Kritičari koji u NIN-u redovno prate zbivanja u pojedinim oblastima umetničkog stvaralaštva, već po tradiciji prave rang-liste najboljih i najznačajnijih ostvarenja. Ovaj bilans 2002. započinje listama najuspešnijih u pozorištu, filmu i prozi

      Da je unapred mogao da zna šta će gledati, NIN-ov kritičar bi prošle godine otišao u pozorište svega desetak puta, samo na predstave koje je svrstao u najbolja prošlogodišnja pozorišna ostvarenja. U teatar bi ga možda privukla još dva ili tri naslova, možda nemački “Hamlet”, prikazan na prošlom Bitefu, možda “Velika drama” Siniše Kovačevića, koja je s mnogo ambicija izvedena u Narodnom pozorištu, možda “Hasanaginica” Ljubomira Simovića, kojoj je ovog puta pristupljeno smelo i originalno mada ne i na najsrećniji način. Sve ostale inscenacije je i mogao i nije morao da vidi, jer u njima nije bilo ničeg iole značajnijeg ni sa sadržinskog ni sa formalnog stanovišta. U saglasnosti s takvim zaključkom, dabome subjektivnim, ali i zasnovanim na primeni najstrožih kriterijuma, jeste i kritičareva negativna ocena naše pozorišne produkcije u godini koja je ostala za nama.
       S druge strane, sastavljača ove liste ohrabruje to što se među šest predstava vrhunske vrednosti, u kojima je demonstrirano kako je u međuvremenu revitalizovano moderno dramsko pozorište, nalaze i dve naše, “Skup” Jagoša Markovića i “Opsada crkve Svetoga Spasa” Kokana Mladenovića. Njih dvojica, još uvek daleko od doba kad se u poslu kojim se bave postižu najkrupniji rezultati, dok predvode i nekolicinu drugih reditelja, uglavnom svojih vršnjaka, pokazuju da je kod nas u toku ono što je u svakom teatru najosetljiviji, najdelikatniji proces: smena generacija u rediteljskom kadru. Od njih, kao i od njihovih kolega, od darovitosti, poetike i negramzivosti i jednih i drugih, pre svega zavisi kakvu će budućnost imati srpsko pozorište u vremenu koje dolazi, u periodu kad će surovi neoliberalizam nastojati da i u umetnosti sve podvrgne tržišnim kriterijumima.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ
      

1. “Proslava” Vinterberga Rukova, u režiji Gžegoža Jazine, Teatr Roizmatosci, Varšava;        2. “Vojcek” Georga Bihnera, u režiji Roberta Vilsona, Bettdž Nansen Teatret, Kopenhagen;        3. “Skup” Marina Držića, u režiji Jagoša Markovića, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd;        4. “Emilija Galoti” G. E. Lesinga, u režiji Mihaela Talhajmera, Deutsches Theater, Berlin;        5. “Opsada crkve Svetog Spasa” Gorana Petrovića, u režiji Kokana Mladenovića, Narodno pozorište, Sombor;        6. “Idiot” F. M. Dostojevskog, u režiji Mileta Koruna, Slovensko narodno gledališče, Ljubljana;        7. “Poslednja traka” Semjuela Beketa, u režiji Ljube Tadića, Atelje 212, Beograd;        8. “Zver na mesecu” Ričarda Kalinoskog, u režiji Nebojše Bradića, Beogradsko dramsko pozorište, Beograd;        9. “Dom Bernarde Albe” F. G. Lorke, u režiji Jagoša Markovića, Atelje 212, Beograd;        10. “Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića, u režiji Dejana Mijača, Atelje 212.