Američka selektivno ignorantska politika prema ostatku sveta dovela je do toga da Sjedinjene Države, sa mesta lidera slobodnog društva, potonu na mesto jedne od najomraženijih zemalja sveta

      Komadi Biljane Srbljanović izvode se u više od dvadeset evropskih pozorišta, a drama “Porodične priče” igra se, pored ostalog, i u Čileu. To govori da je Srbljanovićeva, ne samo najizvođeniji srpski dramski pisac u ovom vremenu već, možda, naš najigraniji pozorišni autor u inostranstvu uopšte. U Ameriku je, na duži studijski boravak, otputovala neposredno pred početak ovogodišnjeg Bitefa, na kome je njena drama “Supermarket” igrana dva puta, jednom u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta (režija Alisa Stojanović) i drugi, u produkciji Teatra de la plac iz Liježa, u režiji bivšeg beogradskog reditelja Paola Mađelija.
      
       Srbljanovićevu smo najpre zamolili za pojašnjenje razloga njenog boravka u Americi, kao i za prve utiske u vezi sa Amerikom i američkim školskim sistemom. Zatražili smo i da napravi paralelu između načina rada sa njenim starim, domaćim, i novim, američkim studentima.
       - Ovde sam u svojstvu Fulbrajtovog stipendiste i predajem studentima Njujorškog univerziteta predmet koji se zove Savremena evropska drama. U Americi sam tek jedan semestar, tako da su mi utisci limitirani kako elitnošću univerziteta na kojem se nalazim, tako i činjenicom da je, ipak, reč o nekakvoj vrsti akademije. Način rada se razlikuje od univerziteta do univerziteta, čak i u okviru ovog fakulteta na kome se nalazim, pristup zavisi od katedre - studenti imaju izbor između nekoliko temeljno drugačijih pristupa teatru. Od, na primer, standardnih škola baziranih na klasici i Stanislavskom, do nečega što oni nazivaju “eksperimentalnim krilom”, koje se više bavi pokretom. Ipak, zajedničko je da su studenti, u poređenju sa našim ili nekim drugim evropskim studentima sa kojima sam imala priliku da radim, generalno, manje obavešteni o svemu što prevazilazi okvire američke kulture i njihove generacije. Istovremeno. mnogo su otvoreniji za saznavanje novih stvari. Dobre škole su ovde veoma skupe, tako je počev od elementarnog dečijeg obrazovanja pa do univerziteta. Zbog toga postoji i posebna svest i odgovornost prema ogromnom novcu koji neko (roditelji ili nekakva fondacija) ulaže u njihovo obrazovanje. Naši fakulteti su još uvek, manje-više, besplatni, tako da studenti ne moraju da rade dok studiraju. Ovde to sebi mogu da priušte samo najbogatiji.
      
       Kako su reagovali vaši studenti kada ste im rekli odakle dolazite; zanimaju li ih, poput njihovih starijih kolega iz šezdesetih godina, politika, “geostrateška” situacija u svetu i slične teme?
       - U principu, mladi Amerikanci nisu posebno zainteresovani za politička zbivanja, a pogotovo ne za ona izvan Amerike. Jedna TV stanica ovde to naziva - “a sada, vesti iz sveta izvan Njujorka”, što je na neki način sasvim razumljivo. Amerika je ogromna zemlja, sa velikim brojem stanovnika, od čega dobar procenat otpada na emigrante svake vrste i svih generacija, što je više nego dovoljno za vezu sa ostatkom sveta. Ratovi u Jugoslaviji su već toliko bajata vest da malo koga zanimaju. Štaviše, ti mladi ljudi sa kojima radim, koji imaju osamnaest ili dvadeset godina, ne znaju baš mnogo detalja o “našem slučaju”, niti ih to posebno zanima. Oni su se te, 1999. godine, kada je ovde možda, mnogo govoreno o našem slučaju, više bavili pismenim iz matematike ili nekim sličnim srednjoškolskim temama, nego što su uopšte bili obavešteni o još jednom ratu Amerike sa nekom tamo udaljenom zemljom.
       O našoj zemlji, na primer, oni uglavnom nemaju ni predrasude niti bilo kakvo drugo mišljenje. To mi se čini jednim od naših ključnih nesporazuma sa Amerikom; mi ne možemo da shvatimo kako je moguće da nas oni ne tretiraju kao jednake sebi, i da istovremeno, predsednik Buš nije u stanju da napravi razliku između Slovenije i Slovačke, na primer. Mi nismo ni markantna pretnja ni ekonomska sila, niti saveznik, niti protivnik, pa zašto bismo im onda uopšte bili važni?
       U principu, mi imamo taj emotivni, nervozni pristup globalnoj politici, volimo da se trpamo gde nam nije mesto i sve bi da rešimo ili tučom ili kuknjavom, što je ipak, politički nezrelo. S druge strane, ta američka, selektivno ignorantska politika prema ostatku sveta, i zastupanje samo svojih interesa, dovela je i do toga da Sjedinjene Države, sa mesta lidera slobodnog društva, potonu na mesto jedne od najomraženijih zemalja sveta.
      
