Obračun s liberalima u Vojvodini (koje su tako nazvali njihovi protivnici, samozvani istinski revolucionari) započet je zvanično, forumski, 21. januara 1973, na 52. sastanku Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine (dalje: PK).
       To je bilo mesec dana nakon što smo ja i Miloš Radojčin podneli ostavke na dužnosti predsednika i sekretara i na članstvo u tom komitetu, a tri meseca posle ostavki predsednika i sekretara Centralnog komiteta SK Srbije, Marka Nikezića i Latinke Perović, zbog Titove kritike političkog stanja u Srbiji, u oktobru 1972.
       U “Kritičkoj oceni rada PK SK Vojvodine na sprovođenju zadataka iz Pisma predsednika SK Jugoslavije i Izvršnog biroa Predsedništva SK Jugoslavije i govora druga Tita političkom aktivu SR Srbije” (dalje: “Kritička ocena”) kazano je da “PK ima obavezu i zadatak da dublje i kritički uđe u svoju situaciju i stanje u društvenoj i idejno-političkoj praksi i u tom pogledu utvrdi takav stepen kvalifikacija pojava i idejno-političke usmerenosti koji će znatnije pomoći daljem revolucionisanju društvenih odnosa i jačanju revolucionarne akcije”.
       Smršenom rečenicom kazano je više nego što se želelo reći: nije, dakle, trebalo objektivno proanalizirati društvenu praksu i prethodnu aktivnost PK i njegovih funkcionera, pa na osnovu tako utvrđenih činjenica proceniti šta treba da se menja, nego je traženo (obaveza i zadatak!) da se (kritičkim ulaženjem u situaciju!) utvrdi takav “stepen kvalifikacija pojava” koji će doprineti “daljem revolucionisanju društvenih odnosa” (kurziv uvek moj - M.Č.).
       Drukčije rečeno, trebalo je sve prethodne političke ocene društvenog stanja u Vojvodini preinačiti, tako da opravdaju već započetu “revolucionarnu akciju” i daju razloga za njeno zahuktavanje.
       “Kritička ocena”, koju je u ime Sekretarijata PK pročitao Jon Srbovan, novi sekretar PK, ispala je, stoga, kuđenje dotadašnjeg rada, a ne utvrđivanje i razgraničavanje dobrog i lošeg.
       Proglas o krivici, a ne o istini.
       Samo u novosadskom “Dnevniku” toj oceni, i diskusiji povodom nje, posvećeno je 22. januara 1973, šest punih strana, a odmah je štampana i brošura (“Kritička ocena”, Diskusija i Zaključci), u 33.000 primeraka.
       Revolucija ne štedi!
       Sve što je prethodnih godina, dok smo na predsedničkoj dužnosti bili Mirko Tepavac i ja (1967-1972), bilo ocenjivano pozitivno, sad je isti komitet, samo sa novim predsednikom, Dušanom Alimpićem, ocenio negativno.
       Ono što ranije nije bilo na zadovoljavajućem nivou, sad je postalo ispod svakog nivoa.
       “Dogovorili smo se” - objasnio je Srbovan na sastanku Sekretarijata PK 3. januara 1972, koji je bio posvećen pripremi “Kritičke ocene”, uz aktivno učešće predsednika Alimpića i Stevana Doronjskog, člana Izvršnog biroa Predsedništva SK Jugoslavije iz Vojvodine - “da povučemo izveštaj o radu PK koji je bio dostavljen članovima PK i da još jednom politički procenimo ocene koje su date u njemu. (...) Formulisanje ili konstituisanje političke ocene o političkoj situaciji bi, u stvari, trebalo pretvoriti u idejno-političku akciju, u jednu ofanzivu na promenu stanja u duhu Pisma Izvršnog odbora i ustavnih amandmana.
       Ta “procena ocene” bila je zahtevana zato što “celokupna aktivnost mora da dobije jedan klasni pristup, jedno klasno obeležje”.
