G17 plus je postao ono što i jeste uvek bio - politička partija, i pokušaće da bude ono što je oduvek želeo - vrhovni štab za politekonomski život Srbije

      Kada su u proleće i leto 1999. godine i u kući “Stubova kulture” u beogradskoj Gradištanskoj 15 Predrag Marković, Slobodan Vučetić, Dušan Kovačević, Mlađan Dinkić, Svetlana Velmar Janković i ini smišljali novu organizaciju zamišljajući je kao “trust mozgova zemlje Srbije”, bilo je sasvim izvesno da će kad-tad to postati politička partija iako su i izdavač Marković i opisivač godina ekonomske destrukcije Dinkić sa onoliko gađenja govorili o političarima.
       I postali su partija 15. decembra 2002. godine, kako ih je zainteresovana javnost i doživljavala ne hajući za priču o G17 plus kao nevladinoj organizaciji. Sasvim svestan te činjenice Miroljub Labus, prvi čovek nove partije, kaže da “faktički već tri godine G17 plus deluje na politički način, a da samo zvanično postaje nova partija”.
      
       Vlast
       U svakom slučaju, bilo je krajnje vreme da eksperti postanu političari, jer ako hoćeš da budeš vlast - a hoćeš (vidi se iz aviona) onda moraš da budeš i političar. To pokazuje i iskustvo G17 plus. Uvek kada su hteli da uzmu deo vlasti pretvarajući se da nisu politička partija i da nisu zainteresovani za vlast nisu je ni osvajali iako su pokušavali i na Preobraženskom saboru opozicije avgusta 1999. godine, i 5. oktobra 2000. godine, i na predsedničkim izborima u septembru 2002. godine.
       Baš iz tih predsedničkih izbora G17 plus je mogao da nauči mnogo o sebi i svetu oko sebe. Prvo, da ne možeš reći da si kandidat Grupe građana i očekivati podršku DOS-a, a još manje sve goropadnije Demokratske stranke Srbije, koja je bila sasvim dovoljno normalna da nikada i nije krila da želi vlast da bi upravljala i državom i društvom. Drugo, da G17 plus ume da greši, što se najbolje videlo u pogrešnoj proceni da se Vojislav Koštunica neće pojaviti kao kandidat za predsednika, ali i u ideji i organizaciji izborne kampanje u kojoj je sve bilo pogrešno. Treće, da nema dovoljno ljudi na terenu, a i kada ih ima, ponekad je bolje da ih nema, kao u Požarevcu gde se njegov poverenik u vreme Slobodana Miloševića istakao hapšenjem vlasnika opozicionog “Bum radija”. Četvrto, da bez pomoći drugih stranaka ne može da se primakne svojim ciljevima. (Istraživači javnog mnjenja i ljudi iz Demokratske stranke tvrde da je dve nedelje pred izbore Labus bio ispod Šešelja i da ga je u drugi krug izbora “ubacila” žestoka terenska akcija demokrata, koji, izgleda, nisu škrtarili i u finansijskoj podršci Labusu.)
      
       Funkcije
       Mogućnost da Labus i Dinkić ne ostanu na svojim mestima dodatni je razlog za promociju G17 plus u političku partiju. Doduše Labus, koji je faktički dve i po godine bio premijer Jugoslavije, nema nikakvu potrebu da ponovo nekome nosi vodu u skalameriji nazvanoj zajednica Srbije i Crne Gore. Tim pre što će se rapidno smanjivati mogućnost da se njegovo ime nađe u vestima u kojima se saopštava da je na polzu građana Srbije potpisan novi aranžman sa bankama, vladama, institucijama, organizacijama ...
       Sa Dinkićem je problem veći, jer bi on sve dao da Narodnu banku Jugoslavije pretvori u ono što stvarno i jeste - Narodnu banku Srbije i da bude njen guverner. On vrlo dobro zna koliko je to dobro mesto za ubiranje pozitivnih poena u javnosti, a znaju i njegove kolege - liberalni ekonomisti - koji kažu da je Dinkićeva monetarna politika bila u funkciji njegove političke promocije. Čovek čija je ambicija da dobije Nobelovu nagradu za ekonomiju (izjava na BK Televiziji) svakako je video da ga i Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić rado ne bi videli na mestu guvernera. Najmanje što je mogao da uradi, da ne bi izgubio mesto koje obezbeđuje sveprisutnost u medijima, jeste da srdačno namigne jednom od njih, a izbor je pao na Koštunicu. Ovaj pak ćuti, računajući valjda da će Đinđićevo poslovično nestrpljenje naterati premijera Srbije da kaže “iš” Dinkiću. U tom računu, previđa se da je Đinđićev kredo da sopstvene simpatije i animozitete prema ljudima žrtvuje trenutnim i dugoročnim političkim i državničkim interesima. Dakle, može premijer i da ne voli Dinkića, ali neće raditi na njegovom ražalovanju ako iz toga ne bi izvukao profit. ( Brojni sagovornici NIN-a misle da ne treba razmišljati o mogućnosti da ekspert Dinkić kaže da nije dobro da političar Dinkić bude guverner.)
      
