Nekih 18 političkih stranaka, kabineti presednika SRJ, vlade, ovog ili onog ministra, bombarduju medije što informacijama, što programima poseta i konferencija, pa vi napravite listu događaja. A kod nas se vesti prave od konferencija za štampu

      Lila Radonjić bila je jedan od novinara koji su, po dobijanju otkaza na Studiju B, rešili da naprave sopstvenu nezavisnu produkcijsku grupu. Pet godina kasnije rezultat je više od sto emisija “TV Mreže” i više stotina drugih (Eurolink, Moj ćošak, Kopča, Dani u nedelji), dokumentarni filmovi o temama vezanim za region (tranzicija, korupcija, uloga armije u raspadu Jugoslavije), Gran pri na prošlogodišnjem internacionalnom festivalu reportaže Interfer u Somboru (Vlada Milić), prva nagrada za TV reportažu na ovogodišnjem Interferu (Vlada Milić), koprodukcijska saradnja sa Studijom B, emitovanja na RTS-u i B92 i - još uvek neizvesna budućnost.
       - Nezavisne produkcije su uspele da prežive. Ali za šta god da se uhvatite imate problem. Kažemo “hajdemo na tržište”, ali šta znači tržište. Možete da okupite ekipu, ali ako nemate gde da se emitujete, onda ćete teško opstati. Dolazimo u situaciju da i nezavisne produkcije, da bi preživele, treba da prave neki Citdž ili Grand producition ili da snimaju ploče.
      
       Jeste li pokušavali da napravite dogovor sa nekim komercijalnim stanicama?
       - Nije dobro ni za imidž političara, a posebno produkcije da se nađe u nekom međuvremenu Grand produkcije i Folk parade. Proizvodnja koju mi imamo orijentiše se na stanice koje ipak imaju neku vrstu serioznog programa.Postoji obaveza RTS-a kao javnog servisa da deo programa čine nezavisne produkcije, ali RTS nema regularan izvor finansiranja. Država nije dala odgovor šta hoće od RTS-a, gde ga vodi, nije regulisala način finansiranja, nije regulisala poziciju u tom medijskom sistemu, što je trebalo prvo da uradi. Bez RTS-a kao okosnice sistema u elektronskim medijima nema pomaka. Lokalne stanice su takođe u iščekivanju, tri godine ne znaju hoće li opstati. Ljudi su uložili novac, ali ne znaju šta će biti sutra, ne mogu da planiraju. Jedino opstaju oni koji su i za vreme Miloševića imali sve.
      
       Zvuči kao da se ništa nije promenilo?
       - Možemo da pođemo od toga šta su bila očekivanja. Nezavisni mediji, da upotrebim taj izraz, očekivali su da će dobiti šansu, da će početi da se uvodi red, konkurencija, naročito da će se zakonski regulisati situacija u elektronskim medijima. Miloševićevi mediji očekivali su pre svega da prežive 5. i 6. oktobar, a zatim da sačuvaju ljude, frekvencije, pare, bespravno podignute zgrade... I kad pogledamo ta očekivanja, čija su se ispunila? Ispunila su se očekivanja Miloševićevih medija. Oni koji su na izvestan način bili autsajderi za vreme Miloševića, i dalje su autsajderi. Uvredljivo je kada vidimo pola naše vlade kako hvali profesionalnost BK televizije u prošlim vremenima. Treba li reći da je Bogoljub bio ministar u Marjanovićevoj vladi. Te stanice moraju da postanu, ljudi su uložili ogromne pare, ali mi nije jasno zašto nije omogućeno još nekom da informiše ovaj narod.
      
       Kažu da je reč o komercijalizaciji.
       - Ta komercijalizacija na koju se pozivaju je zasnovana na privilegijama, a ne na tržištu. Studio B je bila čista komercijalna televizija, ali niko nije dozvolio da se razvija. Svaki put kada je stajala dobro sa novcem i sa gledalištem, upadala je država i presecala je. Studiju B su otete deonice. Ne znam zašto ova vlada nije pokrenula pitanje vraćanja neregularno otetog vlasništva. To je sada gradska stanica na budžetu. Srbija je zemlja čiji poreski obveznici izdržavaju tri kanala RTS-a, jedan Studio B, tri kanala Radio Beograda, tri novosadska TV kanala, pa tri radio kanala, pa jedan Ju info, pa jedan Tanjug, i da ne govorimo koliko budžetskog novca ide na opštinske medije.
       Zakon o radiodifuziji jeste usvojen ali se još ne primenjuje, a to je zakon koji čak ima rokove. Nije izabran Radiodifuzni savet, niti će biti, jer da bi bio izabran svako od predloženih kandidata mora da dobije 126 glasova u Skupštini. Razloge možemo tražiti i u političkoj zbrci, svima pomalo odgovara nesređeno stanje, jer se, naravno, lakše manipuliše nesređenim medijima.
      
       Kada smo već kod manipulacije, šta vam trenutno najviše bode oči?
       - Trenutno postoji direktna zloupotreba privatnih medija, bilo da se kanal koristi za afirmaciju vlasnika ili za diskreditaciju drugih ljudi. Da postoji savet, mogao bi da izrekne meru oduzimanja frekvencije na određeni rok. Frekvencija je opšte dobro, nije ni Mitrovićevo ni Karićevo vlasništvo. Pokazalo se da su Miloševićevi mediji, koji su se sada presvukli, opet najtvrđe propagandno sredstvo za ovu ili onu političku priču. S druge strane, pritisak na medije može da se vrši i viškom ponude. Višak kabinetske ponude je strašan. Nekih 18 političkih stranaka, kabineti presednika SRJ, vlade, ovog ili onog ministra, bombarduju medije što informacijama, što programima poseta i konferencija, pa vi napravite listu događaja. A kod nas se vesti prave od konferencija za štampu. Istina, postoji i drugi problem, a to je kadrovska politika. Nije reč samo o rođačkim vezama, nego je jedna neškolovana generacija ušla u medije i sav posao im je bio da drže mikrofon i uzimaju izjave. Zagovornik sam neke regulative, možda neke vrste licence, koja bi omogućila ljudima da iza sebe imaju profesionalnu organizaciju, tako da ne mogu da budu na meti lokalnog moćnika samo zato što su radili svoj posao.
      
       Već drugu godinu predajete televizijsko novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Šta možemo da očekujemo od novih generacija?
       - Radim sa zadovoljstvom. Studenti su gladni znanja i puni želje da nauče da rade svoj posao kako treba. Mislim da im je taj predmet dragocen i dobro je što je Fakultet počeo reformu obrazovanja. Otvorena je TV radionica, imamo četiri kamere i četiri montaže. Problem je preveliki broj studenata, ali primećujem da su većinom veoma zainteresovani.
      
       IVANA JANKOVIĆ