       Mora da dobije!
       Mada su još stari Latini govorili da je reč morati pogana biljka (Oporet est mala herba.), naši “istinski revolucionari” koristili su je kao lekovitu travu. Za jačanje samoupravne socijalističke demokratije.
       Podržavajući taj “pristup”, Alimpić je tražio da se jasno “ogradimo od idejno-političke prakse koju su u SK Srbije nametali njegovi rukovodioci koji su podneli ostavke, Marko Nikezić i Latinka Perović, jer ni naš PK nije ostao pošteđen tog kursa koji su oni vodili”, i da “na samokritičan način učinimo jedan napor da skinemo hipoteku našeg solidarisanja sa tim vodećim ličnostima Centralnog komiteta SK Srbije”.
       U sklopu takvog “ulaženja u sopstvenu situaciju” prihvaćena je i primedba Staneta Dolanca, sekretara Izvršnog biroa Predsedništva SK Jugoslavije da “ostavke Čanadanovića i Radojčina nisu dovoljno politički dograđene”, i zaključeno je da se “drug Dolanc pozove da govori političkom aktivu Vojvodine”.
       Da dogradi naše ostavke!
       Podnoseći ostavku 17. decembra 1972, ja sam naveo da “ovo činim sa osećanjem odgovornosti i željom da pomognem da se iz političko-kadrovskih odnosa u SK Vojvodine što pre uklone elementi nejedinstva koji sad postoje”. Nisam rekao kako je i zašto je to jedinstvo narušeno (članovi Sekretarijata PK znali su, kao što je, iz naših zajedničkih saopštenja, znala i javnost, da za to nisam smatrao krivim ni Sekretarijat ni sekretara PK ni sebe), i nisam spomenuo ni liberalizam ni tehnokratizam.
       Isto je postupio i Miloš Radojčin.
       Obojica smo pri tom, izrazili spremnost da doprinosimo jedinstvu i politici Saveza komunista. Još smo bili (verni) njegovi članovi, ja i član Centralnog komiteta SK Srbije, do 9. februara 1973,a formalno i Predsedništva SK Jugoslavije.
       Sekretarijat PK, koji je posle naših ostavki kolektivno rukovodio Pokrajinskim komitetom, ocenio je sutradan (18. decembra 1972) da je “postupak sa ostavkama politički čist, sa jasnom motivacijom, bez političkih repova. Drugovi Mirko Čanadanović i Miloš Radojčin su postupili korektno, komunistički, a to obavezuje i nas na brigu o kadrovima i ljudima. Razgovor o njihovom rasporedu obaviće se kasnije. Zaključeno je da se pravilno postupa u pogledu regulisanja njihovog statusa”.
       Tome se nije suprotstavio ni Doronjski, koji je najednom počeo da dolazi i na sastanke Sekretarijata, a godinama nije dolazio ni na svaki drugi plenarni sastanak PK (pravdajući se bolešću). Jedino je uticao da se to ne objavi.
       Dolanc se, međutim, dosetio da takva ocena zaprečuje put “revolucionarnom obračunu”, i zato je tražio da se ona dogradi.
       Posle te dogradnje glasila je ovako: “Obaveza je PK da jasno kaže: ove ostavke imaju dublju idejno-političku osnovu. Drugovi Čanadanović i Radojčin nisu se - ne samo na rečima nego ni akciono, prihvativši reči druga Tita i Pismo - ogradili od politike liberalizma i tehnokratizma pa da, osudivši tu politiku i njene glavne nosioce u SK Srbije, povedu SK Vojvodine u borbu protiv nje.”
       I “briga o ljudima” dobila je odmah novo značenje: dodeljen nam je status neprijatelja.
       U Službi državne bezbednosti sakupljane su doušničke informacije o mome “držanju” već od polovine januara 1973.
