Ideja o izgradnji kanala koji spaja Dunav sa Egejskim morem stara je preko sto godina. Prvi ju je predložio Igor Eugen Hrebeljanović Lazarević 1896. godine, a ovih dana je pominje profesor dr Nenad Mileusnić

      Zamislite da usred Požarevca, Stalaća, Niša, Leskovca prolaze pravi pravcati brodovi na proputovanju do Soluna, a odatle između evropskog i afričkog kontinenta dalje ko zna gde!
       Upravo o tome razmišlja se danas u Srbiji. Redovni profesor Univerziteta u Beogradu i član Odbora za ekonomske nauke SANU prof. dr Nenad Mileusnić sa grupom saradnika smatra da je došlo vreme da Srbija dobije kanal koji bi spojio Dunav sa solunskom lukom, a preko Velike Morave i Vardara.
       On kaže da je izgradnja kanala Dunav - Morava - Vardar - Egejsko more baš ono što je Srbiji neophodno, pozivajući se na nesporni značaj koji bi ovaj novi plovni put mogao da ima za našu zemlju pre svega, a potom i za sve podunavske, ali i druge zemlje. Spajanjem slivova pomenutih reka, proširivanjem njihovih korita, pravljenjem kanala, izgradnjom hidroelektrana, i, konačno, spajanjem preko Vardara sa Solunom, postigao bi se višestruki značaj. Kako Mileusnić naglašava, ne samo da bi se dobili novi plovni putevi, pogodni za transport robe i prevoz ljudi, već bi se i regulisali tokovi naših reka, aktivirala bi se proizvodnja, potpomogla privreda, a Srbija bi rešila sve svoje muke u snabdevanju električnom energijom. A i put do Sredozemlja skratio bi se za 1 180 kilometara, što bi omogućilo efikasnije saobraćajno povezivanje Sredozemlja i Sueckog kanala sa centralnom i srednjom Evropom: od Beograda Dunavom i kroz Crno more do Egeja ima 1 880 kilometara, a Moravom, Vardarom do Egeja ima 700 km.
       Tako, golemi ekonomski potencijal Dunava i naših drugih reka ne daje mira svima onima koji veruju u ispunjenje ove zamisli. A o njoj se razmišlja preko sto godina. Projekat izgradnje kanala koji bi spojio Dunav sa Egejskim morem preko Morave i Vardara, a kroz pomenute gradove, baš toliko i postoji.
      
       Deonice
       “Plovni put Dunav - Morava - Vardar - Egejsko more biće realizovan. Ali, u sadašnjoj konstelaciji geopolitičkih, ekonomskih, privrednih odnosa na Balkanu, to je još jedna fantazija”, tvrdi profesor Dimitrije Perišić iz Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije i jedan od autora Prostornog plana Srbije. Jedino što bi u ovom trenutku moglo da se uradi, prema njegovim rečima, jeste da se sadašnjom planskom gradnjom infrastrukturnih sistema ostavi “luft” za period kada bi izgradnja bila realna. I ne treba zaboraviti - dodaje Perišić - ovaj plovni put ne bi bio ni srpski ni grčki, već isključivo evropski!
       Kako bi, međutim, izgledao ovaj istorijski kanal?
       Profesor Mileusnić kaže: “Plovni put Dunav - Morava - Vardar - Solun bio bi podeljen u pet deonica. Prvu bi činila Velika Morava od Dunava do Stalaća, drugu Južna Morava i lateralni kanal od Stalaća do vododelnice kod Preševa, treću prelaz preko vododelnice. Četvrta bi bila povezivanje vododelnice sa regulisanim Vardarom i lateralnim kanalom do Grčke, a peta regulisanje Vardara u Grčkoj do Soluna. Ukupno, 650 kilometara, od čega 345 kilometara pripada moravskom sektoru.”
       Dužina kanala u području Velike Morave, kako objašnjava Mileusnić, bila bi oko 151 km. Na tom delu kanala mogli bi da plove brodovi nosivosti do 1 350 tona. Ova lokacija bi obuhvatala, međutim, pored glavne trase na Velikoj Moravi i deo kanala na Južnoj Moravi sa bočnim kanalom Nišave do Niša i bočnim kanalom Zapadne Morave do Kraljeva.
       Profesor Mileusnić dalje objašnjava da bi na lokaciji Velike Morave kanal imao više pristaništa. Na Velikoj Moravi pristaništa bi mogla da budu u Požarevcu, Velikoj Plani, Batočini, Ćupriji i Stalaću, na Južnoj Moravi u Aleksincu i Nišu, na Zapadnoj u Kruševcu, Trsteniku i Kraljevu. “Upravo bi moravski sektor procvetao. Samo na potezu do Stalaća izgradilo bi se sedam hidroelektrana, uredilo bi se priobalje, izgradili bi se sistemi za navodnjavanje, a razvio bi se i turizam.”
      
