Doajen naše glume Slavko Simić ispisao je, specijalno za NIN, portrete ličnosti koje su se nalazile na čelu pozorišta u kojem je on ostvario svoju blistavu umetničku karijeru. U ovom broju donosimo zapise o Elju Finciju i Bojanu Stupici, upravnicima Jugoslovenskog dramskog pozorišta

      Eli Finci
       Bolest je prekinula rad Mime Dedinca. Ostali smo bez upravnika. Posle više sastanaka i većanja odlučili smo da na mesto upravnika dođe književnik i pozorišni kritičar lista “Politika” Eli Finci. Kao pozorišni kritičar Eli Finci stekao je veliki ugled i poštovanje, zapravo, za glumce i reditelje strahopoštovanje. Bio je oštar, može se reći u nekim kritikama nemilosrdan. Naročito prema predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. A posebno bi se obrušio na svaku režiju Bojana Stupice.
       Navešću jedan primer. Bojan je režirao “Posetu stare dame”. Po završetku poslednje generalne probe ulazimo sa scene u pozorišni salon. Prilazi mi Mata Milošević i kaže: “Ovo je najbolja Bojanova režija”. Treba znati da je Mata Milošević bio jako škrt u pohvalama. Ja nikada nisam ni čuo ni video da je nekom glumcu ili reditelju čestitao. Posle premijere čekamo kritiku Elija Fincija. Prošlo je deset dana a ona ne izlazi. Pitam Miru Stupicu zašto nema kritike, Mira mi odgovara: zato što nema šta da pokudi. Petnaestog dana kritika je izašla. Režiju je iskasapio. Pohvalio je samo Blaženku Katalinić i mene.
       Dakle, došao je dan kada Eli Finci treba da primi upravničko mesto Jugoslovenskog dramskog pozorišta. “Politika” je postavila za pozorišnog kritičara Muharema Pervića.
       Bio sam tada predsednik radničkog saveta Jugoslovenskog dramskog. Ceo radnički savet je na okupu. Dolazi Finci i ja ga pozdravljam u ime kolektiva, želeći mu uspeh u radu s nadom da će umetnički nivo predstava još više podići. Posle kratke dobrodošlice Finci izvadi iz unutrašnjeg džepa sakoa list hartije istrgnut iz bloka i gledajući u njega reče: “Ovih četrnaest glumaca ću da otpustim.” Odmah sam reagovao: “Ne možete vi nikoga da otpustite, u pozorištu se otpušta glumac koji napravi skandal, neki veliki ispad, glumac koji ne dođe na predstavu, glumac koji je u kolektivu krajnje destruktivan.” Finci: “Ja ove otpuštam iz umetničkih razloga. Hoću da imam prve glumce u teatru.” Odgovorio sam: “Ali, prva glumica neće igrati sobaricu koja iznosi tacnu za posluženje niti će prvak igrati glasnika koji kaže nekoliko reči ili nosača na stanici i prosjaka pored crkve. Postoje male funkcionalne uloge, koje mora da odigra glumac, ne statista, uostalom, svi su glumci s pozorišnom akademijom i ne samo to, svi smo mi koji igramo godinama zajedno uigrani kolektiv i svako od nas zna koji mu je domet i gde mu je mesto. Finci, kad bi vam neko dao deset
       najbržih konja na svetu i pustio ih u trku jedan bi stigao poslednji.” Sve ove reči skliznule su sa njega kao voda sa pačijih krila.”Ja ću ovo da uradim”, rekao je na kraju.
       Finci je došao s jednim jedinim projektom, Šekspirovim “Koriolanom”. Dve vodeće uloge daće Branku Pleši i Ljubi Tadiću. Nastaje pregovaranje s njima, teško ide, ne može da ih privoli, neće jedan uz drugog. Svako ubeđivanje propada. U kancelariji ga zatičem krajnje odsutnog, da ne kažem očajnog. Plan mu propada.
       Finci je bio čovek pera. Nije znao sklop i sistem pozorišnog mehanizma. Pitam ga kako napreduju pregovori. Kaže mi: “Zavlače me, ova dvojica su dobri jahači.” Onda dodaje da onu stvar (sa otpuštanjem) tera čak preko suda. Prirodno i logično sve je to padalo u vodu. A u vodu je pao i Koriolan.
       Stavio je Joneskov komad “Kralj umire” koji nije za ram Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ni za glumce ni za publiku ovog pozorišta. Predstava je prošla gluvo i brzo skinuta s repertoara.
       Jednom smo se sreli u pozorišnom hodniku, rekao mi je: “Simiću, iz ovog pozorišta otići će samo N.N. i ja.” Rekao sam: “N.N. će ostati, samo ćete vi otići. Tako je i bilo. Inače, ostali smo u dobrim odnosima. Jednom, pri susretu na ulici pitao sam ga zašto je onako nemilosrdan bio u kritikama. Rekao je: “Ja vidim samo ono što ne valja.” Drugom prilikom kad smo se sreli rekao je: “Najinteligentnije kritike piše Muharem Pervić.”
      
