Da li u srpskom podzemlju besni novi rat i, ako je tako, zašto policija to ne priznaje već postavljanje eksploziva u surčinsku firmu “Difens” (“Odbrana”) naziva aktom terorizma

      Dve su eksplozije protresle dobar deo Beograda na oko sat posle ponoći, u noći između petka i subote 20. na 21. decembar. Eksplodiralo u Zemun polju, na Fabričkom putu bb, u surčinskom preduzeću “Difens” specijalizovanom za opravku puteva po Srbiji. “Difens” je, što valjda već i vrapci znaju, u vlasništvu Ljubiše Buhe Čumeta (upisano je na njegovu suprugu Ljilju), navodnog šefa jedne od navodno najjačih navodnih grupa organizovanih kriminalaca - surčinske. Nikada ništa od ovoga nije dokazano, sem u novinama i stranačkim saopštenjima. Gospodin Buha je samo radio svoj posao...
       Policija je, izgleda, već na dobrom tragu; utvrdila je pouzdano i bez dileme da su eksplozije bile izazvane eksplozivnim napravama. Podmetnute su doduše “bez jasnog motiva i razloga”, učinila su to “zasad neidentifikovana lica”, tj. grupa terorista - maskiranih civila “naoružanih automatskim dugim naoružanjem i profesionalno obučenih za postavljanje eksploziva”. Čudni neki civili, ali nema razloga za sumnje ili maliciozne tvrdnje da će oni i ostati neidentifikovani pošto je obračun sa kriminalom “i dalje prioritet republičke vlade” u šta će se, uostalom, građani “uveriti u najskorije vreme”. Tako kaže MUP u svom saopštenju.
      
       Kraj sezone
       U krugu “Difensa” napadači su - njih sedam koje su prebrojali očevici i još desetak pride, kako sumnja policija - postavili 30 plastičnih eksploziva. Dovezli su se “golfom” i “fijatom”, crvene i plave boje (tvrde “Večernje novosti”), brzo zauzeli portirnicu i bacili se na posao. Humani, kakvi već jesu, pre nego što će aktivirati eksplozive našli su vremena i obišli komšiluk. Uplašenim komšijama kazali su da beže koliko ih noge nose. Ovakvu “ležernost” napadača, toliko sigurnih u sebe i uspeh poduhvata, bivši šef beogradske policije Marko Nicović objašnjava zaštitom koju su verovatno imali, od bivših ili aktivnih policajaca. “Ta ekipa posebno je bila angažovana na izvlačenju iz akcije”, kaže naš sagovornik.
       Tek, u mrak i maglu Fabričkog puta bb stigao je zatim kombi i pokupio maskirane civile-stručnjake za eksploziv, a Čumetove mašine odletele su u vazduh. U nekadašnju “Dinaru” bile su dovezene po završetku građevinske sezone, ironično, radi remonta.
       Uništena su tri remiksera (mašine koje po “toplom postupku” opravljaju puteve), četiri predgrejača, jedan recikler (radi po tzv. hladnom postupku, reč je o mašini najnovije tehnologije koja je hit u svetu), dva postrojenja za cementnu suspenziju, asfaltna baza “najnovije tehnologije”, te gomila “sitnije opreme”, rečeno je NIN-u u “Difensu”. “Nemamo čime da nastavimo radove na proleće. Praktično, ovo je kraj”, kaže jedan od rukovodilaca koji je zamolio da ostane anoniman, uplašen za sopstvenu bezbednost. Šteta je ogromna: “Više miliona evra, još se procenjuje.” Bez posla, praktično, ostaje preko 60 ljudi zaposlenih u “Difensu”. Uništene mašine nisu bile osigurane “jer su bile iznajmljene, to jest u lizingu”.
       I to je, kako sada stvari stoje, kraj preduzeća koje je i te kako obećavalo. NIN-ovo letošnje istraživanje, naime, pokazalo je da su “Difensove” mašine bile angažovane u praktično svim većim radovima na putevima Srbije (autoput Beograd-Niš, Ibarska magistrala, pista surčinskog aerodroma...). Poslove su obezbeđivali na javnim tenderima u kojima nisu učestvovali direktno već kao kooperanti, i to kao kooperanti svih ponuđača. Razlog tome bio je jednostavan: jedini su u Srbiji, koji su imali tehnološki napredne mašine nemačke kompanije “Virtgen”. Sada takve više nema niko.
       Svojevrsnu predigru uništenje “Difensa” imalo je 3. avgusta ove godine, takođe na Fabričkom putu bez broja, kada je pokušan atentat na Ljubišu Buhu. “Neidentifikovana lica”, koja su uprkos policijskim saopštavanjima o sveobuhvatnoj istrazi to i ostala, umesto Buhe ubila su njegovog telohranitelja Ivicu Nikolića. Buha je ubrzo potom otišao iz zemlje, ali ostao je u kontaktu sa rukovodiocima svog preduzeća. Rukovodstvo je “u kuloarima” čulo da im se sprema “nešto”, policija je ćutala.
       Poklopilo se nekako, pa je Beograd nedugo zatim ponovo počeo da proživljava rane devedesete u kojima su ubistva jakih momaka bila toliko česta da policija, jednostavno, nikako nije uspevala da se revnosnije pozabavi njima. Samo u novembru u Beogradu je ubijeno 17 ljudi na neki način povezanih sa podzemljem, šta god ono bilo.
      