       Poduhvat
       Da li će inicijativa profesora Nenada Mileusnića, njegovih saradnika i pobornika ove ideje, stati u red istorijskih pokušaja izgradnje kanala? Ako se izuzmu geopolitički faktori, za izgradnju je neophodno prevaliti građevinarske prepreke i, što je još važnije, uložiti veliki novac, koji država nema. I premijer Srbije Zoran Đinđić je nedavno izjavio da para za javne radove nema.
       Ali, profesor Mileusnić ne odustaje. Da bi se Dunav spojio sa Solunskom lukom, objašnjava on, građevinari će morati da iskopaju kanale na terenu, tunele, pristaništa, nasipe za zaštitu od poplava, moraće da obezbede teren od erozije, akumulacije vode, brodske prevodnice, brane, hidroelektrane, nove puteve, ali i prateće građevinske objekte.
       “Za naše građevinare nema granica. Imamo kadar koji bi izveo izgradnju, građevinske, mašinske tehničare i inženjere”, tvrdi Mileusnić, a Mile Samardžić, najbliži saradnik profesora Mileusnića dodaje: “Bila bi potrebna i jeftina radna snaga, koju bismo, doduše, mogli lako da uvezemo.”
       Da građevinski poslovi ne bi bili problem potvrdio je i Branislav Ivković, redovni profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu. “Naši građevinari mogu da izvedu taj posao. Međutim, postoji jedan drugi, znatno veći problem konfiguracije terena”, navodi Ivković. Problem konfiguracije terena odnosi se na različite visinske kote Morave i Vardara. To podrazumeva izgradnju prevodnica koje bi morale da savladaju denivelacije vode od 140 do 170 metara. Ivković dalje dodaje: “Prevodnice bi bile građene u sedam, osam nivoa, što podrazumeva veliki kapital, a umanjuje propusnu moć kanala i time usporava plovidbu.”
       Još veći problem, kako Ivković navodi, jeste novac. “Pre nekoliko godina razmišljali smo o ovoj inicijativi i zaključili da je, za sada, neracionalna. Za izgradnju kanala neophodno je izdvojiti od 12 do 14 milijardi dolara. A mi taj novac nemamo”, kategoričan je Ivković. Mileusnićeva računica, međutim, ne slaže se sa Ivkovićevom. On tvrdi da je za izgradnju celog kanala dovoljno oko osam milijardi dolara i dodaje da je moguće izaći na kraj sa finansijskim problemima.
       “Moguća je kombinacija da se izgradnja kanala sa branama i prevodnicama finansira delimično donacijama, a hidroelektrane i prateći objekti dugoročnim zajmovima sa povoljnim kamatama kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj iz Vašingtona i Evropske banke za investicije i razvoj iz Londona”, navodi Mileusnić.
       Ko bi konkretno uložio u srpski deo kanala, pod kojim uslovima i da li bi naša država mogla da bude garant isplate pozajmljenog novca? Na ta pitanja profesor Mileusnić nema odgovora. Ali, tvrdi: “Ako bismo dobili novac, kanal bi bio žila kucavica ne samo Srbije i Jugoslavije, već i cele Evrope.”
       O značaju kanala koji bi prema Mileusnićevim procenama mogao da se izgradi za 12 godina (prema nekim drugim procenama ne bi nam bilo dovoljno ni 30 godina) vredi razmišljati ako svetskim moćnicima bude u interesu da jedan takav plovan put nikne na Balkanu. Do tada, mogli bismo da se zapitamo zašto i ono što posedujemo - ne koristimo.
      
       DRAGANA MATIĆ