Kako su izgledale poslednje runde pregovora Srbije i Crne Gore o budućoj zajednici i koliko će nas to koštati

      Centralna banka Crne Gore treba da bude fiskalni agent u odnosima sa MMF-om - kaže gospođa iz crnogorske delegacije.
       - Dobro, a znate li vi šta je fiskalni agent? - pita je srpski ministar.
       - Ne znam, ali podržavam svog ministra - odgovara gospođa.
       E tu je i ovaj, inače diplomatski vrlo slatkorečiv, ministar izgubio živce i zamolio svoje crnogorske kolege da ubuduće na pregovore ne dovode saradnike koji se petljaju u stvari koje ne razumeju.
       Osim što ih zabavlja kao pikantan detalj onoga što se događa iza zatvorenih vrata, ovaj dijalog bi morao i da zabrine građane Srbije ali bogami i Crne Gore: zamislite samo na šta bi ličila saradnja sa međunarodnim finansijskim institucijama kad bi pomenuta gospođa radila u instituciji koja je odabrana kao fiskalni ili depozitni agent za Međunarodni monetarni fond!
      
       Dva rešenja
       U pregovorima oko zastupanja buduće Unije Srbije i Crne Gore u međunarodnim finansijskim institucijama, za crnogorsku delegaciju postoje samo dva prihvatljiva rešenja. Prvo je da Srbija i Crna Gora budu predstavljene svaka za sebe, a drugo da Crna Gora zastupa interese obe države. Sa srpske strane insistira se na rešenju koje bi podrazumevalo da oni koji sada predstavljaju zemlju, to čine i ubuduće, pod nekim drugim imenom. Iz Beograda je bilo i ponuda - mada mlakih i sa provokativnim prizvukom - da poslove fiskalnog i depozitnog agenta preuzme Centralna banka Crne Gore.
       Dva predstavnika u međunarodnim organizacijama je rešenje koje bi u Podgorici najviše voleli. Nažalost, statuti (Articles of Agreement) Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke (SB) ne dozvoljavaju da jedna zemlja članica bude zastupljena, uslovno rečeno, sa dve stolice. I mada je ta činjenica u više navrata jasno predočena ovdašnjim učesnicima u kreiranju budućeg ustrojstva države, crnogorska strana je tokom zasedanja Ustavne potkomisije uporno ostajala na stanovištu da je moguće dvojno prisustvo. Sigurno da im je prostor za takvu tvrdoglavost otvorila i činjenica da nijedna međunarodna finansijska ustanova nije javno objasnila pravila igre, niti je želela da se izjašnjava o tome koja bi institucija bila pogodna za taj posao (što ne znači da o tome nemaju sasvim profilisan stav). Zanimljivo je, inače, insistiranje Podgorice (neprekidno) i Beograda (povremeno) na zahtevu da međunarodne finansijske institucije pokažu razumevanje za “specifičnost naše situacije”. Prevedeno na običan jezik, to je ravno zahtevu ovim institucijama da menjaju svoje statute zbog Srbije i Crne Gore.
       U celoj priči je najvažnije šta kažu pravila Međunarodnog monetarnog fonda, jer je Fond prva stepenica za članstvo u bilo kojoj internacionalnoj finansijskoj ustanovi.
       Što se tiče druge opcije koja u Crnoj Gori lepo zvuči (da ulogu fiskalnog i depozitnog agenta preuzme Centralna banka Crne Gore), stvar je nešto komplikovanija, ali se u osnovi može svesti na to da gospođa koja želi da bude fiskalni agent ali ne zna šta je to - postane fiskalni agent.
       O čemu se radi? U vezi sa fiskalnim agentom član V Statuta MMF-a u prvom stavu kaže: “Svaka članica će sa Fondom poslovati samo preko svog Ministarstva finansija, centralne banke, stabilizacionog fonda, ili slične fiskalne agencije, a Fond će poslovati samo sa istom agencijom ili preko nje.” To je agencija koja ima račun za obavljanje transakcija sa MMF-om i odgovorna je za blagovremeno vraćanje kredita. Protekle godine nekoliko puta se dogodilo da Crna Gora ne doznači devize Narodnoj banci Jugoslavije za plaćanje dospelih kamata na neki kredit (glavnice se još ne otplaćuju jer je zemlja dobila neko vreme da predahne, što stručnjaci zovu grace period). Šta je onda bilo? NBJ je dug platila pa je posle “uterivala” pare iz Podgorice (zbog ovakvih incidenata i srpski ministar finansija voleo bi zasebno da posluje sa kreditorima).
       Zamislite sad, recimo, da Srbija blagovremeno ne doznači Centralnoj banci Crne Gore - kao fiskalnom i depozitnom agentu - pare za otplatu nekog duga koji dospeva. Šta će onda biti? U crnogorskom slučaju radilo se o nekoliko desetina hiljada evra, a u srpskom, bogami, može da se radi o desetinama miliona. Gde će Centralna banka Crne Gore, makar i samo na dan-dva, da nađe te pare koje mogu biti ravne polovini crnogorskog budžeta?
       Iz drugog stava istog člana V Statuta MMF-a vidi se zašto je važno koja se valuta određuje kao depozitna valuta u MMF-u jer on kaže: “Osim ako drugačije nije određeno ovim Statutom, transakcije na računu Fonda biće ograničene na snabdevanje članice, na zahtev te članice, specijalnim pravima vučenja ili valutom druge članice iz opštih sredstava Fonda, koja će se držati na Računu opštih sredstava, u zamenu za valutu zemlje koja želi da kupi (specijalna prava vučenja ili valutu druge zemlje članice Fonda).”
      
