“Imajući u vidu našu sadašnju političku scenu, bojim se daljih opstrukcija u Skupštini, jer se usled borbi stranačkih interesa ne prepoznaje interes Srbije”

      Prva lekcija koju su postkomunističke zemlje naučile još na početku tranzicije bila je da iscrpljujuće ekonomske reforme bivaju duže i bolnije ukoliko ne postoji konsenzus među najznačajnijim političkim partijama i strujama. Upravo zbog nedostatka minimalnog političkog dogovora, Srbija i Crna Gora nisu usvojile Ustavnu povelju i nisu uspele da uđu u Savet Evrope. Takođe, pregovori sa Međunarodnim monetarnim fondom dovedeni su u pitanje jer nije na vreme dogovoreno ko će biti fiskalni agent depozitar.
       Sve to umanjuje ono što je postignuto na ekonomskom planu prethodne godine u Srbiji. Oko 800 miliona potrošeno je, a ugovoreno još oko milijardu dolara donacija. Obezbeđeno je više od pola milijarde dolara stranih investicija od kojih polovina potiče iz privatizacije.
       “Mora nam biti jasno da sami ne možemo da sprovedemo reforme. Potreban nam je svet. Ako ne uđemo u brzu kompoziciju koja bi nas u kratkom roku približila Hrvatskoj, Bugarskoj i Rumuniji, mi ćemo izgubiti priključak sa Evropom”, kaže Goran Pitić, ministar Republike Srbije za ekonomske veze sa inostranstvom.
      
       Koliko zapravo gubimo time što Jugoslavija nije ušla u Savet Evrope?
       - Teško je izmeriti šta gubimo, ali imam utisak da puno gubimo. Savet Evrope ima političko-diplomatsku konotaciju ali ima uticaj na ekonomske tokove, posebno u odnosu na proces stabilizacije i pridruživanja. Još u julu je trebalo da Ustavna povelja bude doneta; da smo to učinili, proces pridruživanja Jugoslavije Evropi svakako bi bio brži.
      
       Ima indicija da bi se na Ustavnu povelju još moglo pričekati. Koliko bi nas to udaljilo od evropskih tokova?
       - To bi bilo jako loše, jer nas niko živ ne bi doživljavao ozbiljno ukoliko nastavimo da odugovlačimo te procese. Znam da se razmišlja o zakonu za sprovođenje povelje koji govore o danima za njeno donošenje. Usvajanjem povelje dobili bismo prostor i za Savet Evrope ali i za otvaranje procesa pridruživanja i stabilizacije, čime bismo dobili mogućnost da krenemo u studiju izvodljivosti za EU, a posle i da započnemo tehničke pregovore, ukoliko harmonizujemo tržište. Ukoliko ne budemo imali taj “okvir”, teško je očekivati da ćemo se približiti Evropi, naročito ako imamo u vidu da već postoji zazor prema obećanjima koja dajemo.
      
       Čime je to nepoverenje uzrokovano?
       - Time što kasnimo, što ne realizujemo ono što smo obećali, a to doprinosi gubljenju kredibiliteta naše države.
      
       Značaj saradnje sa MMF-om nije samo u tome koliko će miliona dolara kredita odobriti za Jugoslaviju, već je to i pozitivan signal investitorima koji su nam potrebni. Šta bi značilo ukoliko bi MMF odbio da nam, zbog internih nesuglasica, uskrati stendbaj kredite koji su nam toliko potrebni?
       - Svi investitori gledaju u ono što radi MMF. Prisustvo fonda s jedne strane znači podršku platnom bilansu, ali s druge strane, pokazuje da je jedna od najznačajnijih finansijskih institucija dala signal, kredite, jer smatra da su reforme izvodljive. S potencijalnim prekidom aranžmana sa MMF-om, ako bismo bili neozbiljni u procesu definisanja fiskalnog agenta depozitara, mi bismo izgubili sidro i došlo bi do presedana u ekonomskoj istoriji. Gubljenje stendbaj kredita je jedan od najvećih potencijalnih gubitaka. Prisetimo se koliko je bilo “galame” da ćemo ove kredite dobiti i koliko je resursa potrošeno da bi se objasnilo šta to znači za zemlju.
      
       Smatrate li da je MMF pokazao razumevanje za naše prilike, s obzirom na to da nam nisu uskraćene sve mogućnosti, tj. da je sednica Odbora MMF-a odložena za nekoliko nedelja?
       - Oko tehničkih stvari nema svađe i nerealno je očekivati da će fond zbog toga što mi ne možemo da se dogovorimo ko će biti fiskalni agent, menjati status i statut svog poslovanja. Onaj ko to misli, stvarno ne poznaje način na koji međunarodne institucije funkcionišu. Sama činjenica da su pomerili sednicu odbora, pokazuje određeno razumevanje da se Srbija i Crna Gora nalaze u situaciji koja nije nastala samo njihovom voljom.
      