       Nikada, ni u Sloveniji - koju je, zajedno sa Edvardom Kardeljem, zastupao u Izvršnom birou, pošto je u Ljubljani bilo procenjeno da je korisnije da Stane Kavčič bude predsednik republičke vlade nego da “sedi u Beogradu” - Stane Dolanc (oficir vojne obaveštajne službe, a zatim direktor partijske škole u Ljubljani) nije stekao važnost kakvu mu je tih dana, i godinama potom (kada će biti i savezni ministar policije) pridavalo vojvođansko rukovodstvo.
       Već po tome se moglo zaključiti na koju stranu je Vojvodina skrenuta.
       Glavnu ulogu u uspostavljanju i održavanju tog “revolucionarnog sadejstva” igrao je Doronjski.
       On nije bio ni za Tepavčev ni za moj izbor na vodeću partijsku dužnost u Vojvodini. Njegovi favoriti bili su Radovan Vlajković Bata i Đorđe Radosavljević Grne; prvi će na novom kursu postati prvi predsednik Predsedništva SAP Vojvodine, zatim i predsednik Predsedništva SFR Jugoslavije, a drugi će biti sekretar Gradskog komiteta u N. Sadu i predsednik Predsedništva SAP Vojvodine.
       No, Tepavac i ja smo se, ipak, založili za njegov izbor u Izvršni biro. Pokazali smo širinu.
       Neko je rekao da se dobro dobrim vraća!
       Podupirući plan “Kritičke ocene”, Doronjski je upozorio Sekretarijat PK da je nužno da se odbace naročito sledeći stavovi (naveo ih je po sećanju) Marka Nikezića i Latinke Perović: da treba da se borimo za demokratske odnose u kojima će svi interesi moći da se izraze, da treba da se priviknemo na nejedinstvo, da Savez komunista treba da deluje kao stranka produktivnih, da samo sveže snage mogu da odbrane revoluciju i da treba odlučno nastaviti započeto uvođenje mladih ljudi u društvene poslove.
       Tražio je da se jasno kaže: mi se moramo boriti za samo jedan jedini interes - interes radničke klase; privikavanje na nejedinstvo vodi u frakcijske borbe; mi smo stranka radničke klase, a ne produktivnih (jer produktivni mogu da budu i kulaci, zanatlije, elita); ne postoje sveže i stare snage u duštvu, nego revolucionarne i nerevolucionarne.
       Dogmatska priroda ove intervencije postaje jasna naročito kad se vidi šta su, i kako, stvarno govorili Marko Nikezić i Latinka Perović.
       Nikezić je o jedinstvu, različitim interesima i novim kadrovima rekao: “Naše mane nikad nisu bile u prevelikoj organizovanosti, već u nedostatku demokratskog odlučivanja. Niti su bile u stremljenju ka jedinstvu pokreta, već u nastojanju da se do tog jedinstva dođe lakšim putem, diktirajući njegove uslove sa vrha.” - “Potrebno je da svi interesi budu u stanju da se manifestuju, a delatnost zasnovana na sopstvenom radu da bude slobodna, i naš politički sistem ima za cilj da to obezbedi. U isto vreme, ne treba u našem političkom sistemu da tražimo korporativnost. On nije građen za učvršćivanje i zaštitu interesa slojeva, već za postizanje jedinstva socijalističkog društva.” - “Vreme je za dolazak novih kadrova, radi brže obnove privrede. Mi već na vodećim mestima imamo više ljudi koji misle u proporcijama velike industrije, velikih poslova, u kategorijama evropskog tržišta. Čak i kad nemamo sva sredstva, ljudi koji tako gledaju su snaga promene. I ne treba se bojati reći da je to, u stvari, revolucija danas.”
       Latinka Perović je o razlikama, i o tome šta bi prvenstveno trebalo da zastupa SK, govorila sledeće:”Mi više ne moramo prizivati razlike. One su vidljive. Ono što je zahtev momenta jeste da se na utvrđivanju razlika ne ostane, već da se one demokratskim putem razrešavaju.” - “Savez komunista treba da izražava ono što je najnaprednije u ekonomskom i društvenom smislu.”