       Navedite najznačajnije predstavnike, pisce savremene evropske dramaturgije koje ste želeli da posebno preporučite mladim Amerikancima? I zašto?
       - Držim, zapravo kurs iz najnovije evropske dramaturgije, sa neophodnim osvrtom na sve ono što je obeležilo moderni teatar u dvadesetom veku. Sastavljajući program, bila sam veoma direktna i otvoreno objasnila da je to što predajem moja lična slika savremene evropske dramske literature, čak i onoga što mi danas već smatramo klasikom (kao Breht, Jonesko, Beket, istorijska avangarda...).
       S obzirom na to da ja nisam istoričar pozorišta, ni teatrolog, niti se ta nova drama koja još uvek nastaje, može u ovom trenutku ozbiljno, naučno valorizovati, za šta uostalom, nisam ni pozvana - prema ličnom ukusu i preferencama, sastavila sam svoj izbor. Praveći, naravno, izvestan kompromis i obuhvatajući i one pisce kojima možda nisam lično naklonjena, ali koji predstavljaju važan fenomen, barem u ovom trenutku. Moj izbor, tako, obuhvata i Saru Kejn i Marka Rejvenhila, ali i Jasminu Rezu i Patrika Marbera, Irce Mekfirsona, Mekdonu i Endija Volša, zatim Rusa Vasilija Sigareva, Poljaka Vilkvista, tu su Jon Fose, Dejvid Harover, Koltes, Von Majenburg, Simelfenig, i da ne nabrajam sve. Ideja ovog predmeta zapravo i nije da se nasilno pravi konačna analiza nečega što još izmiče teatrologiji, već da se prošire vidici, saznaju teme i preokupacije pisaca sa našeg kontinenta, koje su veoma, veoma različite od onoga što se događa u savremenoj američkoj drami. Istovremeno, treba ukazati na potrebu prevazilaženja zamke pomodnosti, koja se javlja na marginama tog “pokreta” i koja je čest slučaj ne samo kod nas.
      
       U čemu je osobenost savremene američke dramske produkcije; po čemu se njihovi pisci i pozorište uopšte, razlikuju od evropskih. Da li su razlike više tematske ili se tiču i formalne strukture?
       - Dramsko pozorište u Americi nije baš bogzna šta. Znam da svaka, ovako generalizovana ocena nosi opasnost da ne bude tačna u važnim detaljima, ali, to je moj utisak. Govorim na osnovu onoga što sam do sada videla, a gledam zaista sve što mogu. Pozorište je ovde deo šou-biznisa, isto kao i literatura. Komercijalni pristup je najvažniji i zarada je gotovo jedino merilo. Čak i u takozvanim umetničkim projektima, ili radovima velikih i poznatih rediteljskih imena, postoji nedopustivo visok stupanj zabavljačkog, podilaženja publici i generalno je reč o srozavanju intelektualnog nivoa. Pri tom ne mislim samo na brodvejske besmislice - muzičko-plesne spektakle (koje gledam samo iz sopstvene naklonosti prema gej-kulturi i koje su čak i najpoštenije, jer se barem tačno zna zašto su napravljene), već mnogo više na ono što se smatra “ozbiljnim” pozorištem. Dramske teme novog pisanja su uglavnom iz sfere kolokvijalne sociologije, rasne i seksualne manjine i njihovi problemi i slično, dok se klasika uprošćava kako bi što više ljudi moglo da je razume. Pravi primer je nedavni, ogromni uspeh predstave “Medeja” sa čuvenom Fionom So u naslovnoj ulozi, koja doduše, kao produkcija stiže iz Engleske. Međutim, način na koji je napravljena, sasvim je američki. Medeja je tako u patikama i džemperu, sa tamnim naočarima koje skrivaju tragove neprospavanih noći, hor je sačinjen od devojaka iz susedstva, a Euripidovi stihovi u novom prevodu sadrže nešto što bi kod nas zvučalo kao “Šta je, bre?” ili “Nosi se!”. Uspeh i kod publike i kod kritike je bez presedana, ansamblu je plaćeno desetak miliona dolara da predstavu presele na Brodvej.
       S druge strane, ono što je off-brodvejsko pozorište, ili tavori u amaterizmu ili je opet zarobljeno u raskoraku između želje da se dopadne ali i da postigne nekakav umetnički nivo. Veliku prašinu podigla je predstava “Zadrživi uspon Artura Uia”, Brehtov komad u režiji opet čuvenog Sajmona Mekbarnija (znamo ga, na primer, po predstavi “Tri života Lusi Kabrol”). Sve to nije bilo tako važno, koliko činjenica da Brehtovog “Hitlera” igra Al Paćino, a ostale likove - poznate američke televizijske zvezde iz serija kao što su “Sopranos” ili “Rozen”. Kada Al Paćino kroči na pozornicu, uslede višeminutne ovacije i aplauzi, a da predstava, maltene još nije ni počela. Čitavo veče je u senci toga. Jednostavno, ne može se očekivati da ljudi koji su platili više od sto dolara za ulaznicu, kako bi videli Al Paćina, imaju potrebu za uspostavljanjem i nekog, kao umetničkog nivoa. Ljudi su platili da se zabave i to je to.
      
