Problem u komunikaciji između Srbije i ostatka sveta mogao se videti i kada je Antinori u NIN-u najavio rođenje klona u Beogradu: u glavnom gradu Srbije i Crne Gore je ta izjava jedva zabeležena, dok je u svetskim medijima postajala priča sa naslovne strane. Tek kada je to nakon tri nedelje ponovio jednom britanskom listu, Antinorijeva izjava je ušla u sve srbijanske medije i postala ozbiljan događaj

      Građani Srbije su krajem 2002. godine uzaludno čekali da dobiju novu državu, da bi, na posletku, bili obavešteni da će dobiti novu ljudsku vrstu. Možda će već u januaru, umesto pravih poklona, dobiti novu državu a ostati bez nove ljudske vrste, ali će do tada svet oko nas pažljivo posmatrati kretanje italijanskog doktora Severina Antinorija, koji je najavio da će prvo roždestvo klona biti baš u Beogradu. Na početku nove godine, u danima kada ljudi obično pokušavaju da sakupe poslednje rezerve dobre volje, valjalo bi se osloboditi svih zaliha cinizma, crnog humora ili bolesne zajedljivosti koje su mukotrpno sticali u protekloj godini. Ali neki nečastivi gospodin ne miruje i poručuje da će od svih očekivanih dobrih vesti sa Zapada, u Srbiju stići samo dokaz da je nauka pobedila prirodu.
       Ljudi koji ne veruju u Antinorijevu misiju kažu da zemlja Srbija nije dovoljno razvijena da bi se u njoj obavilo kloniranje ljudi, iako zaboravljaju da je u svim razvijenim zemljama taj postupak zakonom već zabranjen ili će uskoro biti zabranjen jer se smatra da je u izvesnom nesaglasju sa deset božjih zapovesti. U takvoj raspravi se, međutim, otkriva duboki nesporazum nove Srbije, koja čini sve da uđe u porodicu ozbiljnih zemalja, i pomenute porodice koja se prema svom članu ophodi kao čoveku, koji je nekada bio uzoran, sve dok nije uhapšen zbog silovanja časne sestre ili nekog gnusnog pedofiličarskog ispada.
       Ma koliko se trudili da usvojimo zapadne civilizacijske standarde, ma koliko pokušavali da ukrademo nešto od retorike liberalno-demokratskog društva, ostajemo negde ispred gvozdene zavese tranzicije, očekujući da će svet već jednom shvatiti nas, pre nego što mi shvatimo njih. Taj problem u komunikaciji između Srbije i ostatka sveta mogao se videti i kada je Antinori u NIN-u najavio rađanje klona u Beogradu: u glavnom gradu Srbije i Crne Gore je ta izjava jedva zabeležena, dok je u svetskim medijima postajala priča sa naslovne strane. Tek kada je to nakon tri nedelje ponovio jednom britanskom listu, Antinorijeva izjava je ušla u sve srbijanske medije i postala ozbiljan događaj.
       U nekoj od zemalja bi vest o ubistvu nedužnog poštara, koji je nosio nešto gotovine i delio je penzionerskoj sirotinji, takođe bila glavna politička vest, daleko značajnija od sto puta ponovljenih optužbi sukobljenih političara ili akcija stranaka, čija je podrška daleko ispod granica statističke greške. Ima, dakle, velikih političkih vesti van političkih partija, baš kao što se u dotičnim partijama mogu naći veliki motivi za neku montipajtonovsku seriju. Zato je vest o mogućem rođenju ljudskog klona neuporedivo značajnija od beskrajnih storija o odnosima u dosovskoj koaliciji, pregovorima Srbije i Crne Gore ili o lokalnim izborima u Ubu, Ražnju ili Barajevu.
       Umorni od ozbiljnijeg razmišljanja, kolekcionari teorija zavera se već prisećaju kako su nam neki zli ljudi u inostranstvu (..Berlinu, Versaju, Jalti..) krojili države, odlučivali kada ćemo da zaratimo i kada ćemo se smiriti, pa su sada počeli da nam stvaraju i ljude jer se ljudski faktor u Srbiji pokazao kao prilično nepouzdan. Takve priče će samo pothranjivati stomake sve prisutnijih ekstremista, koji tvrde da sa svetom nema nikakve saradnje jer nam iz Italije sigurno neće stići dela Leonarda, Dantea, Mikelanđela, Rafaela, Đota, Felinija ili Pirandela. Stići će nam samo Antinori i sve najgore od Makijavelija, kao da poručuju ostaci patriotske inteligencije.
      
      
       Ako se u Beogradu zaista obavi istorijska misija italijanskog naučnika, neki budući istoričari će opisivati Srbiju kao zemlju u kojoj se pojavio prvi ili drugi ljudski klon. Nešto manje će znati o velikim junacima ubijenim na spavanju, žestokim bitkama u kojima nije odbranjena zemlja ali jeste hrišćanstvo i Evropa, jedinstvenom socijalističkom samoupravljanju ili o odnosima u dosovskoj koaliciji, koja je srušila Miloševića a onda izgubila smisao postojanja i počela da se ruši iznutra. To će svakako nešto govoriti o slabim tačkama naše kolektivne svesti ili veoma jakim argumentima savremene civilizacije. Šta ako se u Beogradu ne dogodi nijedan istorijski događaj i ako se nova ljudska vrsta bude pojavila u inostranstvu, među raelijanskim naučnicima, negde tamo daleko ? Za domaće ili svetske medije tu neće biti posla, ali neće biti tako loše za građane Srbije, koji su u septembru 2000. godine želeli da žive u dosadnoj zemlji, bez ijednog istorijskog događaja na njihovim leđima. Neka se velike stvari događaju van naših granica, mi smo se malo umorili, poručivali su tada vlasnici glasačkih listića. Ako je verovati medijima, od zapadnih vrednosti su, izgleda, hteli da vide više i iznad Antinorija.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