Bojim se da je neko bio prokleto u pravu kada je rekao da su mediji danas samo provodnici kroz koje političari povremeno puštaju strujne udare jedni na druge

      Emilija Lilić, glavna urednica Radio Pirota, prva je dobitnica nagrade “Zoran Mamula”, koju je, u znak sećanja na preminulog kolegu, ustanovila Radio-televizija B 92. Reportaža “Ove boje nisu moje” proglašena je za izuzetno novinarsko dostignuće u konkurenciji dvadeset reportaža, izveštaja i intervjua. Nagrada je, kako kaže dobitnica, tim draža jer nosi ime Zorana Mamule, “koji je za mene bio simbol nezavisnog i profesionalnog novinarstva”.
      
       O trenutnoj situaciji u srpskom novinarstvu Emilija Lilić kaže:
       - U Srbiji je mnogo novinara i još više priča. Pitanje je koliko novinari imaju inventivnosti da prepoznaju priču, ali i hrabrosti i slobode da je artikulišu. Bojim se da je neko bio prokleto u pravu kada je rekao da su mediji danas samo provodnici kroz koje političari povremeno puštaju strujne udare jedni na druge. Pokušaji da se bude objektivan svode se na onu čuvenu školsku ilustraciju: “Pera tvrdi da ga je Mika udario, a Mika tvrdi da nije.” Istraživačko novinarstvo imalo bi dodatak: “Komšija ništa nije video...” Hoću da kažem da se u novinarskim prilozima smenjuju izjave, replike, demanti i da imamo “Frankenštajn novinarstvo” bez jasne strukture i prave priče.
      
       Vi ste se bavili veoma aktuelnom pričom, koja govori o povratku bivših “kadrova”.
       - “Ove boje nisu moje” istražuju fenomen “reinkarnacije” ljudi iz bivšeg režima. Pošla sam od ambijenta u gradu koji je pogodan za “kontrarevoluciju”. Cela zemlja je, u stvari, u šizoidnoj situaciji. Predstavnici stranaka su istovremeno u nevladinim organizacijama, funkcioneri lokalne samouprave se pojavljuju kao sindikalne vođe u preduzećima, pa je lako da se vrate ljudi kojima iz džepova vire partijske knjižice JUL-a i SPS-a. Tako su u jednom pirotskom preduzeću tražili da se na mesto direktora vrati nekadašnji funkcioner JUL-a, a u tome su ih podržale i lokalne DOS-ovske vlasti.
       Najveći apsurd je što se poteže za “bivšim” kadrovima, jer navodno nema novih. Još je gore što njihov povratak podržavaju ljudi koji su čitavih deset godina do 5. oktobra, dok su bili opozicija, tvrdili da mogu i znaju bolje. Jesu li se oni tako brzo istrošili, pa bi da vrate stare igrače? Je li to znak da nisu bili svesni koliko ih teška utakmica očekuje? Da li treba vratiti i sistem zbog kog su hiljade mladih, kvalitetnih ljudi otišli iz zemlje, pa nam elita više ne stanuje ovde? Imala sam bojazan da moguća “kontrarevolucija” zbog takvih lokalnih političara ne počne iz manjih mesta. Primer Leskovca i ponovljenih lokalnih izbora kao da potvrđuje moju hipotezu.
      
       Izgleda da promene ne idu baš najbolje.
       - Neosporno je da se stvari menjaju i da nije kao pre. Počevši od tog SPS-a i JUL-a, koji su bili nedodirljivi, a sada ne mogu da se prepoznaju, pa do DOS-a koji je sada na vlasti i kako vreme prolazi, sve se teže raspoznaje. Čini mi se da je sve većem broju ljudi jasno da su najevidentnije promene u sferi ekonomije, međunarodne politike, vojske, prosvete... Ipak, smatram da su promene najmanje odmakle u sudstvu i - u našim glavama. Sada se stiče utisak da su sudijama presude godinama diktirali oni odozgo, partijski sekretari, šefovi ili gradski moćnici i da oni sada toliko odugovlače sa ogromnim brojem evidentnih presuda, jer prosto nemaju naviku, hrabrosti ili ne znam šta već, da preseku sami. Promene u našoj svesti su ono najteže i ono što me najviše brine. Ako prevlada trenutna srpska filozofija: moraju se menjati svi, sem mene, bojim se da ćemo se utopiti u plićaku.
      
       Kakve su bile reakcije posle emitovanja reportaže?
       - Neposredno posle emitovanja u redakciju B 92 stigle su reakcije iz preduzeća “Srbijašume” i iz centrale DS. Očigledno da je reportaža odjeknula. Jedan od komentara bio je “Nismo slušali, ali smo pomenuti u negativnom kontekstu”, po onom stereotipnom “Nisam čitao knjigu, ali ću se rado osvrnuti na nju”. Ubrzo je usledila konkretnija intervencija. Pirotsko šumsko gazdinstvo je dobilo direktora, ali ne JUL-ovca koga su radnici tražili, predvođeni sindikatom, a uz podršku lokalne dosovske vlasti.
      
       Dodeljujući vam nagradu žiri je naglasio da se nagrađuje profesionalizam, a ne hrabrost, koja je u “vremenu protiv” bila dovoljna, ali je sada potrebno i nešto više. Da li vas to obavezuje?
       - Verovali ili ne, novinari u maloj sredini moraju da budu hrabriji nego u prestonici. A hrabrost je u opisu profesije, ona se podrazumeva. Nagrada je potvrda “pirotskoj školi” novinarstva. Kada kažem “pirotska škola”, mislim na novinarsku školu IJP “Sloboda”, koja je prilično specifična, a koja je pomirila najmanje dve novinarske škole. Sve ono što je bilo dobro i što podrazumeva zanat, prihvaćeno je od Radio Beograda, ali sve ono što se zove nezavisno, nepristrasno i profesionalno novinarstvo, prihvatili smo od Radija B92, odnosno ANEM-ove novinarske škole. Nagrada iza koje stoji jedna Svetlana Lukić je i potvrda da je moj novinarski izraz profesionalan i objektivan, da sam u novinarstvu pronašla svoj put, vođena životnom devizom - ko traži istinu mora znati i da je podnese.
      
       Šta biste poručili čitaocima i kolegama?
       - Nešto u skladu sa ovom pričom. Nema više nedodirljivih niti bezgrešnih. Menjajmo ih, ali istovremeno menjajmo i sebe. Ne treba se plašiti revolucija, ali se treba plašiti revolucionara.
      
       DIJANA LAKIĆ