Iz rodnog Sarajeva izbegao je 1992. godine i od tada živi u Beču, a igra isti kabare u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu sa podjednakim uspehom ali različitim reakcijama

      Jedna predstava, Kabares, kabarei, u pozorištu Slavija u Ulici Svetog Save, vratila je u Beograd Zijaha Sokolovića, glumca koji je u ovom slučaju autor teksta i sam sebi reditelj. Kada se prošle godine pojavio i pobedio na Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, bilo je neminovno prisetiti se onih majstorija gde je takođe bio ukupan izvođač radova, kako je to sročio Zoran Radmilović - pozorišnog hita Glumac je glumac, je glumac, koji traje evo četvrt veka. U čemu je privlačnost igrarije Kabares, kabarei? Pa valjda u Zijahu Sokoloviću, odgovorio je na ovo pitanje jedan njegov zemljak, šeret. I malo u tekstu koji duhovito sažima stereotip o običnom oženjenom muškarcu srednjih godina koji je upao u krizu i koji vas uverava da je “dogovor sa ženom u braku kao dva dana u Diznilendu, kao historijska bitka, kao pokušaj da lava s leđa uhvatiš za jaja”.
      
       Igram i po kućama
       Kada se dohvati u koštac sa tom svojom ženom koja mu stalno zvoca, onako idealna njemu nesavršenom, on poludi: “Pa ako je idealna kao što tvrdi, pa kako joj priroda nije dala jednu malu rezervnu kiticu, pa da mene više ne upotrebljava?! Ako je idealna, kako to tvrdi, što ne jebe sama sebe, šta ima mene da zove?! Imam moralne traume zato što jebem idealizam. Ponekad.
       Kad imaš idealnu ženu u braku, to je kao da imaš dalekovod u sred kuće koji može da te ubije. A ti si se sam potpisao da uđeš u idealno dobro. Sam si potpisao da uđeš u idealno dobro, sam si tamo otišao, niko te nije terao. Još si se i svečano obukao, da lepo izgledaš. Još su ti kumovi nosili državnu zastavu iza da svi znaju da si se i na državnom nivou zajebao...” Kada smo se krajem prošle godine sreli u Klubu “Bojan Stupica”, rekao mi je kako je dan ranije napunio 52 godine (22. decembar): “Što bi rekao jedan moj drug, sada sam većinski vlasnik nad svojim životom. “Ima tri kćeri, Selmu (22), Senku (19) i Hanu Selenu sa nepune četiri. Od januara 1992. godine živi u Beču. Tamo igra i režira, a u Lincu na Konzervatorijumu Brukner predaje tri predmeta. Na odseku za glumu u Salcburgu, u teatru Toihaus, umetnički je vođa projekta Thearto, što podrazumeva veoma zanimljiv rad sa decom i njihovu edukaciju kroz teatar. Odnedavno radi i u Sloveniji, u mariborskoj Drami je režirao predstavu o Leniju Brusu, kabaretisti za koga kaže da je u velikoj meri uticao i na njega, pod njegovim uticajem je i nastao Kabares, kabarei.
       Kada je počeo da igra predstavu Glumac je glumac, je glumac, imao je 27 godina. Kada je počeo da igra Kabares, kabarei, imao je 42 godine. Tekst za ovu potonju igru pisao je šest godina: “Nisam imao potrebe za jednom takvom predstavom. Bio sam napunjen prethodnom monodramom koju sam igrao po celom svetu i koju su igrali mnogi glumci. Ali sam verovao da ću se nekad, kad budem mnogo stariji, okrenuti jednoj predstavi u kojoj ću analizirati prostor koji sam prošao i realnost sa kojom sam se susretao. I tako sam onaj smešniji deo predstave radio skoro šest godina. I kako su se mogućnosti za igru sužavale, kako je dolazio taj rat i kao je to zlo postajalo nešto normalno, i kako je organizovano ubijalo svaki oblik reda u kome smo živeli ili smisla koji smo imali, strah od tog nereda me je naterao da se okrenem ovom tekstu. Počeo sam da ga igram u Beču 1992. godine gde sam otišao posle Sarajeva, da živim ispočetka sa svim onim teretom i koferima koje sam nosio sa sobom odranije. Osećao sam se baš onako kako je govorio Andrić u Ex pontu. Kad pogledam nazad kao da mi je mrijeti, a kad gledam napred kao da sam se tek rodio.” Trebalo je da Zijah svoj umetnički i glumački svet uklopi u nove okolnosti. Socijalne, materijalne, emotivne... Kaže da okrenuo teatru kao jedinom mogućem izlazu i odgovoru na stanje u kome se nalazio u tom trenutku. Možda mu je sve bilo lakše jer je Beč bio grad u kome su ga već poznavali, igrao je u njemu ali su i njegove predstave tu bile na repertoaru.
       Kada ga je slovenački prijatelj Zvone Šedebauer pozvao u Sloveniju da igra Kabares, kabarei, nije mogao ni da zamisli koliku će popularnost ova monodrama doživeti među južnim austrijskim susedima. Deseta je godina kako je redovno igra u Ljubljani i nikada se nije desilo da ostane koja neprodata karta.
       - U Sloveniji su ljudi počeli da me zovu da igram predstavu po kućama. Skupe deset, dvadeset prijatelja i pozovu me. Igram i tako što me ljudi poklanjaju za rođendan. Pozvonim na vrata: “Dobro veče, ja sam vaš roćendanski poklon!” I tako se rođendansko slavlje pretvori u predstavu. To je zaista uzbuđujuće. Ja već sada znam gde ću igrati iduće godine. To vam je isto kao kad biste hteli da dođete do dobrog hirurga koji će vas operisati. Vi hoćete predstavu koja vam toliko znači da je potpuno prisvajate i delite sa dragim ljudima. Nekoliko puta me je Predsedništvo Slovenije uzimalo kao nešto vredno i kvalitetno da bi me poklonili nekim ljudima. Oni su moju predstavu, koja nije njihova, poklonili nekome ko im je drag i važan. Kabares, kabarei je poslednje četiri godine na redovnom repertoaru zagrebačkog teatra Egzit koji je nastao neposredno posle izbijanja rata i publika jednako hrli, a u Beogradu je od ove godine dva-tri puta mesečno, a karte se prodaju onog trenutka kada se objavi repertoar.
       U Zagrebu sam igrao dve tajne, zatvorene predstave koje sam imao po kućama, jer u to vreme tamo nisam mogao da funkcionišem ni po imenu ni po prezimenu, ni po političkom principu. I ta reakcija ljudi kada je nešto ilegalno, da ih pola ode pola ostane, sve je to fantastična slika. Igrao sam predstavu dan pre Tuđmanove smrti i dan posle žalosti za njim. Ta promena reakcije je neverovatna: to su bili isti ljudi, ali se u njima nešto promenilo. Toliko je to drastično da mislite kako ste zapravo vi u predstavi koju je neko napravio. U Beogradu su ljudi uglavnom šokirani prvim delom predstave i uopšte ne znaju u kom pravcu ona ide. Zato što sve analiziraju kroz posebne dioptrije.
      
