Kad pevam te pesme, meni je grlo drugačije otvoreno. Ništa ja tu ne nameštam, da li bi trebalo ovako ili onako. Jednostavno, pesma kao da se peva sama

      Teško je definisati moj sadašnji muzički žanr, i ne sviđa mi se nijedna od postojećih odrednica. Kad me pitaju u inostranstvu, obično kažem da je to muzika naših prostora, naš folklor i tradicija. Izbegavam reči etno i projekt. Zanimljivo, čini mi se da sam oduvek bila u tome, mada, veoma volim periode kad sam pevala u ‘Suncokretu’ i ‘Ranom mrazu’, priča za NIN Biljana Krstić, čiji je CD “Bistrik” (Vrelo), jedan od najtraženijih domaćih proizvoda izvan granica. Nažalost, nemoguće ga je naći na ovdašnjem tržištu, jer je autorska prava otkupio Virgin Records, odeljenje u Grčkoj. Biljana ponosno ističe da je, zajedno sa orkestrom “Bistrik”, najveći kompliment dobila od muzičkih kritičara na Svetskom muzičkom festivalu u Baiji, Brazilu. “Muzika Brazila udara u noge, a muzika Jugoslavije pravo u srce!”
      
       HOSELITO I MIRIS PRUGE: Muzički počeci vezani su za moju porodicu: mama je lepo pevala starinske pesme, otac ih je zvao demodiranim. Bio je železničar i često bi platu “overavao” u najbližoj kafani. On me je naučio prvoj pesmi, “Čaje šukarije”. Pre neki dan bila sam na turneji po Makedoniji sa Esmom Redžepovom, i rekla sam joj to. Majka me je naučila da pevam “Tri se snega na planini bele”, pesmu iz okoline Niša, odakle su moji. Najlepše slike iz detinjstva vezuju me za Crveni Breg, selo moje majke. Kad padne kiša, zemlja bi postajala crvena, onda bismo mi, deca, šljapkali bosi po njoj i pravili se važni: Niko nema takvu zemlju, samo mi u Crvenom Bregu.
       Sećam se hodanja između Crvenog Brega i obližnjeg Dolca, očevog sela. Mama bi spremila hranu za svekrvu, moju baku, i rekla: “Ajde, Biljče, ti si najmlađa, začas ćeš da istrčiš gore!” A to su sve poređana brda, između kojih protiče potočić; bila sam mala i užasno sam se bojala da tuda idem sama. I onda bih pevala, koliko me grlo nosi, meksikanske pesme, koje su tada bile u modi. Recimo, “Tata, vrati se iz Meksika”, na nekom mom, izmišljenom španskom. Onda su iz prve seoske kuće javljali baki: “Leno, ide ti Bilja, mora da je crkla od straha kad tolko peva!”
       Prelepe uspomene vezuju me za moje rano detinjstvo. I danas imam u nozdrvama sačuvan miris parnih lokomotiva i olajisanih pragova na pruzi. Zaustavi se ekspresni voz i stranci me pitaju nešto, na nepoznatom jeziku, to je meni bilo fascinantno. Moje sestre su pozajmljivale gramofon od komšije Slavčeta, a kad bi otišle u školu, ja bih pustila Ritu Pavone, stala na prozor i otvarala usta - Deco, slušajte kako pevam!
       Odmah su moje učiteljice otkrile da lepo pevam i nije bilo školske svečanosti na kojoj nisam učestvovala. Svi su očekivali da ću se upisati u muzičku školu, osim oca. Stalno mi je govorio: “Upiši lepo trgovačku školu ili ekonomsku, pa da imaš svoj hleb u rukama. Eto, tvoja sestra Ivanka ide u gimnaziju i šta ima od toga - ništa!” Naravno, upisala sam srednju muzičku školu, ali nikad neću da zaboravim prvi roditeljski sastanak. Kad je nastavnica pročitala predmete, tata se namrštio. Vraćamo se kući, a on mi kaže: “Kakva ti je, bre, ovo škola?! Pa ti nemaš ni matematiku, ni biologiju, ni fiziku! Kakvi su ti to predmeti: solfeđo i kontrapunkt?!” Posle tog prvog roditeljskog sastanka, digao je ruke od mene - “Samo završi tu glupu školu, pa da gledamo kako da te zaposlimo!”
