Kada sam bila protiv ministra Đukića, govorili su mi da sam protiv SPS-a. Danas mogu da kažu kako sam protiv nove vlasti jer se ne slažem sa radom sadašnjeg ministra za kulturu. I onda i sada moj odgovor glasi: Sve sam ja to odigrala!

      Na svoj pedeset peti rođendan (14. decembar) postala je prvi dobitnik nagrade “Žanka Stokić”. Posebno se obradovala kad je pročitala obrazloženje: nagrada se dodeljuje za glumačku ličnost koja je obeležila pozorišni život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog izraza.
       Kada je pre deset godina spremala ulogu jedne od najvećih srpskih glumica koja je tragično stradala u sukobu sa predstavnicima nove vlasti jer je “igrala za vreme nemačke okupacije”, Svetlana Bojković je govorila da to nije još jedna od njenih brojnih uloga, već da je to njen zadatak. I svi su u to vreme znali da sprema Žanku:
       - Sećam se da je Tirke u to vreme negde napisao kako sam izbezumljeno hodala vucarajući sa sobom tekst Dušana Savkovića. Tačno je da sam išla bez šminke, ubrisanog lica, raspitivala se o šećeru i kako izgleda kad dijabetičar padne u komu jer u drami postoji ta scena koju sam odigrala. Uvukla sam se u sebe i oslonila se na svoju intuiciju ubacujući sebe u priču čiji je akter bila velika Žanka. To je jedna nesrećna priča koja ne sme da se zaboravi i imala sam veliku tremu i odgovornost pred tim glumačkim zadatkom. U stvari, to je bilo mnogo više od glumačkog zadatka.
       Zahvaljujući reditelju drame Savi Mrmku, koristim i ovu priliku da mu se posthumno zahvalim, ja sam posle sedam dana pregovaranja prihvatila da igram tu ulogu jer me je Sava ubedio da nećemo ići ni na kakvu sličnost već da je osnovna stvar ispričati tu priču publici koja je veoma malo ili nimalo znala o sudbini Žanke Stokić.
      
       Ta TV drama bila je zapravo prva javna rehabilitacija ove glumice. Od tada je prošlo deset godina i dodeljivanje nagrade sa njenim imenom predstavlja valjda njen konačan povratak na mesto koje joj pripada u istoriji srpskog teatra?
       - U novembru ove godine bila sam u Rabrovu, mestu u kome je Žanka Stokić provela detinjstvo, i gde je Mira Stupica otkrila njenu bistu. Prva njena bista postavljena je pre toga u parku u Požarevcu. Ne sme se zaboraviti da je celu ovu akciju pokrenula Mira Stupica kada je javno zatražila rehabilitaciju Žanke Stokić. Svaka joj čast zbog toga jer ona jedina i ima kredibilitet da to traži.
       Ova nagrada je mogla da mi se dogodi i da nisam odigrala Žanku Stokić. Ali, drago mi je da sam u svom opusu kao jednu od najboljih stvari imala i tu ulogu. Zbog toga me ovo priznanje iskreno uzbudilo.
      
       U slučaju Žanke Stokić i Milunke Savić stavili ste sebe kao glumicu u ulogu onoga ko ne samo igra već i ispravlja nepravdu?
       - Očigledno je to moja karakterna osobina, na nepravdu sam jako osetljiva i imam potrebu da je ispravim kad mogu. Možda je pre svega reč o mojoj pokornosti pred takvim glumačkim zadatkom kao što su bila ova dva koje spominjete. Milunka Savić je bila heroj iz jednog od ratova, žena bombaš, borac i heroj, da bi u miru bila zaboravljena i osiromašena.
      
       Vaše ispravljanje nepravde ne podrazumeva samo vaš glumački angažman. Mislim i na ono što radite kao Svetlana Bojković, pripadnik staleža za čije se pravo borite poslednjih petnaestak godina?
       - To je možda nešto genetski u meni. Moj deda, mamin tata je bio advokat i zahvaljujući toj svojoj osobini da je stalno želeo da ispravlja nepravdu, često je bivao u zatvoru i verovatno je odležao i za mene. Bio je zatvaran u vreme Kraljevine Jugoslavije, a potom i pod komunistima kao pripadnik reakcije, kako se onda zvala opozicija. Dolazio je u sukob sa svakom vlašću.
      
