Ako Milan Milutinović ode u Ševeningen, biće četvrti srpski predsednik pred Haškim sudom. Hag ni tada neće biti zadovoljan

      Haška tužiteljka Karla del Ponte voli da kaže da političke konsideracije ne igraju nikakvu ulogu na njenom sudu, ali upravo sudbina Milana Milutinovića kazuje suprotno. Del Ponte je u Milutinovićevom slučaju više od dve godine strpljivo čekala da mu istekne predsednički mandat, iako u Statutu Haškog tribunala lepo piše da službeni položaj optuženog, ma kakvog ranga bio, ne oslobađa krivične odgovornosti pred Haškim sudom. Kada se Beograd pozivao na Milutinovićev predsednički imunitet, Del Ponte nije koristila dobru priliku da srpske vlasti još jednom podseti da njihovo domaće zakonodavstvo u Hagu ne znači ama baš ništa, i da Hag uvek i u svemu ima primat kad su ratni zločini u pitanju.
       Razlog njenom strpljenju bili su politički obziri, začinjeni saznanjem da je Milan Milutinović, mada po funkciji velika riba, kakve Del Ponte najviše voli da drži u Hagu, bio mala riba po odgovornosti za događaje na Kosovu. Ti politički obziri dolazili su otuda što je Milan Milutinović, koji se 5.oktobra zatekao na mestu sa kog je mogao da čini važne ustavne, pravne i političke usluge novoj demokratskoj vlasti, ponašao izuzetno kooperativno. Tu njegovu kooperativnost cenila su oba centra političkog uticaja u Beogradu, a bogami i njihovi partneri i patroni na Zapadu. Treba verovati da su, uz jedno vreme obostranu želju glavnih centara vlasti u Srbiji da se predsednički izbori ne požuruju i Milutinovićevo mesto naprečac ne popunjava, izvestan udeo u brizi za Milutinovića imali i državni razlozi, poput očuvanja dostojanstva države. Dovoljno je bilo da jedan srpski predsednik godišnje ode u Hag; dva bi bilo mnogo.
      
       Kako naljutiti Svilanovića
       Hag je pokazao razumevanje za taj splet okolnosti, iako to nije bilo po Statutu Tribunala, i Milutinoviću je tako kupljeno vreme do isteka mandata na položaju predsednika Srbije. To što je Karla del Ponte postala najednom strašno nestrpljiva kada je taj mandat iscurio, maltene zahtevajući da se Milutinović isporuči za vreme novogodišnjih praznika, takođe ima neke veze sa politikom. Del Ponte je protekle dve godine relativno vešto vršila naizmenični pritisak na Đinđićevu i Koštuničinu struju u vlasti, pokazujući zavidan stepen razumevanja političke dinamike u ovoj državi. Igrala je, sa izvesnim uspehom, na kooperativniji deo vlasti (njeni ključni svedoci-insajderi, Ratomir Tanić i Aleksandar Vasiljević, bili su savetnici Dušana Mihajlovića), a kritiku Vojislava Koštunice obično je garnirala pohvalom kooperativnosti vlade Zorana Đinđića. U ministru spoljnih poslova Goranu Svilanoviću našla je nekoga ko se za saradnju sa Hagom zalaže iz pragmatičnih razloga ali i, reklo bi se, dubokog uverenja da svi optuženi prirodno spadaju u zatvor u Ševeningenu.
       Kako joj je onda pošlo za rukom da antagonizuje svog možda najiskrenijeg saradnika u Beogradu, i to tako da silno učtivi i politički korektni Svilanović odbije da joj se javi na telefon? Na konferenciju za štampu koju je, reklo bi se, u napadu ljutnje sazvala, neočekivano je dovela Miloševićevog tužioca Džefrija Najsa, koji se tako ogrešio o sopstveno tvrdo pravilo da ne komunicira sa štampom. Novinari su se zaprepastili kad su ga ugledali; na pitanje da li se dešava nešto vanredno i da li je proces Miloševiću ugrožen zbog pomanjkanja dokaza iz beogradskih arhiva, Najs je odgovorio odrečno. Bi-Bi-Si je izvestio da je Najs rekao da “suđenje nije ni u kakvoj posebnoj nevolji” zbog “nesaradnje” Beograda, mada je dodao da bi voleo da ima bolje dokumente i svedoke od onih koje je do sada izveo pre svega zato da bi “ostali što bolji dokazi za istoriju”.
       Ima, međutim, i haških posmatrača kojima se čini da sud u ovom času brine manje o istoriji, a više o sudbini najvažnijeg haškog procesa. Britanski “Gardijan” poslao je sredinom decembra u Hag pozorišnog režisera Majkla Bilingtona, koji se tu zatekao u vreme Miloševićeve bolesti. Bilington je redakciji javio da se, za vreme jedne kratke sudske rasprave u Miloševićevom odsustvu, “u sudnici skoro moglo omirisati očajanje”. Klaus Bahman je u “Frankfurter rundšauu” krajem septembra pisao da će dokazi Karle del Ponte bez pomoći DžU vlasti “ispariti” jer je bez dokumenata i svedoka iz prve ruke teško dokazati da je Milošević mogao da spreči masakr u Srebrenici iako formalno nije bio na vlasti u Bosni.
       Tužilaštvu se, dakle, strašno žuri: Sudsko veće insistira da dokazni postupak u Miloševićevom slučaju izvede do maja 2003.godine, papiri iz Beograda ne stižu (Del Ponte se žali na zakašnjenja od 20 meseci!), a Miloševićevo zdravlje se postepeno pogoršava. Karla del Ponte je u trci sa vremenom već i zato jer Amerikanci od nje traže da čitav haški posao privodi kraju i da do 2004.godine podigne sve optužnice koje je nameravala, a da ključ u sudsku bravu stavi 2008.godine. Ona, dakle, ima još 12 meseci da diže optužnice, a njeno glavno sredstvo ubeđivanja insajdera je moć da ih izvede, ako ne na klupu za svedoke, ono na optuženičku klupu. (Ta moć se podrazumeva i kada se izričito ne spominje u kontaktima sa potencijalnim svedocima iz najbližeg insajderskog kruga.)
       I u američkim razlozima da žure da zatvore sud ima politike (njihovo protivljenje stalnom krivičnom sudu u koliziji je sa njihovom podrškom “našem” sudu), što samo po sebi znači da je Karla del Ponte, koja taj pritisak tako vešto primenjuje, i sama pod određenom političkom presijom. Njen stil se smatra grubim i u zapadnim prestonicama, a ne samo u Beogradu. Londonski “Tajms” je još zimus, iz pera čuvenog novinara Bi-Bi-Sija Miše Glenija pisao da “postoji politički ugao disputa”. Neke zapadne diplomate koje rade sa Balkanom, kaže Gleni, žale se da gospođa Del Ponte mora da pokaže više osetljivosti jer ono što ona radi, proizvodi političke posledice u regionu i njen oštri stil pomaže stvaranju uslova za nacionalistički protivudar. Oni kažu da skoro svaka izjava gospođe Del Ponte zvuči kao da je smišljana kako bi uvredila ili iritirala narode u regionu, što znači da su njene izjave kontraproduktivne. Ona nanosi veliku štetu naporu da se region natera da svoju prošlost sagleda na konstruktivan način, vajkao se Gleniju jedan visoki zapadni diplomata.
      