       Obračun sa brakom i državom
       Ispada da je ovaj glumac stalno na putu jer je razdaljina između tih pozorišta velika. Objašnjava mi da je duhovna razdaljina izmeću tih pozorišta i njega strašno mala i da je srećan da je tako, da nije obrnuto. Da su pozorišta blizu a da je on daleko. A dobro je da publika u svim tim gradovima ovu predstavu prima jednako dobro. Međutim, ipak ima velike razlike u shvatanju predstave u Ljubljani, Zagrebu ili Beogradu. Postoje ljudi koji predstavu isključivo shvataju kao priču o čoveku, traže u njoj svoj najintimniji deo, i na taj način je primaju u Sloveniji, na primer:
       - Kako igram južnije, dvosmislne reči se sve više i više učitavaju, sve više se traži ona dvosmislena konotacija, više se traži predznak mog imena i prezimena, više se traži opravdanje zašto to postoji, zašto mi to primamo i zašto uopšte gledamo, ili zašto je to rečeno baš tako.
       To je samo potvrda da je umetnost na neki način uprljana.
       Kad gledalac sabere sve psovke koje Zijah izgovori na sceni u ta dva i po sata furioznog obraćanja publici, ima utisak da bi baš i on tako reagovao. Pa ipak, ima i čistunaca koji baš ne bi toliko puta upotrebili jedan glagol uz koji se obično ni kriva ni dužna spominje mater:
       - To je formalna vulgarnost kojom želim da srušim taj naš malograđanski odnos prema vulgarnosti. A naš intimni odnos prema životu je u stvari veoma vulgaran, mi smo vulgarni a ne reči koje govorimo. S druge strane, ovo je pravi kabare koji se zasniva na bulevaru, na vulgarnosti, na neverovatnim kombinacijama poređenja, na asocijacijama i salvama smeha.
       Na pitanje da li ga je pozorište spasilo od vulgarnosti krvave politike koja je početkom devedesetih učinila da iz rodnog Sarajeva, gde je završio sve škole, uključiv i glumačku akademiju, izbegne u Beč, Zijah Sokolović odgovara potvrdno.
       - Kada je počela politička prizemnost početkom devedesetih, ja sam sve to već video, a ako nisam video onda sam to već odigrao, a ako nisam odigrao onda sam čitao o svoj toj zaluđenosti, gluposti i zlu jer sam igrao u predstavama koje su govorile o tome. I nisam verovao da to što smo mi igrali, ljudi nisu mogli da vide kao neku opomenu, i što je još strašnije da sa lakoćom ulaze u tu propast. I otuda moja ideja da se kroz ovaj kabare obračunam sa te dve institucije u kojima su ljudi dobrovoljno zarobljeni, kao što kažem na početku predstave - u državi u i braku. Kad ovde kažete da u državi živite dobrovoljno, i kad to kažete u Sloveniji, to su dve sasvim različite stvari. Ovde su sasvim drugačiji odnosi prema državi, jer je sve zamena teza.
       Jednom je Zijah Sokolović Kabares, kabarei igrao i u Sarajevu, gradu u kome je živeo 42 godine, ali kao Slovenac, jer je to bilo gostovanje njegove monodrame kao slovenačke predstave:
       - Bio je to za mene izuzetan doživljaj jer u sebi nosim neke retke trenutke koje ne mogu svi ljudi da prožive. Bez obzira koliko bili teški ili romantični i lepi na svoj način. Povratak u grad gde je čovek rođen uvek ima u sebi jednu pesničku dimenziju. A povratak glumca u grad u kome je odrastao, sa jednom, uslovno rečeno umetničkom vizijom, ili ljudskom vizijom događaja, kroz umetnost, koji su bili krvavi i koji su se njemu dogodili - taj sudar odnosa je poseban. To nerazumevanje, ili ti nesporazumi koji dolaze na nivo agresije, to da se ljudi pomoću umetnosti ili sa umetnošću obračunavaju sa drugima, to je užasno pomanjkanje inteligencije. U jednom trenutku, u predstavi, glumac kaže: “Sve je divno, razumem, sad je država genijalna, fantastična, nezavisna je od Monetarnog fonda, uključiće se u Evropu sledeće godine, i biće najznačajnija zemlja na svetu, ali mi smo izgubili deset godina.” A za NIN dodaje:
       - Tih deset godina nijedna država ne može da nam vrati. Mi smo potrošili silnu energiju duvajući u oblake.
      