       A ja sam edukovala čitav komšiluk: svi su gledali horske svečanosti, jer sam pevala u horu “Dr Vojislav Vučković”. Iznesu televizor u zajedničko dvorište, viču: “Eno je Bilja, eno je...!” Tako su počeli da prate horske svečanosti, pa su dolazili na Letnju pozornicu. A znate koji je to bio socijalni profil: železničari i radnici duvanske industrije. Doduše, živeo je tu i jedan direktor osnovne škole sa ženom, nastavnicom srpskog.
      
       SLIKE IZ MLADOSTI: Odmah, kad sam se upisala na Fakultet muzičkih umetnosti i došla u Beograd, moj drug Dragan Miloradović odveo me je na audiciju. Ispostavilo se kod Bore Đorđevića, koji je tražio treći ženski vokal za svoj bend “Suncokret”. On je kao nešto svirao, kaže: “Slušaj šta ću da ti otpevam i probaj da ponoviš!” I Boki otpeva drugi glas iz “Karamustafe”, ja, takođe, iz cuga. Onda je, Sneški Jandrlić i Gorici Popović rekao: “Našao sam jednu malu, sve što joj otpevam, ona odmah ponovi!”
       Tako je počela saradnja sa “Suncokretom”, moj prvi profesionalni posao. Pre toga, nekoliko meseci pevala sam u jednoj leskovačkoj grupi “Bubamare”. Dakle, bilo je to profesionalno bavljenje muzikom uz fakultet, koji nikad nisam zapostavljala. Bio mi je važan, ne samo zbog mene već i mojih roditelja. Imala sam mnogo obaveza, pa koncerte sa “Suncokretom”, da ne pričam o “Ranom mrazu”. Kad krenem na turneju sa Balaševićem, zaboravim kad sam otišla iz Beograda. Ipak, uspevala sam sve da uskladim, nisam izgubila nijednu godinu. Sve ispite sam davala u junu, ali sam želela i da ostavim utisak na roditelje: da to što radim, nije mačiji kašalj. Niti je moj fakultet nekakvo tralala. Kao što je jedna naša komšinica, Jevrosima, mojoj majci rekla: “Ne znam šta tvoja Bilja tamo radi al’ trebala bi bar da nauči da svira harmoniku, pa da ima pos’o na slave i svadbe!” Moj dragi komšiluk iz niškog predgrađa Rasadnik. Više ih ne viđam, ali ih i te kako volim.
       Nosim u sebi jednu lepu sliku: kad sam dobila prve velike pare (bilo je to u “Ranom mrazu”), odem kući u Niš i uhvatim mamu za ruku - Idemo da kupimo novi šporet! Prvi put u životu imala sam toliko para da sam mogla da kupim i značajnije stvari. Odemo u robnu kuću, kupimo najbolji šporet i gomilu stvari za kuću. Prodavci kažu: “Sutra ćemo da vam doteramo stvari!” Ko će da čeka sutra. Nađem jednog Roma sa drvenim kolicima, natovarimo stvari i idemo, Rom, mama i ja. I dok pričam sa njim, u trenutku shvatim da mama zastajkuje. Okrenem se i vidim da ona plače. - Pobogu, mama, pa zašto plačeš? Sad si me rastužila. - Eto, doživela sam da mi najmlađa ćerka kupi stvari, i da to nije na kredit!, kaže ona kroz suze. Zagrlila sam je i tako smo išle putem do kuće.
       To su prizori iz moje mladosti: toplina koja se ponese iz porodice, oboji vam čitav život.
      
       SUNCOKRET: Iz vremena kad sam položila audiciju i kad smo krenuli da radimo, Bora ima jednu anegdotu: putovali smo Zlatiborom, kad sam se nenadano probudila i videla gde smo, nastao je krik: Lele, kol’ka provalija! Bila je to fenomentalna ekipa, družimo se dan-danas i verovatno ćemo čitavog života biti u prijateljskom kontaktu. To je jedna topla varijanta druženja, divna. Svi smo bili iz različitih sredina, osim Sneške Jandrlić i Nenada Božića, oni su iz Beograda. Bora je došao iz Čačka, Gorica iz Kragujevca, ja iz Niša. Tek kad se “Suncokret” raspao, Bora i ja saznali smo da smo rođaci. Njegov deda i moj su iz Crvenog Brega.