       Lako se uočava šta nije odgovaralo novom kursu: zalaganje za demokratsko usaglašavanje različitih mišljenja i interesa; poverenje u nove, stručne i mlade ljude; vrednovanje politike prema ekonomskom i društvenom rezultatu; širenje socijalne baze SK na industrijsko radništvo, inteligenciju i omladinu.
       Nije, međutim, bilo zgodno da se to kaže otvoreno, pa Doronjski sve to, jednostavno, izostavlja iz sećanja. A preostalo je dodatno “liberalizovao”, netačnom interpretacijom, tako da se stekne utisak da su liberali podsticali na razlike i vrednosno izjednačavali sve interese i sva mišljenja, na štetu radničke klase.
       Glavni društveni problemi nisu više viđeni u nasleđenoj nerazvijenosti, nepovoljnoj strukturi privrede i lošoj organizaciji rada, više ništa nije trebalo popravljati novim i boljim znanjem, produktivnijim radom, tržišnom konkurencijom, u saradnji i takmičenju sa razvijenijima, u Jugoslaviji i svetu. I nisu više najveću opasnost po ciljeve revolucije i sudbinu socijalizma, pa i Jugoslavije kao federalne i demokratske države, predstavljali “mangupi iz naših redova” (koji su, umesto da rade za revoluciju, društvo i državu, sve više živeli na njihov račun), nego su iza svega što nije bilo dobro ili nije unapređivano onako kako je bilo planirano, traženi klasni neprijatelji i antisamoupravne snage, s kojima se mora revolucionarno obračunati.
       Tim snagama se, navodno, bivši politički vrh Vojvodine nije odupirao, i to ne zato što to nije znao, nego zato što to nije hteo.
       Tako je bauk liberalizma počeo da kruži nad Vojvodinom.
       Da bi se izveo taj politički obrt, na javnu scenu su prizvani dokazani obračunarci i politički razbijači, među kojima je bilo najviše “kadrova” s vojnim i policijskim iskustvom, iz penzije ili pred penzijom.
       Partijnost i politički entuzijazam potčinili su znanje, radinost i tolerantnost.
       Podobni su (ponovo) postajali važniji od sposobnih.
       Koristići radničku klasu, revoluciju i samoupravljanje kao retoričke poštapalice, novokursisti (“borci za novi kurs”) su faktički vraćali Savez komunista na komandnu poziciju, obnovili su ratnu i poratnu ideološku isključivost i frazeologiju, usporili društveno napredovanje mladih i obrazovanih ljudi (kojih je bilo sve više), i sprečili neophodne demokratizacijske i modernizacijske promene, s kojima se ionako uveliko kasnilo, a bez kojih ni revoluciji ni socijalizmu ni samoupravljanju ni državi nije bilo spasa, a kamoli napretka.
       To je bilo u suštinskoj suprotnosti sa reformskom politikom, koju je najsažetije, u dve rečenice, izrazio Marko Nikezić: “Ne branimo nikakav definitivni model društva ni političke organizacije. Savez komunista ne samo što sada mora da u svoj rad unese neophodne promene već mora da očuva sposobnost da se menja.”
       Halabuka protiv liberalizma i tehnokratizma (i menadžerstva, kao njegovog vida), bila je, u stvari, napad na tu nedogmatsku i dinamičnu politiku, koja se temeljila na najboljim idejama Programa SK Jugoslavije (1958) i Rezolucije IX kongresa SK Jugoslavije (1969).
       Na svoj način to potvrđuje i činjenica da ni liberalizam ni tehnokratizam nisu nikad značenjski precizirani (što je uslov za smislenu raspravu), isto kao što je neobjašnjena ostala i naporedna upotreba liberalizma i anarholiberalizma, kao da su sinonimi, i još češće zamenjivanje tehnokratizma kovanicom tehnobirokratizam.