       Nisam kukao
       Retki su ljudi koji su u poslednjih deset godina zbog rata u Jugoslaviji otišli iz svoje zemlje a nisu sa gorčinom govorili zbog čega su bili primorani da postanu apatridi. Zijah Sokolović ne spada u takve osobe.
       - Nisam kukao ni nad čim i ni za čim jer smatram da je to gubljenje vremena. Čak svi moji nesporazumi sa sistemom ili posledice tih nesporazuma su nešto što je normalno i logično i prihvatam ih kao kvalitet života jer je to saznanje koje može samo da koristi. Ma koliko ono bilo teško i bolno, morate ga upotrebiti, preneti deci ili komšijama. Ja sam se u Beču susreo sa pritiskom da uspostavim normalan život pred administracijom koja vam oduzima vreme i privatnost, pred zakonima i propisima koji su tako skrojeni da vam organizuju čitav dan da vi nemate šta u tome više da tražite. Dok to uspostavite vi izgubite u suštini jedan veliki deo svog života u strašnom strahu da možda ne propustite nešto, da ne biste bili materijalno kažnjeni ili da ne izgubite status koji imate pa da tako sebe vratite unazad. Taj sistem, ta sila države kao takve vas tera na to. I kad sve to obavite vi ste srećni kao da se radi o jednoj duhovnoj, intimnoj pobedi nad nečim.
       A vi ste, u stvari, žrtva kad ispunite sve te papire i ispunite sve te obaveze. Izgubili ste ogromno vreme a da niste ni svesni toga. I kad mislite da počinjete da živite, vi ste već pod kreditima, shvatite da nemate vremena ni za šta osim za rad, izgubili ste navike da odete u pozorište, da vidite neke slike, da prošetate. Imate dva puta godišnji odmor, o verskim praznicima, jer vam samo vera to omogućava.
       Mi se sada grozimo Prvog maja, a to je isto bio praznik jedne vere u koju više ne verujemo. Sada imamo drugu veru i druge praznike.
      
       RADMILA STANKOVIĆ