       Božanski sjaj
       Zato prednovogodišnja izjava srpskog ministra pravde Vladana Batića da bi Del Ponte morala da podnese ostavku, nije tako bezuba kako se domaćoj javnosti, navikloj na Batićeve ne uvek odmerene izjave i njihovu ne preveliku težinu, verovatno čini. (I Batić je, inače, pre promene političkih prilika, spadao u beogradske oslonce tužiteljice, ali je izgleda iskreno verovao u njena obećanja da će njena pravda brzo delovati manje selektivno podizanjem optužnica protiv albanskih “velikih riba”.) Postoji, takođe, razlog zašto su priznanje i kajanje Biljane Plavšić u Hagu dočekani sa daleko više uzbuđenja i patosa nego u srpskim zemljama kojima su namenjeni. Hag bi voleo da o sebi misli kao o mestu gde se utvrđuje istina i time otvara put pomirenju među narodima sa prostora bivše Jugoslavije. Haškom sudu je takva uloga i namenjena prilikom osnivanja, a neretko se čini da je haški efekat na tom planu veoma mali, ili čak suprotan željenom. Biljana Plavšić dala je Karli del Ponte izvanrednu šansu da rekonstruiše i revidira svoju ulogu u procesima istine i pomirenja na Balkanu, i ta je šansa oberučke iskorišćena. Ipak, čak je i ICJ (International Coalition of Justice), nevladina ustanova stvorena sa ciljem da pruža podršku Tribunalu, posle Plavšićkinog svedočenja primetila da će pomirenje ostati prazno slovo na papiru dok šira javnost u Srbiji i Republici Srpskoj ne prihvati novu verziju događaja koju im Plavšićka sada prezentira, i ne odbaci verziju stvarnosti koju zastupaju njeni bivši saveznici Karadžić, Krajišnik, Mladić i Milošević.
       Ta javnost tek mora da odluči da li prihvata ili odbija istinitost njenog preobraćenja u haškoj sudnici. Uvodničar sarajevskog lista “Dani” je sa lakoćom poverovao: video je kako lice bivše “paljanske zmije” u sudnici “treperi božanskim sjajem”. Srbi tek treba da vide taj sjaj, a uverljivost gospođe Plavšić u ovom je slučaju, nažalost, u vezi sa kredibilitetom gospođe Del Ponte u javnosti kojoj se Plavšićka obraća. Novinarka “Los Anđeles tajmsa” Alisa Rubin je putovala po Bosni u vreme zaključnog pretresa u slučaju Plavšić i izvestila da Biljana Plavšić kaže kako ima želju da podstakne pomirenje, ali da će sudski pretres na kome je to rekla “u Bosni, izgleda, imati sasvim suprotan efekat”.
       U međuvremenu, iz Tribunala nas uveravaju da pri dizanju optužnica uopšte “ne uzimaju u obzir etničko poreklo”. Strani novinari sa nevericom u Hagu prepričavaju beogradskim kolegama da su od službenika suda tražili broj optuženih Srba, Hrvata i Bošnjaka, i da im je odgovoreno kako sud o tome nema pojma jer se optuženi u sudu ne razvrstavaju po etnicitetu. Novinari onda sami nastoje da pogađajući po imenu i mestu rođenja, odnosno zločina optuženog, zaključe njegovu nacionalnost. Ovo tumačenje Tribunala zvuči efektno i zadovoljava strane novinare, ali nije jednako uverljivo Srbima koji znaju da iza njega stoje brojke koje kazuju da je ogromna većina optuženih srpske nacionalnosti, da su u Hagu u toku postupci protiv tri srpska predsednika (Milošević je bio predsednik Srbije i Jugoslavije, Plavšićka predsednik Republike Srpske, Krajišnik član Predsedništva BiH), uskoro počinje postupak protiv četvrtog, Milana Milutinovića, a peti, Radovan Karadžić, nalazi se u bekstvu od pravde. Prema rečima beogradskog analitičara Alekse Đilasa, “toliki srpski predsednici, a Hag je nezadovoljan”.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