       Gledano iz ugla nekoga ko je u prilici da uporedi na “terenu”, u kakvom su (mogućem) odnosu naša drama i pozorište sa američkim?
       - Naša, domaća savremena drama nema nikakvih dodirnih tačaka sa američkom. Ona, uz nekoliko ozbiljnih izuzetaka kao što je Milena Marković ili Duško Kovačević, nema nikakve dodirne tačke ni sa čim i to, naravno, nije kompliment. Stvarno je teško tu sad, nešto uporediti.
       Što se tiče pozorišta uopšte, mislim da je velika zamka, koja nam preti u ovom procesu tranzicije, pokušaj da izigravamo uspostavljanje nekakvog tržišta u kulturi i da insistiramo na komercijalnoj isplativosti i finansijskom samoizdržavanju pozorišnih kuća. Naša kultura, pa i naše pozorište, baziraju se na drugim principima, drugim temama i vrednosnom sistemu. Mi i dalje smatramo da je teatar hram umetnosti i teško možete videti nekog da sa kesom kokica posmatra predstavu. Na Brodveju, na koji se naši pozorišni menadžeri ponekad ugledaju, za vreme predstave se prodaju sendviči i pivo. Porodice, u sezoni praznika, koje iz provincije stignu u veliki grad, nakon čitavog dana frenetičnog šopinga i svaljivanja deset hiljada kalorija po stanovniku na svakih šest sati, uveče, kao trešnju na sladoledu, priušte sebi odlazak na Brodvej. Plate to nekoliko stotina dolara, guraju se na sedištima premalim da prime njih i njihove kese i hoće da vide nešto što je pravljeno samo za njih. To i dobiju, ali zato je i kasa puna. U Nemačkoj, s druge strane, karte za elitna pozorišta ne koštaju više od dvadeset dolara, iako plate nisu mnogo manje od američkih. Država ima obavezu da dotira u velikoj meri, čak i potpuno privatna pozorišta, koja to svojim umetničkim nivoom zaslužuju. Naravno, tu uvek postoji opasnost uspostavljanja pogrešnih umetničkih kriterijuma, ali uz sve greške, nemačko pozorište je i dalje među najboljima na svetu.
       Ne vidim zbog čega bismo mi, čija se kultura, barem mejnstrim, od Vuka Karadžića naovamo oslanjala na “nemačke” principe, sada odjednom izigravali nekakvu pozorišnu komercijalnu utakmicu.
       Umetnost ne može da se isplati. Ona se plaća. Sve drugo je šou-biznis. A toga ionako imamo previše.
      
       Da li događaji poput antiratnih protesta, rušenje zgrada u Americi, do rata u Avganistanu ili predstojećeg sukoba u Iraku, utiču na dramske pisce?
       - Veliki odjek imala je drama “Kabul” i inače politički angažovanog pisca Tonija Kušnera, koja je izvedena prošle godine, nekoliko meseci posle tragičnih događaja. Ipak, drama je napisana mnogo ranije i nema nikakve veze sa konkretnim trenutkom, ona je deo autorove poslovične preokupacije manjinama, kao što su to bila gej-prava u “Angels in Amerika”, za koji mnogi smatraju da je najbolja američka posleratna drama. Ovde je pitanje ljudskih prava u totalitarnom, muslimanskom svetu, zapravo glavna tema. Sada su počeli da se pojavljuju i dramoleti na temu porodičnih i ličnih tragedija, kao posledica terorističkog napada. U jednom od njih Sigorni Viver priča priču o dvanaestom septembru, kao novom “danu posle”. U principu, najveći deo dramskog teatra otpada na njihovu savremenu dramsku literaturu, o kojoj mi ne znamo gotovo ništa. Za nas se, naime, moderna američka drama završila sa “Kosom”, što je stvarno duhovito. S vremena na vreme ovde zaigraju i inostrani komadi, uglavnom britanski, a kada se igra neki komad u prevodu, to je gotovo uvek klasika. Savremeni, neanglosaksonski dramski tekst, gotovo da ne postoji.
      