       Ta pojmovna i terminološka zbrka je već prvog dana našeg razgovora s Titom (9. oktobra 1972) bila takva da je sutradan naša, vojvođanska, delegacija ponela na put, za prvu pomoć, “Malu političku enciklopediju” i Vujaklijin “Leksikon stranih reči i izraza” (u kojem uz liberalizam piše “slobodoumniji politički pokret; koncepcija koja zastupa izvesne moderne reforme”, a uz tehnokratizam: “ socijalno-ekonomska teorija po kojoj bi u organizaciji privrede i uređivanju svih društvenih odnosa trebalo primeniti ‘merilo energije’, tj. punu primenu utvrđenih i naučno mogućih činjenica u svim granama društvenog života”).
       Nije pomoglo.
       Oni koji su nas napadali nisu marili za enciklopedije i rečnike.
       Iz Titove završne reči na sastanku s političkim aktivom SR Srbije, 16. oktobra 1972, u Palati Federacije, na Novom Beogradu, proizišlo je da liberalizam znači političku i krivičnu popustljivost prema neprijateljima politike SK Jugoslavije, socijalizma i samoupravljanja.
       Nas je to okuražilo. Smatrali smo da takav liberalizam ne može biti naše političko groblje.
       Rekao sam to i Titu, u pauzi naredne sednice Predsedništva SK Jugoslavije, na Brionima. Tada smo ga Radojčin i ja ukratko obavestili o političkim događanjima u Vojvodini i o kampanji koja se organizuje protiv nas, a on nam je obećao da će doći u Vojvodinu, da o svemu detaljno razgovaramo. Ali, nije došao, čime je ohrabrio naše protivnike.
       Prevarili smo se i sami, prevario nas je i on.
       U “Kritičkoj oceni” rečeno je da “o liberalizmu ne treba govoriti kao o ličnom maniru već kao o stanju u društvenim odnosima i svesti koje ima svoje korene i društvene uzroke”. Ali, ni ti “koreni” i “uzroci” nisu nikad precizno navedeni.
       Dve izjave, članova Sekretarijata PK Milana Malog i Ištvana Rajčana, i saglasnost Stevana Doronjskog sa njima, omogućuju, ipak, da se zaključi s kakvom je ideološkom isključivošću razmišljano i govoreno o tome.
       Mali je korene liberalizma u Vojvodini našao u tome što “Vojvodina nosi svoja istorijska, socijalna itd. nasleđa, koja su u njenoj svesti, u tim srednjim slojevima i u tim tradicionalnim kulturnim institucijama, u malograđanskom mentalitetu itd., i mi se nismo mogli izvući iz toga, što nas je gušilo”.
       Rajčan, pak, povodom uznemirenosti koja je primećena u javnosti zbog napada na liberale, izjavljuje da “ne treba da nas brine uznemirenost u neprivrednim strukturama. Oni se bore za svoje privilegije. Ima dosta toga što te strukture, u svim sverama, moraju u idućem periodu da izgube, ako idemo na to da budemo radnička država i radnička partija, radničko društvo”.
       Srednji (građanski) slojevi, tradicionalne (u Vojvodini su to uglavnom srpske) kulturne institucije i neproizvodni (najobrazovaniji) deo društva viđeni su, dakle, kao davitelji radničke klase, njene partije i države!
       Doronjski je to izričito podržao, ne propuštajući da istakne prvotnu važnost svog teorijskog doprinosa: “Ja sam više puta o tome govorio. Ne bih hteo da dajem dalju karakteristiku toga liberalizma, ali mislim da je veoma važno da mi to vidimo, i da je, u stvari, liberalizam ono o čemu su Mali i Rajčan govorili, da su to ti elementi i delovi njegove definicije.”