      
       Pa i vi ste bili u sukobu sa ministrom za kulturu u vreme Slobodana Miloševića, kao što i danas prozivate ljude iz Beograda i Srbije koji su “nadležni za kulturu”. Da li ste, ulazeći u te sukobe, razmišljali o posledicama koje ste mogli da imate?
       - Nisam. Volela bih da se zna kako ja nemam nikakvu averziju prema vlasti. U svakom vremenu i u svakoj vlasti postoje razumni, pametni i inteligentni ljudi sa kojima je moguće razgovarati i dogovarati se na dobrobit, pre svega, umetnosti kojoj mi, kao umetnici, služimo. Bivalo je sjajnih ljudi i u najrepresivnijim vremenima, koji su imali sluha za umetnost i kulturu.
       Međutim, protiv sam onih koji se kriju iza svoje partijske pripadnosti, ogorčeni sam protivnik neznalica, nesposobnih, neprofesionalnih partijskih aparatčika koji zbog svega toga što nisu, postaju agresivni i nadobudni u odnosu prema umetnosti i umetnicima. Od takvih ljudi mi se celog života dizala kosa na glavi.
       Nikada nisam bila ni u jednoj partiji, ni u onoj komunističkoj, ni u jednoj od ovih današnjih i nemam nameru da se upišem u bilo kakvo partijsko članstvo. Ali, imam nameru da uvek reagujem kada bilo ko iz bilo koje partije sa pozicija vlasti nanosi štetu kulturi. Mada ponekad zažalim što sam tako skrojena jer je to dosta iscrpljujuće.
       I da odgovorim na vaše pitanje: ja se ne bojim nikakvih posledica jer kad god reagujem na neku lošu pojavu ja založim svoje ime i svoju karijeru dugu više od trideset godina. To je sve što imam, sa tim ne mogu da kalkulišem i to ne mogu da izgubim. Tačnije, to niko ne može da mi oduzme, niko ne može da me kupi. Nikada se nisam borila samo za sebe već za sve svoje kolege i za ukupni status pozorišne umetnosti.
       Sećam se, u vreme kada sam u javnosti govorila da je Miodrag Đukić bio loš ministar za kulturu, uzvraćali su mi kako sam ja protiv SPS-a. Tada sam u jednom intervjuu, mislim baš vama, na sve te napade odgovorila: Sve sam ja to već odigrala! Mom pokojnom profesoru Milenku Maričiću to se mnogo dopalo. I danas mogu, kad mi kažu da sam protiv ove nove vlasti, da ponovim istu rečenicu: Sve sam ja to već odigrala!
      
       Pomislite li da zbog takvog vašeg stava može da trpi vaša kći Katarina Žutić, mlada glumica koja nema vaš kredibilitet?
       - Verovatno se njoj na neki način vraća ono što ja činim. Međutim, Katarinu smo vaspitavali njen otac Miloš Žutić i ja, pa prirodno, nije mogla da bude mnogo drugačija od nas. Ona ima odnos prema poslu i prema životu sličan onome koji je imao Miloš i koji imam ja. Šta smo mogli da joj damo mi smo joj dali, ja ne mogu da je zaštitim od problema u ovom poslu. Naravno da mi nije prijatno kad preživljavam nepravde koje se njoj dešavaju, ali ova moja osobina je očigledno toliko jaka da me čak ni postojanje deteta koje se bavi glumom nije sprečavalo da reagujem kad mislim da treba, nisam podvijala rep ni u jednoj situaciji.
      