       Čini se da mnogi nisu svesni do koje mere se nalazimo u nezavidnoj situaciji da zaostajemo za, recimo, Bugarskom i Rumunijom. Da li je takav stav prema Bugarskoj i Rumuniji opravdan ili je to posledica nekog “istorijskog romantizma”?
       - Razumljiv mi je tzv. istorijski romantizam jer su Bugarska i Rumunija, za razliku od nas, bile u tipičnom siromaštvu sovjetski organizovanog sistema. Oni nisu funkcionisali po sistemu “dabogda imao pa nemao”, što se nama dogodilo, već im je malo-pomalo bolje i nemaju za čime da žale. Mi se stalno prisećamo kako nam je bilo pre 1990. i retko se pominje šta je bilo pre četiri, pet godina. Treba imati na umu da su Bugarska i Rumunija u nekim segmentima reformi, posebno institucionalnim, daleko odmakle od nas. Takođe, njihova “kopča” sa Evropom je mnogo bolja od naše. Zato ne treba potcenjivati ove zemlje koje lako mogu da iskoče ispred nas i da ih mi gledamo samo u leđa kada uđu u Evropu.
      
       Kada Mađarska a zatim i Slovenija uđu u Evropsku uniju, biće dužne da primenjuju Šengenski sporazum što bi moglo da smanji promet ljudi, robe, usluga... sa SR Jugoslavijom.
       - To jeste trenutak koji će promeniti sliku naših života, jer sa Mađarskom imamo ozbiljan međugranični promet. Jednostavno, granica se pomera i ne možemo mnogo toga da učinimo. Ono što možemo da uradimo, to je da snažnom diplomatskom inicijativom budemo deo tog Šengenskog sporazuma, da se izborimo za opciju koja je svojevremeno data Rumuniji.
      
       A može li se taj promet i saradnja prebaciti na Bugarsku i Rumuniju?
       - Ne verujem, jer postoje neke normalne geografske rute koje idu Koridorom 10 i tu putanju je teško zameniti. Alternativa bi bila Sofija, ali kada pogledate obim prometa, infrastrukturu i sve ostalo, teško je očekivati tu vrstu kompenzacije.
      
       Osim toga, EU će imati mnogo posla oko reforme svojih institucija kada deset novih zemalja postanu članice. Kako će se to odraziti na raspoloženje EU da investira u Jugoslaviji?
       - Biće iznenađenja od 2004. godine i nije sporno da će Evropa proći kroz postporođajnu depresiju koja bi mogla i da potraje.
      
       Recimo, tri, četiri godine?
       - Bar toliko. Taj period će zavisiti od toga koliko su Evropa i njene institucije pripremljene da apsorbuju ovih deset zemalja. Za nas je to loše jer može da se desi da ovo iskustvo ne donese pozitivne efekte kako se to predviđalo na početku kada se govorilo o ulasku u EU.
      
       Mnogi se javno brinu što se donacije “dobrim delom” koriste za finansiranje budžeta. Možete li pojasniti o kolikom delu je reč i kako donatori gledaju na ovakvu raspodelu donacija?
       - U 2001. godini 3 360 miliona dinara otišlo je u budžet iz donacija i makrofinansijske pomoći EU. Verujem da je taj iznos u 2002. godini čak i manji. Od vlade se, s jedne strane, očekuje da podrži razvoj i reforme, a s druge da izdrži socijalne nalete. Umeće je naći sredinu, jer morate voditi brigu o socijalno ugroženim kategorijama stanovništva, a donatori u principu ne vole da finansiraju budžet. Takođe, smatram da je država najlošiji investitor i da mora da se povlači iz privrede.
      
       Što i radite?
       - Mi u vladi se nadamo da će razvojem privrede da se poveća poreska osnova, ali prvenstveno da se obezbedi konkurentnost, što se postiže porastom konkurentnosti srpskih privrednika.
      
       Može se pretpostaviti da će dobra preduzeća biti privatizovana, da će se za njih ipak naći investitori. Međutim, postavlja se pitanje: čemu privatizacija ako ostanu samo preduzeća koja je bolje zatvoriti ili minirati nego osposobljavati?
       - To je lažna dilema, jer ne možete privatizacijom izvući loša preduzeća. Privatizacijom se postiže popunjavanje budžetske kase, što se dobija prilivom kapitala, ali ono što je mnogo važnije, jeste da će taj kapital dobiti svog vlasnika koji će se o njemu brinuti, koji će morati da realizuje investiciono obećanje, kao i da će voditi računa o ekološkim standardima. Neka od preduzeća koja ne stoje tako dobro, ipak će i naći investitora, ali ostala će doživeti sudbinu koju im odredi tržište.
      
       Kraće rečeno, propašće?
       - To je lepota i užas tržišta. Ako imate šta da ponudite, imaćete i satisfakciju, ukoliko ne snosite konsekvence netržišnog koncepta.
      
       Privatizacija će kao nuspojavu imati veći broj nezaposlenih, a ne poboljšanje položaja prosečnog građanina?
       - Sve što sam rekao ne bi imalo smisla ako konačni ishod ne bi imao poboljšanje standarda. O poboljšanju govori podatak da je za prosečnu potrošačku korpu trebalo 2,7 prosečna lična dohotka a danas 1,2. Osim toga, građanima ostaje jedan deo za koji mogu da kupe nešto drugo, uzmu kredit... Međutim, prioritet nam je da stvorimo nova radna mesta. Privatizacija to neće obezbediti u prvom naletu, ali hoće ako preduzeća budu uspešna.
      
       Znači, uvereni ste da ekonomske reforme mogu da uspeju?
       - Kada su same ekonomske reforme u pitanju, nemam sumnju da je njih moguće izvesti.
      
       A čega se onda bojite?
       - Ja se plašim političkog nekonsenzusa. Imajući u vidu našu sadašnju političku scenu, bojim se daljih opstrukcija u Skupštini. Rekao bih da se usled borbi stranačkih interesa ne prepoznaje interes Srbije.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