       Sa takve “platforme” otkrivani su potom svakojaki “oblici izražavanja liberalističkog stanja i odnosa”. To je smatrano najvažnijim. “Stoga što se zaostajalo u raspoznavanju pojedinih oblika liberalizma, slabila je i sposobnost borbe protiv njega.”
       Da se to ne bi ponovilo, partijskom članstvu i javnosti Vojvodine dato je ovakvo uputstvo za raspoznavanje liberalizma: “U SK Vojvodine liberalizam se izražava pretežno u sledećem: slaba organizovanost i akciona osposobljenost SK; nedovoljna afirmacija radničkih aktiva i zapostavljanje toga pitanja; pojave grupaštva i sektaštva; pojava elitizma i frazeologije; nepovoljna socijalna i nacionalna struktura SK i slabosti u njegovom preobražaju; izolovanost rukovodstva SK Vojvodine od novog rukovodstva SK Srbije i SK Jugoslavije; zapostavljanje klasnog i moralno-političkog kriterijuma u kadrovskoj politici.”
       Tehnokratizam je u “Kritičkoj oceni” osuđen zajedno sa ekonomskim pragmatizmom i kapital - odnosom, a kao “oblici ovih problema u Vojvodini” navedeni su “vlast tehnobirokratskih struktura na malom prostoru, otpori integraciji i usitnjenost, otpor prema tekućoj i dugoročnoj ekonomskoj i društvenoj akciji, malograđanska stihija, jednostrano isticanje prevage kvalifikacionog elementa nad moralno-političkim kao i materijalnog rezultata nad društvenim sadržajem i samoupravnim karakterom procesa, neinformisanost, povezivanje privredne, političke i finansijske birokratije”.
       Ovo nabrajanje zbrda-zdola, mimo svih poznatih definicija tehnokratizma, i bez ijedne ilustracije za bilo koji “oblik” tretirano je kao dokazivanje pa je propraćeno zaključnom rečenicom: “Tehnokratski monopol postojao je, dakle, i u stanju društvenih odnosa u Vojvodini, ali u SK Vojvodine to nije bilo dovoljno priznavano niti dovoljno isticano, niti se, pak, protiv toga jasno orijentisalo u borbi.”
       Postojao je, dakle!
       I još je od “vlasti na malom prostoru”, kako stoji u prethodnom pasusu, narastao do monopola!
       Kazano - dokazano.
       Na taj način rešen je problem oskudice argumenata, koji je do pre dve nedelje izgledao nerešiv i Doronjskom i Alimpiću.
       “Bilo bi dobro kada bismo mogli, makar delimično, potpuno ne možemo, to niko sada ne može, ali bar delimično da kažemo kakve nam je štete ovaj tehnokratizam naneo” - brižno je govorio Doronjski.
       Makar delimično, bar delimično!
       Alimpić je bio još skeptičniji: “Samo, ja se bojim u kojoj meri ćemo biti u stanju da prikupimo ono što zovemo argumentacijom.”
       U međuvremenu je, očigledno, shvaćeno da je bolje izmišljati nego bojati se i prikupljati “ono što se naziva argumentacijom”.
       Liberali su, pri tom, prikazani kao ljudi koji su, naprosto, srljali u političke greške: em nisu priznavali postojanje tehnokratskog monopola u Vojvodini, em nisu hteli da se “orijentišu” u borbi protiv njega; nisu čak ni isticali dovoljno ono što su smatrali nepostojećim!
       Ako ima misli koje mogu teško da uđu i u glave iz kojih su izišle, ove su valjda takve.
       Nažalost, bilo ih je još mnogo.
       Na primer: “PK SK Vojvodine se nije dovoljno orijentisao na to da deluje kao faktor ujednačavanja kriterija različitog stepena intenzivnosti u akciji na ostvarivanju stavova SK Jugoslavije u različitim društvenim sredinama.” (Ova je opaska bila tačna: jesmo se orijentisali na svašta, ali ne i na koješta.) Ili: “Poznati su slučajevi narušavanja demokratskog centralizma i idejnog jedinstva SK Jugoslavije pod izgovorom zaštite samostalnosti, idejno-političke samovolje i oportunizma u tom pravcu, mada nisu iznošeni u otvorenoj formi, niti su bili dovoljno jasni.”