       U poslednje vreme često prozivate predstavnike vlasti iz resora kulture zbog nebrige, pre svega materijalne kad je o pozorištu i glumcima reč. Istina je, međutim, da projekti koji predstavljaju deo svetskog trenda u umetnosti imaju podršku ovde kao ogledalo globalizacije?
       - To što vi navodite je čista politika koja nema veze sa umetnošću, to je marketinško “naduvavanje projekata” koji su često ispod elementarnog umetničkog ukusa, ali su u trendu i to je dovoljno da se odreši kesa za njih. Skoro sam čitala neki tekst gde Gete pre dve stotine godina kaže kako i pozorište podleže modi, ali ga ona, srećom, s vremena na vreme ostavi na miru da se ono vrati svom ishodištu. Tu vrstu trendova koji ne donose nikakvu vrednost treba izdržati i biti svestan da je to prodavanje roga za sveću.
       Diže mi se kosa na glavi i kad se govori o tržišnoj vrednosti predstave. To može da bude nešto što zadovoljava široke mase a nema nikakve veze sa umetnošću. Znate, pozorište je isuviše široko i živo kao pojava tako da umetnički uvek trpi kada ga podvedeš pod bilo koju vrstu mode ili trenda. I globalizacija, bez obzira na naziv, u suštini je jako ograničen pojam. U umetnosti to znači da ćemo davati pare samo za one projekte koji su u skladu sa globalizacijom. A pozorište, odnosno svaka umetnost je mnogo više od jednog pojma. Neka idu u London da vide tu fenomenalnu produkciju koja govori kako se ljudi bave pozorištem a ne trendom i globalizacijom.
       Za umetnost je najopasnije kad nemaš svoje korene, za umetnika kad nema svoj zavičaj.
      
       Protivnici mogu da vam uzvrate kako ste protiv reformi u kulturi kad se borite za to da država mora i dalje da brine o umetnicima i njihovim udruženjima tako što će da finansira njihove doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje, na primer?
       - Sa reformama koje najavljuju, barem prema onome kako sada mogu da prosudim, ti ljudi zapravo ne znaju šta rade. Ne može se to na taj način raditi preko noći, naročito kad je kultura u pitanju. Ako se jednom tu nešto osakati i upropasti, vrlo je teško to ispraviti. I zato mogu da kažem kako sam zabrinuta nekim najavama rešenja koja nisu jasna ni ljudima koji ih objašnjavaju i podržavaju.
       Ministarstvo kulture Srbije i Sekretarijat za kulturu Beograda nisu ni dovoljno stručni ni dovoljno ažurni da rešavaju probleme u kulturi. Pogledajte, na primer, dopis koji je stigao svim umetničkim udruženjima iz Ministarstva kulture. Tu piše da se više neće plaćati materijalni troškovi udruženja, već će se finansirati određeni programi. Treba znati da smo mi i do sada dobijali novac za programe, tačnije za neke jesmo, a za neke nismo. Dakle, ta praksa nije nova. Novo je to što je očigledna namera da se umetnička udruženja destabilizuju i da u skoroj budućnosti nestanu. A to je opasno u ovom vremenu jer mi još uvek nemamo umetnički sindikat, i nećemo ga u dogledno vreme ni imati. Dakle, taj umetnički sindikat koga nema bi trebalo da potpisuje ugovore sa poslodavcima pa bi umetnici u tom slučaju bili zaštićeni. Toga, uverena sam, neće biti, a namera sadašnjih predstavnika vlasti u kulturi je da udruženja koja koliko toliko pružaju zaštitu umetnicima, jednostavno nestaju.
      
       Razmišljate li o tome da možete predavati glumu na Fakultetu dramskih umetnosti?
       - Sada sam u godinama kada bih to mogla. Kada bi to bilo dobro za te mlade ljude na akademiji, a i ja bih se osećala korisnom. Imala bih šta da ih naučim, ali ne samo o glumi, jer o glumi se najmanje može naučiti. Reč je o nekim drugim, veoma bitnim stvarima koje se danas smatraju marginalnima - mislim na etičko vaspitanje koje nam toliko svima nedostaje. Bez prave etike nema ni pravog umetnika. Možeš biti dobar glumac, ali ako nemaš etičke vrednosti, ne možeš biti umetnik. A živimo u vremenu kada se te vrednosti srozavaju, kada nisu na ceni jer, zaboga, nisu praktične. Ko ima to u sebi, taj ima mnogo više slobode nego onaj ko ima para. Unutrašnja sloboda se tu i tamo dodiruje kroz umetnička ostvarenja i ona se novcem ne može kupiti.
      
       Da li vas je neko zvao sa FDU?
       - Ne.
      
       RADMILA STANKOVIĆ