Protokolom o privremenom režimu, ovaj mali kopneni špic na ulazu u Boku definitivno je pripao Hrvatskoj, a Jugoslavija može biti zadovoljna što je doprinela da se sa zajedničke granice izbriše jedna neuralgična tačka i dobije “primer kako treba rešavati sporna pitanja u odnosima susednih zemalja”

      Posle dugih pregovora, čija je završna faza trajala devet meseci, Jugoslavija, odnosno Crna Gora i Hrvatska našle su rešenje za svoje “poslednje sporno pitanje” - Prevlaku. Simbolično na praznik UN (Dan ljudskih prava), nasred nove granične linije, pod šatorom podignutim za tu priliku, ministri inostranih poslova Jugoslavije i Hrvatske Goran Svilanović i Tonino Picula potpisali su Protokol o privremenom režimu na području Prevlake. Odmah na početku može da se kaže da je nađeno rešenje (ne)uspeh hrvatske i crnogorske diplomatije, a to što je potpis na dogovor sa Hrvatskom stavio šef jugoslovenske a ne crnogorske diplomatije manje-više predstavlja formalnu stranu stvari. Zato što Crna Gora, ma koliko u svemu potpuno samostalna - još nije država, a SRJ još jeste, pa će nova državna zajednica Srbija i Crna Gora i ovaj Protokol dobiti u nasleđe kao i masu prethodnih međudržavnih ugovora i obaveza.
       To što se to rešenje naziva “privremenim režimom” takođe je formalne prirode, jer ni konačno rešenje, do kojeg će se doći “kad se za to steknu uslovi”, neće biti drukčije. U stvari, to konačno rešenje će se odnositi na granicu na moru, dok je njen kopneni deo ipak definitivan, iako se to ne kaže, pošto i Crna Gora i Hrvatska smatraju da bi svaka u novim pregovorima mogla da dobije više. U svakom slučaju, deset godina posle okončanja ratnog sudara Beograda i Podgorice, s jedne, i Zagreba, s druge strane, odnosno propasti srpsko-crnogorskog pokušaja da zaposednu Dubrovnik i okolinu, teritorijalni apetiti se vraćaju u prvobitnu kolotečinu.
       Prevlaka je, dakle, ponovo pod hrvatskom jurisdikcijom, kao što je to bila u vreme bivše Jugoslavije, pošto je prošle nedelje okončano desetogodišnje starateljstvo Ujedinjenih nacija nad ovim kopnenim jezičkom, ustanovljeno na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti 779.
      
