Stvara se mega-Evropa sa još 10 novih država, dodatnih 75 miliona stanovnika i 23 odsto teritorije

      Čini se da su Evropljani već pomalo umorni od istorije. U trenutku koji su mnogi političari i mediji već nazvali “istorijskim” (“Osveta za Jaltu”, “Konačni pad Berlinskog zida”...), kad je i formalno objavljeno da Evropska unija pored sadašnjih 15 dobija još 10 novih članova, što znači da će ona uskoro brojati 450 miliona stanovnika, baš kao što je istorijskom bila proglašena i nedavna odluka NATO-a o pozivu upućenom sedmorici istočnoevropskih kandidata za članstvo u ovoj odbrambenoj organizaciji, dobar broj stanovnika starog kontinenta kaže da je - iz ovih ili onih razloga - nezadovoljan: jedni zato što će u svoje društvo uskoro morati da prime i siromašne komšije, drugi zato što i posle obećanog pridruživanja bogatijem delu Evrope neće tamo biti u svemu ravnopravni. Dok treći i dalje negoduju zato što ih niko ne želi i ne zove u svoje društvo...
       Iako je na samitu u Kopenhagenu konačno i svečano obnarodovana odluka o prijemu Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Letonije, Litvanije, Estonije, Slovenije, Kipra i Malte u EU (pod naslovom “Jedna Evropa”), koja je dugo pripremana i o kojoj su prethodno vođeni mukotrpni pregovori, sudeći prema nalazima “Evrobarometra” (svojevrsnog evropskog “Galupa”) gotovo polovina (u Portugaliji čak 67, a u Velikoj Britaniji 60 procenata) anketiranih stanovnika Unije nije bila u stanju da navede nijednu od zemalja koje uskoro treba da se pridruže ovom “klubu”. Uzgred, ubedljiva većina veruje da će taj čin samo dodatno komplikovati i otežati način odlučivanja u EU, a administraciju u Briselu učiniti mnogo skupljom i manje efikasnom... Stoga je, valjda, razumljivo što je tek samo simboličan broj (12 odsto) onih koji misle da bi novim državama-članicama i njihovim građanima trebalo odmah priznati ravnopravan status kao i starosedeocima.
       A, kako su pregovori o konkretnim uslovima i modalitetima ove velike operacije odmicali, bilo je sve vidljivije da i u većini zemalja-kandidata raste broj skeptičnih i razočaranih. Naročito u Poljskoj, najvećoj i najmnogoljudnijoj među 10 novih članica, čiji su političari najviše negodovali zbog - po njihovom mišljenju - “ponižavajućih uslova” i “velike neravnopravnosti” sa kojom će se njihovi sunarodnici uskoro suočiti.
       Konačno, najveće nezadovoljstvo i gnev došli su do izražaja u Turskoj, kojoj ni ovoga puta - uprkos snažnom lobiranju Amerike - nije pošlo za rukom da ishoduje čak ni bezuslovnu odluku o datumu započinjanja pregovora o eventualnom pristupanju EU.
       Kako bilo da bilo, prošle nedelje konačno utanačeno širenje EU samo je još jedan korak i svakako nužan, ali ne i dovoljan uslov za prevazilaženje postojećih dubokih razlika i podela na kontinentu. Jer, dok prosečan građanin Luksemburga godišnje ostvaruje 43 000, a prosečan građanin Litvanije samo 3 200 dolara, ili dok u Poljskoj, zemlji sa gotovo 40 miliona stanovnika, koja ima 360 000 kilometara puteva samo jedan odsto putne mreže ispunjava evropske standarde, put do zaista ujedinjene i “jedne Evrope” još je veoma dug...
      
       Sve je u novčaniku
       Evropski lideri su se i u ovoj prilici gotovo utrkivali u davanju pompeznih i bombastičnih izjava. “Danas smo zaključili jedno od najkrvavijih i najtamnijih poglavlja evropske istorije”, rekao je domaćin, danski premijer Anders Fog Rasmunsen. “Na ovom samitu redefinisali smo Evropu za budućnost. To je izuzetan trenutak u evropskoj istoriji”, istakao je britanski premijer Toni Bler.