       I danas se smejemo nekim situacijama, ali ne verujem da bi to bilo mnogo interesantno čitaocima. Bora se ponašao kao pravi šef: povremeno bi nas kažnjavao, voleo je da zavodi red. Jednom, bilo je loše ozvučenje na bini, nisam čula šta pevaju Gorica i Sneška. Učinilo mi se da falširaju, nisam znala gde da se udenem, pa sam spustila mikrofon i sišla sa scene. Bora je napravio skandal: “Kako si mogla, ti nisi profesionalac!” Tako sam tada pevala bez honorara. I još jedanput, bila je velika fešta u “Pioniru”, a ja shvatim da sam zaboravila šeširić koji sam nosila na koncertima. Razmišljala sam: dok na nas dođe red, trknuću kući taksijem! Kad sam se vratila, oni su već izašli na scenu. Bora samo što me nije zadavio. I dok peva, pogleda me i smeje se. Mislim, prošla ga je ljutnja, dobro je. Kad, Boki mi šapne: “Znaš zašto se smejem, zato što ti sad radiš bez love!”
       Publika nas je volela jer smo ostavljali utisak sigurnog benda, koji vodi svoju priču do kraja i drži publiku. Baš smo doživljavali ovacije. Bora je pričao viceve, čitao svoje tekstove, nismo bili slični drugim akustičarskim grupama. Zato su nas veliki bendovi često pozivali da im budemo predgrupa. “Tajm”, recimo, ili “Buldožer” i “Septembar”. Kao akustičari, otvarali smo Bum festival, a za najbolju akustičarsku grupu proglašeni smo 1976. “Suncokret” su krasila tri ženska vokala, vrlo specifična. Sneška ima izuzetnu boju glasa, Gorica i ja pravile smo bek vokale, pri tom pevali su i Neša i Bora - pa, kad grunemo! Da vam ne pričam da smo na svakoj svirci, do besvesti pevali naš evergrin “Dolazi zima”. Bis, pa bis!
       Jednog dana Bora je doneo “Lutku sa naslovne strane”, ostali su smatrali da je to prejaka stvar za nas. Potom je Nenad insistirao da se uvede električna gitara. Kad smo je uveli, to više nije bio “Suncokret”. Čvršće i bolje zvučali smo kao akustičari. To se događalo u martu 1978, u maju smo Bora i ja prešli u “Rani mraz”. Peca Popović nam je predložio da napravimo bend sa Vericom i Đoletom, ali ta varijanta nije dugo trajala. Bora i Đole su veoma različiti tipovi, a obojica su individualci. Svako je imao svoju ideju. Posle je Bora napravio “Riblju čorbu” i sa njom obojio domaći rokenrol. Ja sam ostala kod Đoleta, nekoliko godina.
      
       S TITOM NA ZLATIBORU: Đole Balašević je iz druge priče. U “Suncokretu” imali smo probe više puta nedeljno, nije bilo šanse da neko ne dođe. Dok je kod Đoleta vladala opuštena, panonska varijanta. I to je, naravno, prijalo na svoj način. Ulazim u studio, Đole je spremio sve pesme, Boček uradio aranžmane, sve je gotovo. Kad Đole otpeva svoje, zove mene: “Ej, Biki, evo tvojih tekstova, sad ti pevaš!” Te sekunde prvi put čujem pesmu i čitam tekst. Kao, “ti si talentovana, na Muzičkoj si akademiji, brzo ćeš ti to!” U jednom danu, za nekoliko sati, otpevala bih sve bek vokale - u jednom cugu završimo album. Dan uoči polaska Đole bi održao probu, i krenuli bismo na višemesečnu turneju, od Kopra do Bara.
       Bili smo u Zagrebu kad smo dobili depešu da prekinemo koncert i dođemo na Zlatibor - drug Tito slavi svoj rođendan! Čik da kažeš: Ne mogu da dođem, zbog obaveza!? Tako je nastala Đoletova pesma “Tri puta sam video Tita”. Bilo je mnogo smešno, bili smo veoma uplašeni: Jao, stigla depeša! Aaaaa! Prekida se koncert, nastaje cirkus. Đole, jadan, po celu noć piše tekst i proba ga na gitari - Jao, Biljka, je l’dobro ovako?!
       U stvari, najsmešniji doživljaj bio je sa njegovim guskama, nije hteo da počne koncert bez njih - Svi imaju balerine, a mi naše “Đokoce”. S tom idejom dođemo u “Lisinski”, ovi kažu: “Ne dolazi u obzir! Guske na sceni, nema koncerta!” Na jedvite jade došlo se do kompromisa: da guske budu na sceni, ali vezane. I sad, izlazimo na scenu, u prvom redu sedi muzička mašinerija Zagreba: Rajko Dujmić, Vlado Kalember... Đole se predstavi, kaže: “Znate, ja nisam navikao da budem vezan, pa neće ni moje Đokice!” Pusti guske, one se razgaktaše i rastrčaše, nastane cirkus. Uvek je Đole pravio nešto tako posebno. Kao što je, uostalom, i Bora to voleo. Sećam se, na festivalu u Subotici, Bora je izašao u pantalonama jarko žute boje, obuo velike drvene nanule i natukao ogroman šešir. A u ruci drži veštački cvet suncokreta i kaže: “Kad bih mogo biti cvet, ja bih bio suncokret!”