       Bez “demonstracije sile”
       Posmatračka misija Ujedinjenih nacija (UNMO), “predala je ključeve” predstavnicima Hrvatske, čime je hrvatska policija uspostavila kontrolu na ovom malom poluostrvu-špicu na ulazu u Boku Kotorsku, kao i “delimičnu kontrolu”, zajedno sa crnogorskom policijom, nad uskim priobalnim pojasom sa unutrašnje strane poluostrva, “zajedničkim morem” u samom zalivu.
       Prema slovu Protokola, dve strane “privremeno uređuju” odnose vezane za prelazak granice, pogranični režim, demilitarizaciju tog dela kopna, policijske i carinske ingerencije, kao “i druga pitanja u vezi sa kretanjem i životom ljudi u području” koje više ne bi trebalo da bude sporno. Na “privremenosti” se upadljivo insistira ne samo u izjavama zvaničnika dveju strana, već i u početnom delu dokumenta, gde se kaže da odredbe Protokola i njegovi aneksi, kao i njegova primena “ni na koji način ne prejudiciraju razgraničenje između dveju država”.
       Uprkos tome, sve odredbe upućuju na “trajnost”, pogotovo što se sa velikom izvesnošću može pretpostaviti da će pregovori o eventualnim izmenama koje bi dovele do konačnog rešenja biti dugi i mučni. Ako se, na primer, kaže da Hrvatska “privremeno vrši jurisdikciju” na kopnenom području jugozapadno od Konfina, a SRJ (to jest Crna Gora) na kopnenom području severno od ovog graničnog prelaza (kao i do sada), onda teško da će jedna ili druga strana od toga odstupiti u novim pregovorima, ako već nisu drukčije mogle da se slože tokom pregovaranja u protekloj godini i po.
       Protokol obavezuje Hrvatsku da izvrši potpunu demilitarizaciju u pojasu od pet kilometara od granice (sa izuzetkom puta Poljice-Molunat i samog mesta Molunat), a SRJ (Crna Gora) u dubini od tri kilometra od Konfina (a više prostora od toga i nema). Demilitarizacija podrazumeva uklanjanje ili uništavanje svih fortifikacijskih objekata (utvrđenja i vojnih, to će reći raketnih postrojenja), kao i premeštanje na nove lokacije izvan ove zone svih vojnih sredstava i vojske (raketnih sistema, artiljerijskih, oklopnih, protivoklopnih i minobacačkih jedinica).
       Jugoslavija je obavezna da u pravougaoniku na moru, na ulazu u Boku Kotorsku - između rtova Kobila i Oštri, na severnoj obali zaliva, i Đurov kam i Mirišta, na južnoj, na obali poluostrva Luštica - “ne demonstrira pomorsku silu”, to jest da njeni brodovi u ovom sektoru neće izvoditi nikakve vežbe, neće se zaustavljati ni zadržavati (sidriti), osim u slučajevima havarija ili pružanja pomoći, uključujući ekološke incidente. Podmornice jugoslovenske mornarice ploviće kroz taj sektor iz otvorenog mora u zaliv, i obrnuto, isključivo na površini i sa istaknutom zastavom. (Predviđeno je da hrvatski ratni brodovi uopšte ne zalaze u ovo područje, izuzev “u slučajevima vojne saradnje sa SRJ”.)
       Obe strane su povodom potpisivanja “privremenog Protokola” s ponosom isticale da je dogovor postignut “bez stranog posredovanja” i izjavile da je “nađena još jedna tačka susreta i saradnje”, ali se čini da je hrvatska imala više razloga za zadovoljstvo, što nije ni krila. “Vrlo smo zadovoljni što smo nakon Hrvatske Kostajnice pod okrilje Hrvatske uspeli da vratimo i Prevlaku” - s ponosom je izjavio šef njene diplomatije Tonino Picula, po povratku sa Prevlake u Zagreb.
      
       Ko je više “ustupio”
       Šefu jugoslovenske diplomatije Goranu Svilanoviću nedostajao je pravi razlog za zadovoljstvo, ne samo zbog toga što nije bio previše uvučen u ovaj aranžman, pa je s pravom mogao da kaže da se ništa drugo nije ni moglo postići, jer je i u ovim pregovorima moglo da se krene od principa primenjenog u podeli bivše Jugoslavije - da su međurepubličke granice postale granice između novih država na njenoj teritoriji. Drugim rečima, “postignuto je jedino što je bilo mogućno”.
       I na crnogorskoj i na hrvatskoj strani, međutim, ima onih koji smatraju da je svaka mogla postići više. Na hrvatskoj strani, Protokol je dočekan gotovo euforično, bar u medijima, u prvom redu u izveštajima nacionalne televizije. Očigledno, novinari su dobili priliku da saopšte ono od čega su se političari uzdržali - da je “Hrvatska postigla još jednu pobedu, deset godina posle Domovinskog rata”. Ali, ni u njenim redovima nisu svi zadovoljni. Tako bivši (Tuđmanov) diplomata Davorin Rudolf tvrdi da je Hrvatska “ustupila premnogo” kad je Jugoslaviju “pustila” u teritorijalno more (čime joj je “poklonila” i deo vazdušnog prostora i morskog dna), odnosno da su “granica privremenog morskog režima i sam režim uređeni skandalozno, na štetu Hrvatske”. Ipak, zvanično, i Hrvatska, kao i Jugoslavija, smatra da je “učinjen krupan korak u normalizaciji odnosa”, ne samo “na južnoj granici”, kao što kaže njen premijer Ivica Račan, već u celini, kao što ističe šef jugoslovenske diplomatije Svilanović.
       Šef ekspertskog tima crnogorske vlade Nebojša Vučinić se u jednom trenutku izrekao da je “Crna Gora možda mogla više da dobije”, ali je odmah priznao da je “važno da je zaštitila svoje interese”. Za crnogorske pregovarače, kao i za jugoslovenske potpisnike, najvažnije je, izgleda, što je ostvaren “dobitak” na moru: “Režim plovidbe u bokokotorskom zalivu ostao je isti kao pre rata u sektoru Dubrovnika” - izjavio je Vučinić.
      