       Ipak, pokazalo se da iza velikih reči, po pravilu, stoje i sasvim konkretne računice. Poljaci su bili najuporniji u zahtevima da se novim članovima moraju obezbediti specijalne beneficije kako bi se njihove ekonomije što pre izjednačile sa onima u razvijenijim zemljama Unije, pa su stoga uporno apelovali i na solidarnost svih preostalih kandidata. U tu svrhu angažovali su i brojne lobiste, poput čelnika katoličke crkve i bivših antikomunističkih disidenata. “Neka poverenje koje smo vam poklanjali u najmračnijim trenucima diktature dobije dostojnu potvrdu. Vašim odlukama vratite istorijske dimenzije ideji evropskog ujedinjenja o kojem smo maštali i vi i mi”, kaže se u otvorenom pismu grupe istaknutih bivših disidenata iz Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Litvanije i Nemačke, upućenog učesnicima samita EU u Kopenhagenu. A mnogi poljski ekonomisti su, inače, dokazivali kako će sve privrede ovih zemalja, koje su danak procesu tranzicije po pravilu već platile visokom socijalnom cenom, zbog pristupanja EU biti suočene s još većim tekućim budžetskim deficitom.
       Iako je Poljskoj, zbog njene veličine i lošeg stanja u kojoj se nalazi njena poljoprivreda, trebalo da pripadne veći iznos sredstava iz budžeta EU nego svim ostalim novim članicama zajedno, Poljaci su uporno pokušavali da dokažu da se ne bore samo za sebe, nego i za sve ostale kandidate. Varšava je, naime, odmah ispostavila poduži spisak specijalnih zahteva: da joj se povećaju odobrene kvote za proizvodnju mleka i obezbede veće dotacije iz sredstava EU za nacionalni budžet barem u toku prve tri godine članstva, da dobije značajniju finansijsku pomoć za jačanje sistema obezbeđenja granica, sredstva za pomoć svojim nerazvijenim područjima, veće subvencije za poljoprivrednike iz agrarnih fondova EU, pravo da zadrži niži porez na dodatnu vrednost (VAT) u građevinarstvu, kako bi se obezbedili jeftiniji stanovi...
       I, kako su pregovori o tim zahtevima odmicali, u poljskoj javnosti i medijima počelo je da raste antievropsko raspoloženje. Zagovornici antievropske kampanje uporno su se pozivali na računice prema kojima će u Poljskoj nakon pristupanja Uniji znatno skočiti troškovi života i biti povećana stopa nezaposlenosti. Premijer Lešek Miler i njegovi ministri morali su da ulože veliki trud da smire duhove, ali to im je samo delimično polazilo za rukom. Uzgred, obični Poljaci bili su posebno povređeni činjenicom da je od početka ovih pregovora samo pet od 15 zemalja članica Unije (Danska, Grčka, Holandija, Irska i Švedska) bilo spremno da građanima novih članica u dogledno vreme na svojoj teritoriji omogući slobodno zapošljavanje pod istim uslovima kao i ostalima. Što je, drugim rečima, značilo da njih u svakom slučaju u EU čeka status građana drugog reda...
       Poljski premijer Miler je i svog slavnog sunarodnika, papu Jovana Pavla II zamolio da se založi da uslovi za proširenje EU “ne dovedu građane novih zemalja-članica u ponižavajući položaj”.
       Karakteristično je, inače, da su najžešći kritičari vlade i protivnici evropske orijentacije Poljske bile stranke krajnje desnice. Ističući da Poljskoj nije potrebna Evropska unija, oni su tvrdili da je “kao i nekadašnji SSSR, EU sve više kolos na glinenim nogama”. Stoga je Milerova vlada uspela da se u parlamentu izbori za svoju proevropsku liniju tek uz pomoć glasova Saveza demokratske levice (bivših komunista) i Građanske platforme.
      
       Šta je ko dobio
       Duhovi su se silno uznemirili i u Češkoj kada je tamošnja štampa objavila tvrdnju da će Češka - po stanovniku - dobiti najmanji iznos donacija iz budžeta EU od svih novih članica. Opozicija je tim povodom u parlamentu ishodovala da se na dnevni red kao posebna tačka stavi rasprava o pregovaračkoj strategiji češke vlade u pregovorima sa EU. A, vlada se branila tvrdnjom da računica njenih političkih protivnika nije korektna, zato što ne uzima u obzir činjenicu da će druge zemlje-kandidati dobiti i specijalna dodatna sredstva radi obezbeđivanja šengenskih granica, kakvih Češka nema, ili (kao Slovačka) za pokriće posebnih troškova koje će izazvati zatvaranje zastarelih nuklearnih elektrana. Češka, inače, ima i dve nuklearne elektrane, ali njih se neće odreći i posle pristupanja EU. Prema tome, kad se iz računice izuzmu sredstva za ove specifične namene, proizlazi da su Česi po stanovniku, zapravo, dobili najviše...