       Izbori
       Otuda je od funkcionerske sudbine Labusa i Dinkića mnogo jači motiv za ozvaničenje G17 plus u političku partiju njihovo uverenje da će izbora biti ove godine. Naravno, u G17 plus više ne računaju na predsedničke izbore, već su im zanimljiviji parlamentarni izbori do kojih će i napraviti svoj novi program, za koji je obećano da će biti napisan za šest meseci.
       U programu mesijanska uloga neće biti napuštena kao što nije bila ni u u beogradskom Sava centru, kada je novoosnovana partija G17 plus poručila da joj je cilj da postigne nacionalni konsenzus o strategiji razvoja Srbije (Crna Gora se ne pominje) i da bude “kvočka” koja će okupiti “piliće”: političke partije, sindikate, Srpsku akademiju nauka i umetnosti, Srpsku pravoslavnu crkvu, sindikate, nevladine organizacije...Opet hoće da budu vrhovni štab politekonomskog života Srbije, komentar je cinika iz redova “pilića”, a čeka se da se SPC oglasi povodom tvrdnje da će “G17 plus učiniti sve da se pravda (da, pravda, a ne pravna država ili vladavina prava) ostvari”.
       Ne treba sumnjati da je i G17 plus jasno da “kvočka” baš i neće biti. A da je to lako, mogao je Labus pred septembarske izbore ne samo da kaže Koštunici u četiri oka “Ja ću se kandidovati”, nego je mogao da predloži “Hajde da vidimo šta je bolje za Srbiju, da predsednik budeš ti ili ja, pa da onda jedan od nas dvojice odustane od kandidature, da ne rasipamo glasove koje je DOS sakupio u septembru 2000. godine”. Ili je, posle septembarskih izbora kada mu je Koštunica zatražio podršku za decembarske izbore, Labus mogao preko medija jasno i glasno, bez ikakvih ograda, da pozove svoje pristalice da glasaju za kandidata DSS-a. Nije uradio ni jedno ni drugo pokazujući širokogrudost G17 plus, iako je za ovaj drugi potez imao podršku u analizi Instituta G17 plus koji je rasplet političke drame video u formuli Koštunica predsednik Srbije - Labus premijer Srbije, što će najverovatnije i biti politički zadatak nove stranke, istovremeno i odluka o strateškom partneru.
       Naravno da u zagrljaj G17 plus neće pohitati ni SPC, ni SANU, ni političke stranke. Ivan Andrić, član Predsedništva Građanskog saveza Srbije, stranke za koju neki misle da lako može da se “utopi” u G17 plus kaže: “Drago nam je što su postali stranka, jer imaju kvalitetne ljude sa kojima smo dobro sarađivali. Naših 120 odbora je nosilo na svojim plećima Labusovu izbornu kampanju. Ali tek treba videti kako će G17 plus izgledati kao stranka, treba sačekati njihov program, videti njihove političke poteze”.
      
       Ideologija
       Programom će G17 plus morati da pokaže kakvo mu je političko ruho: da li je levica, desnica, centar, nešto između? Liberalni ekonomista misli da bi bilo logično da igraju ulogu Liberalne partije Nemačke, koja je u mnogim nemačkim vladama imala ministra finansija, ali mu se na osnovu Labusovih istupa na nekim ekspertskim skupovima i onoga što je rečeno u Sava centru (“pravda”, “ekonomski patriotizam”, bratske veze sa sindikatima...) čini da će skliznuti u socijaldemokratiju za koju je svoju zainteresovanost već pokazao premijer Đinđić, a što se videlo i pri naglašavanju socijalne uloge budžeta Srbije za 2003. godinu.
       Istraživači javnog mnjenja misle da će G17 plus najviše glasova oduzeti baš stranci premijera Đinđića, bez čije podrške Labus ne bi bio potpredsednik Savezne vlade ili Slobodan Vučetić predsednik Ustavnog suda Srbije. Čak se tvrdi da bi nova stranka DS-u oduzela više glasova nego što bi privukla iz korpusa neopredeljenih birača.
       Ali, sva dosadašnja istraživanja i nisu toliko značajna. U njima, u pitanju “Za koga biste glasali” kada nije navođeno ime bilo koje stranke ili organizacije, G17 plus se pojavljivao u malim procentima, a Milka Puzigaća, direktorka agencije SKAN, kaže da je to negde oko dva odsto i da blago pada posle septembra. (Posle septembarskih izbora Labus je prvi put imao više onih koji o njemu misle negativno.) Na direktno pitanje (a to je odmah i sugestija) “Da li bi glasali za G17 plus”, 10 do 12 odsto, međutim, odgovara sa “da”. Ali, to je pitanje bilo postavljano u vreme kada je narod doživljavao G17 plus kao eksperte. “Ni tada ljudi nisu rekli da su za G17 plus zbog njihovih programa, već zato što nisu političari, što se ne bore za vlast, za moć”, kaže Svetlana Logar, direktor istraživanja u “Strateškom marketingu”. Dakle, na G17 plus, sada će pasti ona uobičajena narodna omraza prema političarima, omraza kojoj su ogroman doprinos dali i članovi G17 plus.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