       Da sve bude smešnije, ili tužnije, ovim i sličnim frazama prethodila je primedba da je u proteklom (liberalističkom) periodu “politički rad bio sve manje razumljiv za mase”.
       Sad su mase sve razumele!
       Deleći to mišljenje, Alimpić je naglasio da “sad moramo biti potpuno jasni u oceni stanja i veoma precizni u izvlačenju praktičnih idejno-političkih orijentacija”.
       Potom je sam “izvukao” ovakve ocene i orijentacije, koje su - s obzirom na “revolucionarnu situaciju” i na važnost njegove funkcije u takvoj situaciji - bile primljene, pa i hvaljene, kao primer preciznog uočavanja slabosti i revolucionarne konkretizacije zadataka: “Već duže vreme prodiru liberalizam, malograđanski mentalitet, socijaldemokratska shvatanja, stihijnost, samozadovoljstvo, politička demagogija.” - “Realnost je postajala sve očiglednija i sazrevala je u svesti sve većeg broja komunista koji su bili duboko zabrinuti zbog takvih kretanja.” - “Sagledavajući uzroke deformacija i izvitoperavanja politike, udarne snage moraju biti usmerene na bitne tačke društvene situacije, tamo gde moramo odneti odlučujuće pobede.” - “To što nam je provalio liberalizam potvrđuje da nismo dosledno i odlučno držali celinu fronta ideološke borbe i praktične revolucionarne akcije.” - “Mislim da smo sad izvukli neke stvari iz magle. Savez komunista je stvorio pretpostavke da dalje organizuje i produbi borbu.”
       Čitajući sve ovo, u štampi, definitivno sam prestao da se osećam oštećenim zbog toga što nisam bio pozvan na ovaj sastanak, na šta sam imao statutarno pravo, budući da sam još uvek bio ne samo član Saveza nego i član CK SK Srbije.
       Od neistina se čovek još i može braniti, ali od besmislica ne.
       Novi, klasno-revolucionarni pogled na stvari značajno je uticao i na politički jezik.
       Jezik je, zapravo, reflektovao promenu političke koncepcije i metoda, a onda je, tako izmenjen, postao bitan satavni deo novog kursa - njegovo najuočljivije obeležje.
       Ključne reči toga jezika postale su: revolucija, klasa, borba, akcija, ofanziva, kurs, platforma, front, udar, prelom, prodor, samokritika; sprovesti, produbiti, suzbiti, preokrenuti, slomiti; odlučno, oštro, čvrsto, beskompromisno...
       Na jednoj od uvodnih stranica “Kritičke ocene” reč akcija je upotrebljena osam puta, i još pet puta Tito, četiri puta borba, i dva puta revolucija.
       Alimpić je na jednoj stranici čak devet puta spomenuo revoluciju, sedam puta akciju, pet puta borbu, tri puta front i dva puta klasu.
       Borbenosti stila su doprinosile naročito ovakve frazeme: biti na glavnom putu borbe; osposobiti se za ideološku ofanzivu na svim frontovima; razarati liberalistički način mišljenja; dobiti bitku protiv vlastitih slabosti; suzbiti tendenciozne priče koje se smišljeno lansiraju; čvrsto stati na čelo aktivnosti; uhvatiti se u koštac sa slabostima; pojačati bitku za klasne ciljeve; revolucionarno i dublje ući u suštinu pitanja; vršiti mobilizaciju i voditi akciju; ojačati front borbe; produbiti i razviti platformu delovanja; čvrsto uhvatiti u ruke glavna pitanja; ostvariti dubok i revolucionaran prodor...
       (Nastaviće se)
      
       MIRKO ČANADANOVIĆ