       Ni Mađari, očito, nisu bili preterano oduševljeni ponuđenim uslovima za pridruživanje EU. Bivši mađarski premijer Viktor Orban je pre nekoliko dana, na sednici predsedništva Hrišćansko-demokratske internacionale održanoj na Krfu, izjavio da njegovoj zemlji, baš kao i ostalima, ti uslovi “ne odgovaraju” i da će se zbog toga sve nove članice uskoro suočiti s teškim privrednim i političkim izazovima. “Uostalom, dodao je Orban, ti problemi uskoro će opteretiti i čitavu Uniju, a ne samo Mađarsku”.
       Naravno, uz one strateške, finansijske, bilo je i nekih dodatnih uslova o kojima su sa kandidatima za prijem, takođe, vođeni dugi pregovori. Tako je, recimo, Mađarska tražila da joj se garantuje ekskluzivno pravo na proizvodnju vina pod imenom “tokaj”, Slovenija ekskluzivno pravo na uzgoj konja lipicanera, Malta pravo na lov nekih retkih ptica pevačica, Estonija pravo na lov medveda i risova, Letonija pravo na lov sitnih haringi...
       Na kraju je, posle mnogo natezanja i ubeđivanja u Kopenhagenu postignut kompromis: EU je pokazala spremnost da još malo odreši kesu, pre svega za Poljsku, i uz već obećanih 40,5 milijardi evra izdvoji još 300 miliona evra dodatne pomoći... Poljska, istina, još traži da se taj iznos uveća za dve milijarde evra, s tim da njoj pripadne čak 40 odsto od ukupne predviđene sume izdataka za proširenje EU.
       Ostali lideri zemalja kandidata kažu da su, manje-više, zadovoljni i već su krenuli da svojim sunarodnicima i domaćoj javnosti objasne kako je to što su dobili najviše što se u sadašnjim uslovima moglo postići. Recimo, Česi sada ponovo govore kako su, ipak, zakinuti, zato što će i bogatija Slovenija i siromašnija Poljska za troškove pristupanja Uniji, po stanovniku, dobiti znatno više od njih. Maltežani su ljuti zato što nije bilo dovoljno razumevanja za neke njihove specifične zahteve koji su se ticali poreskih olakšica. Ipak, svi priznaju da su na kraju dobili znatno više od onoga što im je prvobitno bilo nuđeno: slovački seljaci će kombinacijom sredstava iz briselskih fondova i onih iz domaćeg budžeta ubuduće moći da računaju na subvencije od 55 odsto u odnosu na one koje imaju poljoprivrednici u starim zemljama članicama EU. Češki i mađarski takođe: prve godine članstva u Uniji moći će da računaju na 55, u drugoj na 60, a u trećoj na 65 odsto poljoprivrednih subvencija u odnosu na one koje imaju farmeri u drugim zemljama EU. A to je, svakako, mnogo povoljnije od početne cifre od samo 25 odsto subvencija njihovim poljoprivrednim proizvođačima u odnosu na ono što već dobijaju seljaci u starim zemljama članicama. Sem toga, češka vlada se izborila i za pravo da (sporni) broj tovnih goveda u zemlji poveća za 20 000 krava.
       Mada su sve vreme pregovora spadali u grupu zemalja koje su se najmanje bunile, i Slovenci posle svega kažu da su, uglavnom, zadovoljni konačnim ishodom. U prve tri godine članstva iz budžeta EU dobiće oko 250 miliona evra pomoći, uz još neke dodatne olakšice: jednokratnu pomoć za prilagođavanje od 45 miliona evra, obavezni doprinos Evropskoj investicionoj banci (EIB) smanjiće im se sa 65 na 16,3 miliona evra, a moći će da računaju i na neke dodatne olakšice i pogodnosti koje se tiču poljoprivrede, regionalne politike i šengenskih granica...
      
       Kipar kao Nemačka
       Na zadovoljstvo zvanične Atine, koja se svojski zalagala za prijem Kipra u EU, čak toliko da je u jednom trenutku zapretila da će staviti veto na pristupanje svih ostalih devet novih članova ako Kipar bude zaobiđen, u Kopenhagenu je konačno odlučeno: međunarodno priznata Republika Kipar (grčki deo) ulazi u sastav Unije, dok će ona trećina ostrva koju je okupirala turska armija, i koju samo Ankara priznaje pod imenom “Turska republika severni Kipar”, u EU ući kasnije, ukoliko se to ostrvo jednog dana ponovo ujedini.
