Odmah, na samim počecima Interneta i pojave on-line novinarstva u drugoj polovini ‘90. godina, novi medij je odmah privukao pažnju istraživača medija i komunikacija. Shvaćena je mogućnost i perspektiva ideje da žurnalizam postane potencijalna snaga nove kohezije sve više izdeljenog društva. Interaktivni medij zamaglio je liniju koja je delila pošiljaoce i primaoce medijske poruke.
       Tradicionalni pošiljaoci medijskih poruka - novinari sada su u situaciji da, samo posle nekoliko trenutaka, budu suočeni sa pitanjem postavljenim u vezi s porukom. Iako se to u praksi još ne događa, novinar bi bio “prisiljen” na razgovor. Razlog zbog čega se to ne događa, i u bližoj budućnosti neće, jeste to što novine još imaju urednike i što je samo njima i njihovom timu dozvoljeno “puštanje” uzvratnih informacija, koje bi mogle dovesti do informativnog haosa, a ne tehnička ograničenost.
       Ukoliko se uskoro na Internetu budu mogli naći svi relevantni podaci i informacije, a moći će ako ne dođe do izmene Interneta, postavlja se pitanje: zašto sam “čitalac” ne bi došao do njih i zašto je potreban novinar? Zato što je kvalifikovaniji od običnog čitaoca, može brže i lakše da dođe do informacija, odluči šta je važno u njima i “spakuje” ih, skrati i interpretira. Naravno, ako zna i može.
       To uslovljava i promenu sadašnjeg novinarstva. Mnogo pre “velikog ulaska” u život novinarstva, esejista, kritičar, teoretičar masmedija Igor Mandić rekao je na jednoj dodeli NIN-ove nagrade: novine će u budućnosti sve više ličiti na knjigu.
       Slično kaže i teoretičar medija Majkl Šadson u knjizi “The Ponjer of Nenjs”. On poziva čitaoce svoje knjige da zamisle svet u kome je svako u mogućnosti da daje informaciju svakome pomoću kompjutera, svet u kome svako svakome može biti (izigravati) novinar(a). Ljudi bi se ubrzo umorili i postali očajni od obilja informacija, kojima ne bi znali da veruju ili ne (jer, Internet, pošto je dostupan svima, najlakše je zloupotrebljavati). Setimo se da samo dva pretraživača Google i All The Njeb koji imaju više od dva miliona indeksnih jedinica koje se apdejtuju dnevno i ažuriraju nedeljno, a da se broj “stranica” na Internetu duplira svakih osam meseci.
       Suočeni sa ovim činjenicama, ljudima je lakše čak i da plaćaju 50 dolara godišnje kako bi imali puni pristup on-line Njall Street Journal-u (“Njujork tajms” i “Vašington post” su besplatni). Isplativije je verovati nekom za koga ste sigurni da vam dostavlja najbolje informacije i čijim člancima verujete, nego zabiti glavu u gomilu informacija od kojih je veliki procenat (do 99 odsto) za vas nepotreban, nerazumljiv ili samo zbunjujući i glup.
       Pred sličnim problemom se nalaze i novinari koji i pored specijalizacija i određenih znanja bivaju zatrpani morem informacija.
       Ukratko, zaključuje Šadson, žurnalizam mora biti ponovo izmišljen (reinvented).
       “Četvrta” vrsta novinarstva, on-line novinarstvo razlikuje se po svemu od ostalih tradicionalnih tipova, pre svega svojom tehnološkom komponentom kao determinišućim faktorom. On-line novinar može da bira medijske formate (multimedijalnost), traži od “čitalaca” da mu odgovaraju, čak učestvuju u pravljenju priče (interakcija) i spoji priču sa drugim izvorima, arhivama...preko hiperlinka (hipertekstualnost).
      
       M. DAMNJANOVIĆ