Uskoro će Nova godina, prvo jedna, pa onda druga, prvo njihova pa onda naša, a sveci su nam zajednički, više nama nego njima, znači mi živimo u ‘bogatstvu i raznolikosti’ kultura

      Posle sv. Nikole, katoličkog (6. 12) dolazi pravoslavni Sv. Nikola (19.12), najveća srpska krsna slava - to već znate. Posle dolazi katolički Božić (25.12) i Nova godina, kada se katolicima ponovo javlja sv. Nikola, ovaj put kao Deda Mraz. Ali tog dana i pravoslavci slave i jedno i drugo, a tek posle Božić i Novu godinu. Samo što njima za Božić dolazi Božić Bata a ne Deda Mraz, a za njihovu Novu godinu ne dolazi im niko (mnogo bi bilo). Zašto se nama ponovo ne javlja sv. Nikola i ponovo Deda Mraz kad su njihova imena uredno napisana velikim slovima, bar u ovom tekstu.
       Crkva, barem ono što se nje tiče, to lako objašnjava i mi to sve nekako kao da znamo. Ali šta znamo i kako znamo - i šta radimo?
       Znamo da je: “Sveti Nikola rođen u gradu Patari, u oblasti Likiji u Maloj Aziji na pribrežju Sredozemnog mora, od roditelja Teofana i None, u vreme rimskog cara Valerijana”. I da je još kao dete “pokazivao neobične duševne darove”. Žitije sv. Nikole bi moglo da teče i teče u zavisnosti od veštine besednika. Uglavnom znamo da je on zaštitnik moreplovaca i putnika, ali da se zbog toga ne jede riba na slavu Sv. Nikole već zato je božićni post. Kako je on postao zaštitnik baš moreplovaca?
       Sv. Nikola je još kao mlad obišao sva sveta mesta i na jednom od puteva desili su se mnogi čudnovati slučajevi: priča se, kad se svetitelj navezao na more, on predskaže da će biti oluje. “Mornari, poznavajući sve morske znake, ismevali su Nikolu što govori o stvarima koje ne razume, tvrdeći da bure neće biti. Ali se uskoro navukoše gusti crni oblaci, zaduvaše jaki vetrovi i užasna bura poče da besni. Svi se na lađi uplašiše, očekujući da svakog časa postanu žrtve zapenušanih talasa. Nikola pade Bogu na molitvu i oblaci se odjednom raziđoše, vetar presta i bura se utiša.”
      
       Kraj legende
       Opet teološke priče, opet do sutra, uglavnom od sv. Save i vremena kad on odluči da Srbi slave krsnu slavu, Sv. Nikola ili Nikoljdan se odomaći među Srbima i postade najveća srpska krsna slava. Nažalost, Srbi to baš ne poštuju. Nije da ne slave, slave ga najviše, poštuju ga, ali, kao i sve ostalo, onako. Na slavama se jede riba, ko se bolje snađe i što bi rekli u boljim kućama, jede se i morska riba, školjke, rakovi, “fruti di mare”... Ali ima i prasetine, ćuretine, šunke i suve pačetine. Šta ćeš, bogate kuće a ne vole svi ribu, pa neće valjda domaćin da se osramoti na najvažniji dan. Kako onda sirotinja, oni koji nemaju para za ribu ili nema ribe u njihovom kraju (ova zemlja je bogata dobrim ribama, ali su neravnomerno raspoređene). Na primer, u planini ili snegom zavejanom selu. Tamo kupe na vreme pa zalede ili bace prase u potok i izvade ga iz vode.
       U stvari, svi se dobro provode. I najljuća sirotinja se spremi za taj dan, nekako. Ali provod niko ne propušta. Gajdaši, trubači i tamburaši prevazilaze sebe, uvek tu ima i para. Ne znam, ali možda i Hercegovci igraju svoja gluva kola za Sv. Nikolu. Mnogi se ‘vade’ na ‘posledice komunizma’, ali činjenica je da se za slavu pravi zabava, a ne pomen svecu koga slavimo. Zato se i događaju stvari kao ona za Sv. Nikolu ove godine. U okrugu V. grada B. pomoćni ugostitelj i golman M. posle Sv. Nikole ustane ujutru umoran i mamuran, pošto se dobro namrsio i upali ‘smederevac’. Dok je šporet bio hladan on se nasloni na ivicu i zaspi. Šporet se ugreje, ruka klone i on poljubi plotnu, ali tek pošto se nos dobro urešio. Sad provodi dane čisteći ribu. Tako će sve do Božića.
       Šta li su tek, za Sv. Nikolu, radili radnici beogradske agencije za obezbeđenje Vračar. Naime, oni su sutradan zabranili ulazak jednoj Romkinji u hipermarket ‘Vero’ na novom Beogradu. Prema navodu dnevnih novina oterali su je sa izlaza rečima : “Cigani kupuju na buvljaku.” Ko god opaše pištolj u ovoj zemlji oseća se kao vlast. I kad na buzdovan okačite pištolj to je vlast a ne buzdovan, kaže naša novokomponovana narodna izreka.
      