       Time je, očito, primenjena tzv. Nemačka formula, po kojoj je svojevremeno i nekadašnja Istočna Nemačka (NDR) automatski priključena teritoriji EZ (kasnije EU) kada je Nemačka, rušenjem Berlinskog zida, 1989. godine bila ujedinjena. Drugim rečima, zamisao generalnog sekretara UN Kofija Anana da se Kipar prethodno, kroz pregovore, ponovo ujedini, i da tako ujedinjen uđe u sastav EU - nije uspela. Specijalni izaslanici UN pokušavali su - sve do poslednjeg trenutka - da dve strane privole da se barem u načelu saglase i potpišu Ananov plan, ali to se nije dogodilo. “Nadam se da napori koje smo uložili neće biti uzaludni i da će narod Kipra - i Grci i Turci - uvideti prednosti nastavka tih napora. Bili smo veoma blizu i nadao sam se da ćemo postići dogovor”, rekao je na kraju, očito razočaran, Kofi Anan.
       Problemom Turske, koja se za pristupanje ovom društvu kandidovala još pre 39 godina, ali koja ni ovom prilikom nije bila zvanični kandidat za prijem, najviše su - očito - bili zaokupljeni Amerikanci. Jer, Turci su se žalili što im, za razliku od Rumunije i Bugarske, još nije ponuđen čak ni precizan datum za otpočinjanje pregovora o eventualnom pristupanju Evropskoj uniji.
       Svesni da im je Turska važan saveznik, naročito ako odluče da krenu na Irak, Amerikanci su za prijem Turske otvoreno lobirali kod svojih najvažnijih evropskih saveznika: predsednik Buš i državni sekretar Kolin Pauel su se direktno obratili vodećim evropskim političarima tražeći od njih da se Turskoj pruži šansa. Međutim, slučaj nije bio nimalo jednostavan, budući da se prijemu Turske u EU i dalje otvoreno protive lideri konzervativne (hrišćansko-demokratske) opozicije u Nemačkoj, mnogi u Francuskoj i političari sa desnice u više drugih evropskih zemalja. Razlog je, tvrdi se, krajnje pragmatičan: samo u Nemačkoj već danas ima oko 7,6 miliona stranaca, među kojima je i više od dva miliona Turaka, i mnogi tamošnji političari, naročito u Bavarskoj i Donjoj Saksoniji, strahuju da bi u slučaju prijema Turske u EU moglo doći do masovne najezde turskih radnika u ovu zemlju... Sem toga, ispostavilo se da novi turski parlament, u kome sada prevlast imaju Erdoganovi islamisti, ni do početka samita EU u Kopenhagenu nije usvojio traženi paket reformskih zakona, kojima bi se proširila ljudska prava i stalo na put široko rasprostranjenoj policijskoj torturi u toj zemlji...
       Ipak, zvanični Vašington je na kraju, koliko-toliko, sačuvao obraz: lideri zemalja članica EU su, za ljubav Americi, na samitu u Kopenhagenu prihvatili zajednički predlog nemačkog kancelara Šredera i francuskog predsednika Širaka i obećali da će se ponovo sastati krajem 2004. godine da razmotre koliko je Turska u međuvremenu napredovala i da li na osnovu toga mogu da započnu i konkretni pregovori o pristupanju ove zemlje Evropskoj uniji. Dakle, rekli su: videćemo...
       Uzgred, sa samita u Kopenhagenu upućene su i brojne poruke ohrabrenja zemljama Balkana. Predsednik Evropske komisije Romano Prodi je na završnoj konferenciji za štampu rekao da je “poruka EU našim balkanskim prijateljima da su vrata otvorena i da čekamo na njih”. Potom su objavljeni i zvanični zaključci ovog skupa u kojima se kaže da je “evropska perspektiva” SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji i Crnoj Gori, isto kao i Hrvatskoj, Makedoniji, BiH i Albaniji, otvorena kroz proces stabilizacije i pridruživanja tih zemalja EU. Naravno, uz uslov da prethodno ispune politička “merila iz Kopenhagena” o punom delovanju demokratskih institucija, pravne države i zaštite ljudskih i manjinskih prava...
       Što će reći, o tom - potom...
      
       STEVAN NIKŠIĆ