Doajen naše glume Slavko Simić ispisao je, specijalno za NIN, portrete ličnosti koje su se nalazile na čelu pozorišta u kojem je on ostvario svoju blistavu umetničku karijeru. U ovom broju seriju završavamo zapisima o Milanu Đokoviću i Jovanu Ćirilovu upravnicima Jugoslovenskog dramskog pozorišta

      Milan Đoković
      
       Milan Đoković je pre rata bo urednik večernjeg lista “Pravda”. Novinar “Politike” 1994. zatim, direktor Drame Narodnog pozorišta, i osnivač studija Narodnog pozorišta, upravnik Kolarčeve zadužbine, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ali, treba znati i ovo. Pre rata, Milan Đoković i Raša Plaović napisali su dva pozorišna komada: “Voda sa planine” i “Kad je sreda petak je”. “Voda sa planine” prikazivala se skoro u svim pozorištima širom Jugoslavije. A komad “Kad je sreda, petak je” doživeo je samo premijeru i odmah skinut s repertoara po naređenju ministra Korošeca. Zatim, mislim oko 1970. godine prikazuje se Đokovićev komad “Ljubav” u Ateljeu 212 sa Mirom Stupicom u glavnoj ulozi, komad “Posle ljubavi” u Narodnom pozorištu, opet sa Mirom Stupicom.
       Plemenit, staložen, dobronameran, što se kaže duševan čovek u pravom smislu reči, besednik, sve što govori može odmah da ide u slog. Voleo je glumce. To je jedini upravnik koji je imao bliske prijatelje glumce, počevši od Dobrice Milutinovića, Raše Plaovića, Ljubiše Jovanovića i mnogih drugih. Prirodno, imao je prijatelje književnike, pesnike, slikare, muzičare. Strpljive, sve pozorišne probleme rešavao je na miran način, bez nervoze ili povišenog tona. Poštovao ga je ceo kolektiv. U toku rada na predstavama nije bilo nijedne krize, nijednog ispada, izbijala je ljudska toplina iz tog čoveka, uvek s blagim osmehom na licu.
       U njegovu kancelariju mogli smo da uđemo kad god smo hteli. Milan bi svakog zadržao na razgovoru. Saslušao bi svakog ko je imao neke zahteve, a većina je zbog toga i dolazila, trudio se da svakom pomogne.
       Kada sam spremao knjigu o Dobrici Milutinoviću posetio sam ga nekoliko puta. Ispričao mi je dva dragocena događaja iz Dobričinog života koja sam od reči do reči preneo u knjigu. Kao mlad novinar pričao mi je: “Imao sam čast da u kafani sedim s pesnikom i diplomatom Milanom Rakićem i to nekoliko puta. Kad prodavačica cveća priđe stolu, Milan Rakić uvek uzme nekoliko crvenih ruža i pokloni pevačici. I to uvek. Pitao sam ga: Kakva je bila podela rada kad ste vi i Raša pisali pozorišne komade zajedno? S osmehom mi je odgovorio: ‘Raša je pisao samoglasnike a ja suglasnike.’”
      