       Lele, Kubanka
       Kad ono, to nije bila neka - pomislili biste, ako već ne znate - Romkinja, već Kubanka. Lele, izvinjavao se i vlasnik agencije i vlasnik marketa, ali napravljeno se ne popravi. Protestovalo je odmah Društvo jugoslovensko-kubanskog prijateljstva, član švedskog parlamenta Roma, Dragoljub Acković, koji je rekao da se nada “da kubanski ambasador neće tek tako progledati vinovnicima kroz prste”... Očekuju se i druga društva i udruženja, borci za zaštitu ljudskih prava, prava manjina. Pa zar niko malo garaviji više ne može da šeta Beogradom i kupuje, na primer, poklone za Deda Mraza.
       Kad smo već kod Deda Mraza, sad će i on, ali nisu pokloni i veselje jedino što vezuje sv. Nikolu i Deda Mraza. Deda Mraz je, u stvari sv. Nikola. Ali ne kod nas. Šta je, dakle taj dobrodušni sedi dedica u crvenom odelu, koga vuku sanke sa upregnutim irvasima i deli deci poklone, ta smešna prilika nalik na ogromnog patuljka, koji simboliše koka-kolu i svu ostalu robu masovne potrošnje, kojom su nas varali kad smo bili mali i sada mi varamo našu decu, kao što varamo svece za vreme posnih slava, pa i samog sv. Nikolu.
       Legenda o sv. Nikoli potiče iz 11. veka kada su prvi krstaši, noseći legendu o sv. Nikoli, po povratku iz svete zemlje delili darove na dan njegove smrti (šestog decembra). U vreme protestantske reformacije u 16. veku Martin Luter je želeo da zaustavi slavljenje i poštovanje svetaca tako da je i Sv. Nikola bio zabranjen. Davanje novogodišnjih poklona preuzela je na sebe druga osoba. U Nemačkoj “Der Njeinachtsman” (božićni čovek) u Francuskoj “Pčre Noël” u Britaniji i kolonijama “Father Christmas”, u drugim zemljama upotrebljavala su se druga imena. Kod nas “ Božić Bata”, slično i kod Rusa i drugih naroda.
      
       Deda Mraz na Istoku
       I nama poznato anglosaksonsko ime za Deda Mraza je “Santa Claus”, ali to nije ništa drugo do sveti Nikola. Naime, holandski doseljenici koji su Peterom Stajvensonom (Peter Studžvesant) osnovali Nenj Amsterdam (Njujork) nazivali su sv. Nikolu “Sinterklaas” što engleski doseljenici nisu nikako mogli da izgovore i on je postao “Santa Claus”. Prvi put je, pod tim imenom (st. Klaus) pomenut u američkoj štampi 1773. godine, a prvi put ga je pomenuo Vašington Irving u “Istoriji Njujorka”, 1809. godine kao debeljušnog malog čoveka u tipičnom holandskom crvenom zimskom kaputu. Svake godine mu se nešto pridodavalo a 1927. je “pronađeno” da živi na Severnom polu.
       Deda Mraz nije bio bolje sudbine ni na Istoku. Posle pobede boljševika Lenjin, lično, zabranio ga je. Posle trideset godina oživeo ga je čuveni učenik ruske bogoslovske škole, poznat ne samo po tome, Josif Visarionovič Džugašvili Staljin. Slava mu.
       Od tada samo pravoslavni Srbi nisu znali na čemu su, bez obzira na stari i novi kalendar. Neki su dobijali poklone od Božić Bate, drugi od Deda Mraza, neki od obojice. Kako je to ružno sad znaju i Hrvati koji su desetak godina dobijali poklone od Djeda Božićnjaka, a sad opet od Djeda Mraza, ali nikada od jednog i od drugog.
       Zašto, onda, praviti probleme? I po našem i po njihovom sv. Nikola je veliki svetac. Možda je on bliži bogu no što mi mislimo i zato ga zabranjuju i poštuju, vole i ne poštuju, a on nam zato deli darove i čini da se događaju nepodopstva svih vrsta. Uostalom , kako god da ga zovete mislite li da on te darove, sve i da ih deli, može da podeli za jedno veče? Zar to nije gadna, ‘zapadna’ propaganda usmerena na potrošače svih vrsta. Ili nas on, ipak, čuva.
       Usudite se, recite.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ
      

Sv. Nikola Podseća na božanstvo Vodanovog tipa (germansko božanstvo postalo od oživljenog utopljenika), a donekle i na Posejdona. Sv. Nikola prevozi duše sa ovoga na onaj svet. Na Sv. Nikolu, koji je po shvatanju grčke crkve gospodar voda i božanski brodar, prenesene su funkcije boga mrtvih, a voda, element sv. Nikole, shvaćena je kao element smrti, tj. kao reka koja deli “ovaj” svet od “onoga”. Po tradiciji, sv. Nikola vadi dušu. “Pre nego je sveti Aranđeo počeo vaditi dušu ljudima, radio je to sv. Nikola”. Sv. Nikola se ponekad javlja i kao konjanik, kao i kod Germana, gde je nasledio Vodana, boga mrtvih. On se apostrofira kao ’putnik’, kojemu se u jednoj molitvi na Badnje veče obraća domaćin kada se unesu badnjaci. Čajkanović u tome vidi epifaniju starinskog boga.        Kao što je Demetra stavljala u vatru malog Demofona da bi postao besmrtan, tako je, po jednoj našoj legendi, sv. Sava metnuo u vatru dete koje se posvetilo i postalo sv. Nikola.        (Srpski mitološki rečnik, Š. Kulišić)