       Đole mi je uradio solo album, posle sam imala još dva takva albuma, ali u nezgodno vreme. Krenuo je novi talas, tako da moju muziku niko nije tretirao - niti da je moderna, niti da je dobra. Osim u Hrvatskoj, često sam gostovala na zagrebačkoj televiziji. Nikad se ne bih odrekla onog što sam radila i rekla: Nije trebalo, baš je bez veze! Zašto? Sve ima svoju priču. Ja samo nisam tip koji se uklapa u trendove - e, to je sad moderno. Kad god su to sa mnom pokušavali, nije im uspevalo - Sad ćemo da te napravimo ženskom!, pa me ošišaju s jedne strane. Ja to ne umem da nosim, nisam art u tom smislu.
      
       LOMLJENA MELODIJA: Znala sam da posedujem talenat, osećala da umem da pevam, ali nikad nisam bila zadovoljna sobom. Uvek mi se činilo da mogu mnogo bolje i lepše, a da sam u nečemu sputana. Niko meni nije bio kriv, ja sam bila strahovito povučena i stidljiva. Nisam volela sama da pevam, bože sačuvaj, osećala sam se glupo. A bek vokali, šta hoćeš da ti nasnimim: 50 vokala-50 vokala! Zaista, u čoveku nešto treba da proradi, da sazri, onda se otvaraju putevi. I, naravno, ako to želiš svim srcem.
       S obzirom na to da radim u Radio Beogradu, dugo sam kopala po tonskim zapisima sa terena. Oduvek sam imala želju da snimim nešto posebno, a nisam znala šta bi to moglo da bude. Imam afinitet prema starim narodnim pesmama, na svakoj žurci padam od umora pevajući ih. Prvi put sam čula vlaške pesme od moje jetrve Svetlane, koja je prava Vlajna i odlično peva. Shvatila sam da me to privlači. Nije mi bilo teško da naučim vlaške pesme, niti rumunske, a ni mađarske, koje su malo teže zbog teksta. Za obradu su veoma interesantne melodije. Moja drugarica Anja Rogić, muzička urednica na televiziji, jednom je čula kako pevam vlaške pesme. Setila se da pripremam album, kaže: “Molim te, da li bi htela da to otpevaš u ‘Nedeljnom popodnevu’?” Posle toga krenuli su pozivi sa svih televizija.
       U svetu je već bila popularna etnomuzika; uveliko je Marta Sebešćan radila sa “Deep Forest”-om, o Piteru Gebrijelu da i ne govorim. Nastalo je veliko interesovanje za takvu moju muziku. Zbilja, kad pevam te pesme, meni je grlo drugačije otvoreno. Ništa ja tu ne nameštam, da li bi trebalo ovako ili onako. Jednostavno, pesma kao da se peva sama. Muzika kojom sam se ranije bavila, nije mi to pružala. Ovde imam neki čudan kontakt, dodir, dešava se nešto posebno. Čak i kad mi je grlo bolesno, nemam probleme sa pevanjem. Evo, sad, na turneji po Makedoniji imala sam veoma loše grlo; ne bih se usudila da otpevam nijednu pop pesmu, a ovde je druga priča. Grlo se otvara samo, kao da sam s tim rođena. Moj drug Mikan Obradović, etnomuzikolog, u šali ume da kaže: “Ti si, bre, sa sela. I treba da pevaš takve pesme!”
       Znate, Vlasi imaju specifično cepanje u grlu, ja to tako zovem. Nije to klasično jodlovanje, i melodije se razlikuju. One u vlaškoj i rumunskoj muzici imaju strahovite skokove, a i završeci su drugačiji. Recimo, makedonske melodije imaju veliki raspon, ali su lepo povezane. A ove, kad otpeva: Jul, julaj, juulajj... Atipični skokovi, lomljena melodija, atraktivna i vrlo teška za pevanje. Odmah se oseti emocija, naboj, čudna energija. Mada, Nišlije mi prigovaraju, kažu: “Kude ti, bre, neka niška pesma?! Ti si otide u Vlajne!”
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