      
       Bojan Stupica
       Pre Drugog svetskog rata video sam dve predstave u režiji Bojana Stupice u Narodnom pozorištu. “Poslednji sprat” i “Ulični svirači”. Eto, prošlo je šezdeset godina, a ja se živo sećam te dve predstave, impresioniran i danas da i sada pamtim podelu uloga.
       Bojan Stupica je pozorišni mag, reditelj bujne mašte, scenograf, kostimograf, arhitekta. Sagradio je dva pozorišta, Atelje 212 i pri Jugoslovenskom dramskom pozorištu pozorišnu zgradu koja sada nosi njegovo ime.
       Njegove antologijske režije “Dundo Maroje”, “Ribarske svađe”, “Mirandolina”, “Poseta stare dame” i svi drugi režijski poduhvati bili su događaji ne samo za Beograd već za celu jugoslovensku pozorišnu kulturu. Svaki glumac koji je igrao u njegovoj režiji bio je posut zlatnim prahom. Siguran sam u jedno: da su Bojana Stupicu spustili padobranom iz aviona u najzabačenije afričko selo za petnaest dana bila bi održana pozorišna predstava.
       Voleo je da režira komade gde će njegova mašta doći do izražaja, zapravo, ona će u toj tački nadgraditi delo. Nije se upuštao u dela suvog realizma. Umeo je da u klasičnim delima udahne epohu, da stvori karaktere vremena pa čak i humor tog doba.
       Igrao sam u tri njegove režije pa da iznesem i ovu retku rediteljsku vrlinu koju je imao Bojan Stupica. Posle čitaćih proba čim bi došli na scenu, Bojan je, ako tako mogu da kažem, imao ceo film predstave i mizanscen, i gotove likove, i ritam predstave, i skice dekora i kostima, i muziku. Tu je bio neprikosnoven. Recimo, kvintet u “Dundu Maroju”, Joza Laurenčić kao Pomet, Mira Stupica - Petrunjela, Dejan Dubajić - Bokčilo, Karlo Bulić - Dundo Maroje i Viktor Starčić kao Jevrejin Sadi. Ta petorka pod Bojanovom palicom ne samo da je oživela likove već je donela epohu tog vremena. To što je prikazano je za sva vremena nedostižno.
       Negde 1954. ili ‘55, Bojan je režirao Lorkinu “Krvavu svadbu”, sa Mirom Stupicom u glavnoj ulozi. Posle premijere okupio se ceo dramski ansambl u prisustvu upravnika, reditelja, i članova Saveta. Prirodno, tu su i Bojan i Mira. Treba da se diskutuje o predstavi i da ocena. Počinje diskusija, zapravo napad na Bojanovu režiju. Zamerke pa i osude postaju sve žešće, kao nema u predstavi “peska i krvi”, “žene sa šesticama od kose na čelu”, “nije probijen tunel komada”, “idealizirano je”, “nema ulja - već je akvarel”. Gledam i slušam, sve zamerke padaju od strane članova Partije. Neko je sa vrha dao znak za napad. Bojan i Mira ćute, ne brane se, znaju otkud vetar duva. Ali, strele i dalje lete prema Bojanu. Na kraju mladi Jovan Milićević, budući partijski sekretar, upućuje najoštrije zamerke. Kada je završio, Mira Stupica mu kaže: “Jovo, ono što je Stupica učinio za tebe kao glumca trebalo bi da ga negde poljubiš.”
       Još jedan prilog u vezi sa ovim događajem. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu bile su dve lože, gledano iz publike levo je bila upravnikova loža, a desno loža za goste, u kojoj je bilo četiri sedišta. Iako sam gledao generalne probe i premijeru “Krvave svadbe” posle onog napada na Bojana rešim se da vidim još jednom predstavu. Gledaću iz lože za goste. Uđem, a tamo su već sedele dve gospođe. Sednem iza njih. U loži je polumrak, a kada se jedna gospođa okrenula prema prijateljici, prepoznam Savu Severovu, veliku dramsku umetnicu, ženu Bojana Stupice (imaju sina), a sve do raskida braka bila je članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Posle raspada braka Severova je napustila pozorište i otišla u Ljubljanu. Ali, evo, došla je da vidi predstavu koju je kritika napala u novinama.
       Počinje predstava. Ređaju se scene i slike. Sava Severova gledajući predstavu bivšeg muža, i Miru Stupicu u glavnoj ulozi, kaže svojoj prijateljici: “Šta oni hoće (misleći na kritičare) svaka je scena prelepa, a svaka slika lepša jedna od druge.”
       Jednom mi je Bojan Stupica pričao kako će na Jugovu gde on i Mira imaju vikendicu, napraviti studio za mlade reditelje. Odmah je uzeo hartiju i nacrtao mi celo zdanje, ali nije stigao da to uradi.
      
       SLAVKO SIMIĆ
      

U glumačkom salonu za vreme pauze, prilazi Stupici Mlađa Veselinović i kaže: “Bojane, sinoć sam gledao predstavu u Narodnom pozorištu, izvanredna je, režirao je jedan mlad reditelj, treba da odeš to da vidiš.” A Stupica: “Znaš, Mlađo, kako bi to izgledalo da odem da vidim predstavu? Izgledalo bi kao kad mašinovođa koji je na godišnjem odmoru, ode na železničku stanicu da gleda drugog mašinovođu kako foršibuje mašinu.”