       Tajna kupovina
       To, praktično, znači da ako, recimo, Srbija i Crna Gora iz Fonda žele da, po nekom kreditnom aranžmanu sa MMF-om, povuku evre, one to čine tako što ih kupuju za - šta? Za dinare ili za evre? U Srbiji kažu evre valja kupovati za dinare, a u Crnoj Gori misle da je bolje evre kupovati za evre. Ruku na srce, u Podgorici ima i onih koji razumeju o čemu se tu radi i oni bi rado prihvatili dinar kao depozitnu valutu - pod uslovom da to niko ne sazna.
       Sa depozitnom agencijom bavi se član XIII Statuta MMF-a, koji u drugom stavu pod “a” kaže: “Svaka članica će odrediti svoju centralnu banku kao depozitnu instituciju za svu valutu te članice čiji vlasnik je MMF, ili, ako nema centralnu banku, odrediće drugu instituciju koja će biti prihvatljiva za Fond.” Iz ovoga, pak, proističe da problem izbora Centralne banke Crne Gore kao depozitne institucije nije samo u pristanku srpske strane na takvo rešenje već i zeleno svetlo MMF-a, koje, opet, zavisi od ocene da li ta institucija ima kadrovskih i tehničkih potencijala da obavlja taj posao.
       Ustavna potkomisija uspela je, u jednom momentu, da nađe rešenje koje bi, uglavnom, zadržalo postojeće stanje (glavnu ulogu igrala bi Narodna banka Srbije) uz spasavanje “nezavisnog” obraza crnogorskih političara (sve bi bilo “uz saglasnost Centralne banke Crne Gore”). No, onda se umešala “nevidljiva sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar” i sve je palo u vodu: ideja je bila da se u državi koja će se zvati Unija Srbije i Crne Gore zadrži ustanova pod nazivom Narodna banka Jugoslavije, čija nadležnost bi se protezala na teritoriju samo jedne članice Unije (Srbije, kao što je i sada slučaj). A sve do donošenja trajnog rešenja i novog zakona o Narodnoj banci Srbije (NBS). Donedavno je vladalo uverenje da će ovaj srpski problem biti prosto rešen proglašavanjem sadašnje NBJ za NBS, a Zakona o NBJ Zakonom o NBS. Novi zakon znači i novu instituciju, što onda znači i zapošljavanje novih ljudi. I novog guvernera, dakako. U noći između nedelje i ponedeljka, famozni pregovori o fiskalnom agentu su ponovo prekinuti. Ekonomski stručnjaci kažu da novo odlaganje košta Srbiju između 60 i 65 miliona dolara iz poslednje tranše stendbaj aranžmana sa MMF-om. Crnu Goru ne košta ništa.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