       U kojoj meri se trend antiglobalizma odražava na savremenu američku literaturu, dramu ili pozorište?
       Globalizacija ovde nije jasna reč, a i kako bi bila, jer to što mi zovemo “globalizacijom”, ovde se zove “američki način života”. Antiglobalizacijski pokret je mnogo više evropski i za mene potpuno nevažan, to je samo organizovano, kolektivno umirivanje savesti angažovanog intelektualnog sveta.
       Naomi Klajn, sa svojom knjigom “No logo”, koja je postala biblija antiglobalističkog pokreta, iako je krenula od jedne iskrene i poštene ideje, uništena je upravo time što je postala oruđe globalističke prezentacije kulture. Knjiga “No logo” postala je logo za sebe - u svim prevodima i svim svetskim izdanjima, ona uvek ima potpuno iste korice i ista slova u naslovu, kao i svaki drugi zaštićeni logo. Možete je kupiti na svakom fri šopu, odmah pored “malbora”, koka kole ili “Herald tribjuna”, tih najprepoznatljivijih ikona globalizatorskog društva. Glavni zagovornici antiglobalizacije iz sfere umetnosti i kulture su oni koji zarađuju pare egzotizujući sopstvenu nacionalnu kulturu. Oni koji svetu predstavljaju da portugalske žene uvek nose crninu, da ostrvske pevačice uvek puše dok pevaju, balkanski ljudi uvek plaču kad ubijaju, zapravo komercijalno eksploatišu antiglobalističku ideju.
      
       Da li je gotova vaša nova drama, koja je slično kao i “Supermarket” rađena u dogovoru sa poznatim nemačkim rediteljem Tomasom Ostermajerom, i o čemu je u njoj reč?
       Upravo treba da predam prvu verziju drame, oklevam, pokušavam da ukradem još poneki dan i prvo je šaljem na čitanje u Beograd ljudima kojima verujem. Drama ima radni naslov “Amerika, drugi deo” i neka je vrsta nastavka Kafkinog romana koji nikada nije završen. Naravno, to je samo početna ideja. Za onoga ko ne zna ko je Karl Rosman, drama priča neku sasvim drugu priču. U biti, to je komad o samoći i o izgubljenosti čoveka koji nema dovoljno novca u vremenu u kojem se ljudi vrednuju samo prema bankovnom računu. Taj neki raskorak između sveta u kojem odelo čini čoveka i čoveka koji gubi svoje dobro skrojeno odelo, to je moja tema.
      
       Šta vas je iznenadilo od događaja koji su se odigrali ovde u međuvremenu? Ili, šta ste očekivali, a nije se desilo?
       - Prilično sam iznenađena velikim uspehom desnih i konzervativnih snaga na izborima, posebno sam iznenađena kako se Šešelj tako visoko kotira. To je bilo razumljivo u vreme kad su otpaci propagandne mašinerije bili dostupni i njemu. Ali sada, kada već dve godine nema neki redovan pristup medijima, barem ne toliko da može da manipuliše njima, a ljudi i dalje u tolikoj meri glasaju za njega, onda to govori da je “zarđala kašika” u našoj zemlji još razumna i legitimna politička opcija, što je zastrašujuće. A posebno sam zgađena činjenicom da je to sasvim u skladu sa svetskim ili barem evropskim trendom, a ne nekakav presedan koji je moguće kontrolisati.
      
       Ovde je javljeno da se američki mediji bave našim, ponovo neuspelim izborima. U kojoj meri oni to posmatraju? Da li je to bruka, kako kaže naš ministar inostranih poslova?
       - Ako je i bruka, tu bruku potpuno podjednako dele i građani i njeni politički predstavnici. Ali, to je bruka nas pred nama samima. Američki mediji se vrlo malo bave time; uostalom, kao i ostali svetski. Opet ću reći, nismo mi više ti koji kreiramo naslovne strane. Hvala bogu. Ali, svaka zemlja ima svoju bruku, to, uostalom, Amerika danas zna više nego ikad, samo je pitanje da li se ljudi svoje bruke stide ili se njome ponose.
      
       Za kraj, šta kažete o činjenici da ste u Ameriku otišli iz Jugoslavije a da ćete se vratiti u uniju ili Republiku Srbiju i Crnu Goru.
       - Meni je to svejedno. Neka bude kako bilo, samo da se više ne svađamo.
      
       JOVAN DRAGANIĆ