       Jovan Ćirilov
      
       Kada bi mi neko zatražio da u jednoj rečenici kažem sve o Jovanu Ćirilovu, ja bih rekao: Jovan Ćirilov je jugoslovenski Kokto. A, kada bih detaljnije našao njegove sve umetničke aktivnosti ne znam da li bi stalo u celi broj NIN-a.
       Teatrolog najvišeg ranga. Posle Filozofskog fakulteta gde je dobijao sve desetke na desetku, postavljen je za dramaturga u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Kasnije je dramaturg Ateljea 212, pa upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta s najvišim radnim stažom od četrnaest godina. Kao upravnik pozorišta Ćirilov je još na jednom koloseku, glavni je kreator a kasnije i direktor BITEF festivala. Književnik s nekoliko izdatih knjiga. Pozorišni kritičar, dramski pisac, tajno se bavi slikarstvom, predavač. Prisutan u svim medijima. Imao je svoju emisiju na televiziji pod imenom “Ćirilov”. Svetski putnik, preorao je sve kontinente.
       Kao upravnik Ćirilov je u svakom trenutku imao pripremljen repertoar za dve scene i to je funkcionisalo punih osamnaest godina bez zastoja. Podelu uloga prepuštao je uglavnom rediteljima i dao im je punu slobodu u radu, tj. svu odgovornost. Bilo je više predstava visokih dometa, a manje osrednjih ili onih koje su bile kratkog veka.
       Jednom sam otišao kod Ćirilova da vratim ulogu. Slučaj je ovakav bio. Izašla je podela Selenićevog komada “Princ Pavle”. Vidim da sam u podeli dobio dve uloge, Vlatka Mačeka, ministra u Cvetkovićevoj vladi, u prvom delu komada, i patrijarha Gavrila Dožića u drugom delu. Maček je uloga za mene, što bi se reklo moja krvna grupa, ali Gavrilo Dožić koji je bio gorostas od čoveka, visok dva metra - nije. Dakle, kod Ćirilova sam u kancelariji gde iznosim razlog zašto ne mogu da prihvatim ulogu patrijarha Dožića. Ćirilov me sasluša i kaže: “Nemojte da mislite na fizički izgled patrijarha Dožića, igrajte suštinu.” Rekao mi je pravu reč.
       Odmah sam pročitao biografiju Gavrila Dožića. Dožić me je zadivio kao ličnost. U ovom slučaju, njegov otpor protiv potpisivanja pakta sa Nemačkom, njegova oštra osuda nemačke soldateske i Hitlera. Bilo je u biografiji mnogo ličnih stavova, njegovi govori, besede, njegov način izražavanja u raznim situacijama. Za glumce, tekst su note. Iz teksta glumac može da oseti ličnost koju treba da tumači, njegov temperament, snagu izraza u raznim prilikama. Pauze u govoru i kako da odmeri glas prema sagovorniku, šta je u tekstu glavno, a šta marginalno, da oseti piščevu melodiju rečenica.
       Bliži se kraj komada, na pozornici su knez Pavle, kneginja Olga i Dragiša Cvetković, predsednik vlade. Već pri ulasku, patrijarh se obraća knezu Pavlu odvraćajući ga od potpisivanja pakta, i ne samo to nego mu iznosi sve posledice tog čina. Govori mu s dostojanstvom duhovnika, s poštovanjem prema knezu, ali i s glasom kao da zvone zvona. Sa Cvetkovićem ima skoro otvoren sukob, ali ostaje dostojanstven u svakom trenutku. I na kraju izlaganja, šalje proročke reči i knezu i Cvetkoviću. Suština je u ovom slučaju patrijarhov stav prema događaju i prema ličnosti.
       Umro je Žarko Mitrović, član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Žarko Mitrović je bio izvanredan karakterni glumac. Kao čovek, miran i tih. Ako je u glumačkom salonu progovorio za celo pre podne dve-tri rečenice - mnogo je. Bio je oličenje ljudske dobrote. Ako bi pomenuo nekog od glumca onda bi to bilo samo u najlepšem svetlu. Na groblju smo ispred kapele. Ćirilov, upravnik pozorišta, oprašta se od Žarka napisanim govorom. Verujem da Ćirilov nije sa Žarkom Mitrovićem za trideset godina progovorio više od pet rečenica. Ali, s kakvom psihološkom snagom i umećem rastače njegov lik. Prikazuje ploču po ploču koje su sazdane u tom čoveku, šta one znače i šta na njima piše a sve dublje zadire u lik i dušu Žarka Mitrovića. Ništa nije idealizovano i kolorisano, kako to već biva s govorima nad pokojnikom, već je sve najistinitija istina. Slušam zadivljen kao da mi otkriva čoveka s kojim sam bio prijatelj pedeset godina. Napisano je i kazano u rangu velikosvetskog pisca. Ćirilov je posmatrač.
       Kao čovek Ćirilov je usamljenik iako je stalno u kontaktu sa ljudima. Ali, njegovi su susreti kratki, konverzacija još kraća. Stalno je u pokretu, liči na leptira koji se zadrži na grančici nekoliko sekundi i odleće. Stalno je na nogama. Nekud stremi. Podseća me na prvi red pesme Miloša Crnjanskog u Stražilovu: “Lutam još vitak sa srebrnim lukom”. Ovo lutam treba podvući u smislu nemira u najdubljim dubinama duše i srca gde se Ćirilovu kriju najintimnije misli i osećaji.
       Jednom u razgovoru s legendarnim upravnikom Narodnog pozorišta Milanom Predićem, na pitanje šta ga je najviše rukovodilo u upravljanju rekao je: “Trudio sam se i bio pater familijas.” Nažalost, to sa Ćirilovim nije bio slučaj. Jedno što je podele uloga prepuštao rediteljima, drugo što je imao dozu animoziteta prema nekim članovima. Glumac bez uloge, nesrećnik, a kada to traje godinama, onda je mrtav čovek. Znam, reći će mnogi upravnici da nisu hteli da prime ulogu koja im se nudi. Ali upravnik treba da postavi glumačku disciplinu kao što je postavljena u početku rada Jugoslovenskog dramskog pozorišta kada su na sceni statirali Rahela Ferari, Milan Ajvaz i mnogi drugi. U “Romeu i Đulijeti”, Mija Aleksić imao je samo da pređe preko pozornice držeći u rukama jedan lonac i da kaže samo jednu rečenicu. To je bila cela uloga.
       Knjiga o Ćirilovu treba da ima naslov “Jedna pojava Jovan Ćirilov”.
      
      

Trebalo bi na kraju da napišem neku anegdotu o Ćirilovu, ali o njemu nije kružila nijedna anegdota. Moraću da napišem jednu zamenu, kao ono u apoteci: “Nemamo taj lek, ali imamo zamenu.”        Jednom sam u novinama u jednom članku koji je napisao Ćirilov pročitao izlaganje jedne teške i slojevite teme koja me je začudila, i zadivilo me je da on to zna. Pitao sam ga otkud zna. Rekao je: “Iz enciklopedije.” Enciklopedije su njegove omiljene knjige. “Toliko je natopljen enciklopedijskim znanjem kao nekim uljem”. Kad bih ga upitao kako se zvala prababa Platonove majke, on bi mi kazao.