom veku pre Hrista. Za razliku od katolika i jednog dela grkokatolika, pravoslavni vernici slave ga 19. decembra, a svi zajedno poštuju ga kao zaštitnika putnika, trgovaca, pomoraca, zatvorenika, a odnedavno se tvrdi i mladih devojaka željnih udaje. Jedan od izuzetnih detalja iz biografije ovog sveca hrišćanske crkve odnosi se na njegovu odluku da rasproda svu crkvenu imovinu i od prihoda nahrani siromahe oko sebe... Ni ovaj dobrodošli gest, ni istorijske činjenice o Svetom Nikoli nisu pomogli da Hrvatska konačno razreši svoju dugogodišnju enigmu i odluči ko zapravo donosi darove dobroj, a ko batine nevaljaloj deci i političarima.
       Farsa sa nekoliko dečjih mecena sumnjivog političkog identiteta dostigla je vrhunac kad je pre nekoliko godina u Hrvatsku spektakularno stigao originalni američki “Santa Klaus” vukući za sobom čitavu kompoziciju “koka-kole”. Sad su već i žestoki protivnici “komsomolskog Deda Mraza” zaključili da je vreme da se od dva zla izabere ono manje. Da li je bolje da hrvatske mališane potrošačkim mentalitetom kvari američki došljak sa svojim otrovnim sintetičkim pićem ili ih opet treba prepustiti pogubnom uticaju “marksizma i lenjinizma”? Pojavila se i treća opasnost, a ona se ticala dveju osnovnih boja iz odeće zimskog putnika - crvene i bele. U jeku antisrpske kampanje nekom je sinulo da hrvatski mališani poklone zapravo dobijaju od prerušenog golmana “Crvene zvezde”... Šokovima ovde nije bio kraj, jer je odmah posle korumpiranog Amerikanca u Hrvatsku iduće zime stigao živopisni Finac. Dovukla ga je sobovska zaprega, a njegovo originalno laponsko ime bilo je toliko egzotično da niko nije umeo pravilno da ga izgovori pa su ga organizatori javnih dečjih zabava u Zagrebu skraćeno zvali “Puki”. Ovaj dedica se i u sećanju starijih zadržao veoma kratko, a kod dece ni toliko.
      
       Povratak Deda Mraza
       Na centralni zagrebački Trg bana Josipa Jelačića ove godine opet je spektakularno stigao “Djed Mraz”, a dočekala ga je domaća estradna zvezda Severina, u količini odeće koja je bila obrnuto proporcionalna njegovoj. Nekadašnji zagrebački Trg Republike nije samo ponovo dobio Deda Mraza, nego i smreku visoku 16 metara, dok je obližnji Markov trg, na kome su smeštene zgrade vlade i Sabora za lepši pogled s političkih prozora, dobio novo stablo visoko 13 metara. Za svaki od nekoliko desetina trgova u Zagrebu žrtvovano je po jedno stablo visine od osam do dvanaest metara, a gradski komunalci tvrde da su ova stabla ionako smetala građanima na njihovim privatnim posedima... Visoki katolički kler s Kaptola ponovo se uzrujao. Ne zbog žrtvovanja stabala, jer je najstarija i najlepša smreka u Hrvatskoj, gorostas od 28 metara star više od stotinu godina, ionako već otišao za ukras Trga svetog Petra u Vatikanu. Crkveni analitičari političkih promena u Hrvatskoj zabrinuto su konstatovali da se Deda Mraz ove godine u Hrvatskoj pojavio izuzetno rano. Skoro da je stigao pre samog Svetog Nikole koji je svoje darove i šibe podelio 6. decembra.
       Zaključak je jasan. Radi se o novoj ofanzivi ruskog agenta-provokatora koja je, kako tvrdi katolički publicista i jedan od uticajnih novinara kaptolskog “Glasa koncila” Živko Kustić, preduzeta “ni samoinicijativno, ni naivno”. Njegov zaključak predstavlja i veoma jasno upozorenje “spavačima” i latentnim simpatizerima odbeglog partizanskog brata Svetog Nikole. Ko je do sada spavao, vreme mu je da se probudi, a ko još nije uspeo da zaspi, više ne mora ni da se trudi. Posle nekoliko godina zatišja, opet je, naime, nastupilo vreme u kome svi ideološki čistunci budno treba da paze ko se to ovih dana šunja oko njihove jelke.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ
      
      

Austrijanci Deda Mraza odbacuju kao američku kreaturu “Mi smo ga poslali u Ameriku, a Amerika ga sada vraća Evropi”, žali se Erik Lajtbenberger, portparol katoličke nadbiskupije u Beču koja podržava austrijsku kampanju za povratak Božić Bate u austrijske domove. “Njujork tajms” javlja ovih dana da su Austrijanci užasnuti invazijom Santa Klausa, debeljuškastog dedice sa belom bradom u crvenoj bundi koji se kod nas zove Deda Mraz, na ovu alpsku zemlju. U Insbruku je pokrenuta čitava kampanja protiv Deda Mraza, čije se slike prekrivaju parolom “Mi verujemo u Božić Batu”. Božić Bata je tradicionalni austrijski simbol Božića, koji kao i Deda Mraz dolazi nečujno na Badnje veče i ostavlja poklone za decu ispod jelke. Pokretači ove kampanje tvrde da je Deda Mraz u stvari izmišljotina američke kompanije “Koka-Kola” i da predstavlja vulgarnu komercijalizaciju važnog hrišćanskog verskog praznika. Nimalo ih ne teši to što je Santa Klaus poreklom Evropljanin, i da vuče poreklo od rimokatoličkog sveca Nikole koji i dan danas poslušnoj i dobro vaspitanoj austrijskoj deci donosi poklone 6. decembra. Kult svetog Nikole opao je u protestantskim delovima Evrope posle reformacije, sa izuzetkom Holandije gde su ga preimenovali u Sinterklasa. Holanđani su ga odveli u Novi svet, gde ga je stanovništvo koje je govorilo engleskim jezikom usvojilo kao Santa Klausa. Tog Santu je “Koka-Kola” popularisala u crvenom odelu tridesetih godina ovog veka, u džinovskoj reklamnoj kampanji.