       Crnogorski (ne)uspeh
       Bilo kako bilo, Podgorica u ovom slučaju nema osnova da se žali na Beograd, niti da mu prepušta slavu, jer je cela operacija rezultat njene umešnosti. Crnogorski predsednik Milo Đukanović je uoči potpisivanja Protokola izjavio da se “Crna Gora i Hrvatska o pitanju Prevlake dogovaraju bez posredovanja Beograda”. U drugoj prilici, opet je naglasio da se “suština rešenja traži između Crne Gore i Hrvatske”, dok je “Beograd tu samo formalno-pravno prisutan, onoliko koliko je potrebno da se dođe do dobrog rešenja”. I Vučinić je to potvrdio kad je rekao da “ekspertski i politički timovi iz Crne Gore imaju glavnu reč” u pregovorima s Hrvatskom, dok su predstavnici saveznog ministarstva inostranih poslova “prisutni samo formalno”, odnosno da “savezni organi nisu ometali naše (crnogorske) inicijative u rešavanju pitanja Prevlake”!
       Jugoslavija je, u ime Crne Gore, priznala suverenitet Hrvatske nad Prevlakom i time se oslobodila opasnosti da poremeti bilo šta od dogovorenog i potpisanog, a sve ostalo zavisiće od druge strane, od toga koliko će se Hrvatska pridržavati onoga što je potpisala, od njene dobre volje, interesa, potreba i ciljeva u budućnosti. Tu ništa ne menja na stvari što su obe, bez obzira na to što im se sviđa da tvrde da su sporazum postigle samostalno, bez spoljne asistencije, faktički bile prinuđene da to učine. Nije to bio baš ultimatum, ali je Savet bezbednosti jako insistirao da se stvar reši do 15. decembra. I gle, baš na taj dan je Posmatračka misija UN okončala prisustvo na Prevlaci.
      
       BRANKO STOŠIĆ
      
      

Kao u zajedničkoj državi Nešto od ovog protokola, konkretno malogranični režim, funkcioniše već tri godine, otkako su se Crna Gora i Hrvatska o tome sporazumele još 1999, s tim što ga je sada “priznala i Jugoslavija”. Žitelji bokokotorskih gradova, od Tivta, preko Kotora do Herceg Novog, sa jedne strane, i Dubrovnika, Župe dubrovačke i Konavla, sa druge, moći će da prelaze granicu samo sa ličnom kartom, odnosno iskaznicom, ali sa pravom boravka u drugoj državi samo tri dana. Novina je malogranični promet morem, na već pomenutom “zajedničkom moru” koje će kontrolisati mešovite policijske ekipe.        Pravu novinu, međutim, predstavlja dogovor o obnavljanju saradnje dveju susednih vazdušnih luka, aerodroma Tivat i Ćilipi, “kao u vreme zajedničke države” - kako ističe zagrebački nedeljnik “Globus”. Predviđa se, naime, da se, u interesu bezbednosti i olakšanja vazdušnog saobraćaja u slučajevima loših vremenskih uslova, oba aerodroma nađu na usluzi jedan drugom: ako bi zbog nevremena, ali i iz drugih razloga, jedan od ova dva aerodroma bio zatvoren, “njegovi” avioni bi mogli da sleću na susedni, što se neretko događalo dok je trajala SFRJ. Ova odredba jednog od šest aneksa obuhvata i saradnju kontrola leta Jugoslavije i Hrvatske u sektoru Dubrovnik-Tivat.