       Buhina nevinost
       Ljubiša Buha Čume je, inače, svojevremeno podneo nekoliko tužbi za klevetu protiv onih koji su tvrdili da je šef surčinskog kriminalnog ganga, vođen uverenjem da je on u očima zakona, maltene, nevin kao novorođenče. Tek jedno nelegalno posedovanje oružja, i propitivanje u policiji da li je počinio nekakvo nepočinstvo s vlasnicom “Difensa”. Uzgred, njena je sudbina i dalje nerazjašnjena u potpunosti, pošto nije definitivno utvrđeno da li su autentična pisma s njenim potpisom koja su proteklih meseci objavljivana na stranicama beogradskog “Nacionala”. U svakom slučaju, Čumetova “nedodirljivost” postala je poslovična, a objašnjavana je njegovim dobrim vezama s “pojedincima” u i oko Vlade Srbije. Uostalom, i Nebojša Pavković je posle smene rekao da je 5. oktobra 2000. godine Čume “obezbeđivao jednog od lidera DOS-a”; policija je pak, u studiji o organizovnom kriminalu u Srbiji, Surčince označila kao kradljivce automobila, narkodilere, trgovce naftom i cigaretama... Povezala ih je tada sa jednom zemunskom grupom, “specijalizovanom” i u otmicama, za koju se čuje da je u međuvremenu dobrano ojačala, da su njeni šefovi dobili i policijsku pratnju, pa i da su njih sada počeli da viđaju sa pojedinim političarima...
       I Mihajlovićeva policija - a Dušanu Mihajloviću ponovo prete smenjivanjem - saopštila je posle napada na “Difens” da neće biti “zaštićenih, privilegovanih ili nedodirljivih pojedinaca i grupa”. Kako bi se izbegla eventualna zabuna, ministar policije ponovio je ovo obećanje i u utorak, na otvaranju policijske stanice u mestu Kolari kod Smedereva, kada je rekao da “neće biti povlašćenih i zaštićenih, bez obzira na kojim se funkcijama nalaze”.
      
       Bez zaštićenih
       Zanimljivo je i ekspertsko tumačenje Kristijana Golubovića, puštenog pre mesec dana na uslovnu slobodu iz zatvora u Grčkoj u kome je proveo poslednje četiri godine. “Surčinci su se previše zatrpali u neke stvari, što političke što druge, i mislim da sada plaćaju cenu svega toga”, rekao je Kristijan Radiju B92. I još: “Postoje očigledno dve-tri snažne grupe u Beogradu koje se sukobljavaju. One moraju samo na jedan određeni način da raščiste raune - a to je nasiljem, silom, ubijanjem, uništavanjem imovine. Posle svega što se desilo i koliko je ljudi pobijeno na skoro isti način, očigledno je da je došlo vreme da svako svakome plati račun.”
       Policija je međutim, iz njoj znanih razloga, napad na “Difens” definisala kao teroristički čin, što je upućenima zaparalo uši. Bivši šef beogradske policije Marko Nicović kaže da “s terorizmom to nema nikakve veze”, “pošto nikakvi politički zahtevi nisu ispostavljeni”. “Nazivajući ovaj napad terorističkim, policija zapravo unapred daje sebi opravdanje za neuspeh istrage. Smatraju, ako Amerikanci ne mogu da se obračunaju s terorizmom, kako ćemo tek mi”, govori Nicović. On je uveren da je reč o klasičnom mafijaškom obraunu oko teritorije te da, uprkos tome što je nastradalo značajno putarsko preduzeće, to ne mora nužno da znači i da počinioce treba tražiti među eventualnim konkurentima u građevinarskoj branši.
       Nicovićeva prognoza je nevesela. Što je još gore, na tragu je Kristijanove: tekući obračun u podzemlju rezultovaće “ukrupnjavanjem” kapitala i organizovanog kriminala, što će obračun s njim učiniti još težim i krvavijim. Pitanje je kako će se policija (i njoj nadređeni, naravno) snaći, pošto je i sada ona ili nespremna ili nesposobna da se obračuna s mafijom - očigledan je dokaz za to onoliki broj nerešenih ubistava, ukljuujući tu i praktično jedini izuzetak, hapšenje osumnjičenih za ubistvo generala Boška Buhe, čija krivica tek treba da se dokaže na sudu.
       U svakom slučaju, međunarodna će zajednica već sledeće godine ultimativno zatražiti od vlasti u Beogradu da se stvarno izbore sa organizovanim kriminalom ponudiće svu neophodnu pomoć, organizacionu, tehničku, profesionalnu i finansijsku. Na vladajućoj koaliciji će ostati samo da uprlja ruke i odradi svoj posao. Tek kada se to dogodi, politička scena će postati jasna ili transparentna.
      
       NIKOLA VRZIĆ