Bočni potomci Romanovih zahtevaju političku rehabilitaciju Nikolaja Drugog

      Potomci familije Romanovih - rođaci cara Nikolaja II, ubijenog (po priznanju samih vlasti Rusije) rukom boljševika, zajedno s caricom Aleksandrom i petoro njihove dece jula 1918- obratili su se krajem decembra Moskvi, zahtevajući posmrtnu rehabilitaciju imperatora od sovjetskih optužbi, fabrikovanih da bi se objasnio krvavi čin.
       Ruski car je bio poslednja krunisana glava Romanovih, dinastije začete u prvoj polovini 17. stoleća, dodelom prestola Mihailu Fjodoroviču. Savetovan da ne smeta procesu na koji sam nije bio u stanju da utiče, Nikolaj je abdicirao marta 1917.
       Njegov engleski rođak Džordž Peti, pisao mu je dirljiva pisma; međutim, odbio je da cara Rusije prihvati kao izbeglicu. Bez drugog ostvarivog izlaza, unižena sirovim i bahatim ponašanjem postavljenih čuvara, imperatorova porodica prihvatila je da, aprila te godine, bude otpremljena na Ural, u Jekaterinburg, u kuću lokalnog trgovca Ipatjeva. Kuća Ipatjeva bila je njihova poslednja stanica. “Likvidirani” su u njenom podrumu, nekoliko meseci kasnije, a onda su krišom preneti u jednu od zaklonitih jaruga u okolini, gde su jedno preko drugog zakopani - Nikolaj, Aleksandra, deca, njihov carski lekar Jevgenij Sergejevič Botkin, sobarica, lični kuvar i jedan lakej - ukupno jedanaestoro ljudi.
       Priča o stradanju ruskog cara rekonstruisana je relativno nedavno, čim je slomljen SSSR. Način likvidacije bio je svirep. Nikolaj i njegova deca ubadani su bajonetima. Tek potom je u njih i pucano. Beživotna tela žrtava bačena su, na kraju, u jednu zapuštenu rudničku jamu, ali izvršioci dela nisu mogli biti mirni pa su se vratili posle nekog vremena, pokupili ostatke i, dobro zalivene sumpornom kiselinom, pokopali ih u novi zajednički grob. Računalo se da mesto stradanja i ostaci imperatora zauvek ostanu u tajnosti, kako smrt njihova ne bi budila naknadno obožavanje. Međutim, o kući Ipatjeva doznalo se još pre propasti Sovjetskog Saveza. U svojstvu partijskog funkcionera KPSS za Ural, Boris Jeljcin je naložio da se kuća sruši. Postala je mesto narodnog hodočašća. Celina događaja rekonstruisana je posle otvaranja arhiva. Jedan od najvažnijih bio je tzv.arhiv Sokolova, oficira Bele armije koji se 1918. obreo u blizini mesta zločina. Shvativši šta se zbilo, dospeo je do stratišta i pedantno pribeležio sve što je video i našao. Napravio je skice i fotografije, rekonstruisao je scenu i aktere. Dragoceni materijal poneo je sa sobom, u povlačenje.Prvi materijal dopunjen je svim naknadno prikupljenim papirima, uključujući i delove službene korespondencije vlasti.
       Napustivši 1919. Rusiju, Sokolov je arhivu o pogibiji cara odneo u Evropu, gde je katalog iskrsnuo iz, maltene, vekovne tmine nečijeg poseda tek 1990 - na jednoj prodajnoj licitaciji u londonskom Sodebiju.
       Posle predaje arhiva Rusima, nešto papira ovog materijala izloženo je u Muzeju privatnih kolekcija pri Muzeju Puškina, (gde ih je razgledao i autor ove hronike). Među njima pokazan je, na primer, šifrovani telegram o izvršenju naredbe o likvidaciji, upućen funkcioneru Sovjeta narodnih komesara Moskve Nikolaju Garbunovu. Telegram je potpisao Aleksandar Bjelobarodov, tada predsednik Uralskog sovjeta, a uz vest da je sve gotovo, stoji i preporuka: “...Zvanično, familija će poginuti prilikom pokušaja evakuacije.”
       Primljenu poruku Garbunov je trebalo da prosledi “gore”, više rangiranom Jakovu Sverdlovu. Šef grupe neposrednih izvršilaca ubistva bio je neki Jakov Jurovski. Postoji njegov telegram, poslat 20. jula 1918. u Jekaterinburg, s porukom da mu se pronađe i vrati novčanik - fatalnog dana zaboravljen u kući Ipatjeva.
       Nikolaj Drugi rehabilitovan je 1998 - kada je Rusija, uz zvona i salve topova, naknadno upokojila pronađene kosti Romanovih, i kada je, rečima Jeljcina da “smo duge godine prećutkivali taj čudovišni zločin”, prekinula pupčanu vrpcu društva s epohom njegovog komunizma.
       “Razračunavanje u Jekaterinburgu postalo je jedna od najsramnijih stranica naše istorije. Predajući ostatke nedužno ubijenih zemlji, mi želimo da iskupimo grehe svojih predaka”, rekao je tadašnji ruski predsednik. “Ti koji su zlikovačko delo izvršili krivi su, ali krivi su i oni koji su decenijama to opravdavali. Krivi smo svi. Ne treba sebi povlađivati, pa besmislenu surovost objašnjavati političkim ciljevima”, istakao je Jeljcin.
       U tamnom odelu, prav, stojeći pred crnim odrom sa sedam hrastovih kovčega s belegom državnih simbola carske Rusije u Sabornoj crkvi Svetih Petra i Pavla, Jeljcin je izgovarajući ove reči povio glavu i duboko se poklonio.
       U kontekstu svih poznatih okolnosti, zahtev Romanovih Moskvi ostaje u ovom trenutku prilična zagonetka, nedorečen sa stanovišta krajnjih ciljeva inicijatora. Šta, u stvari, žele daleki preživeli rođaci, bez naslednika carskog stabla sasečenog u korenu? Zahtev se ne odnosi na finansijsku nadoknadu niti na obnovu monarhije, izjavio je već pomenuti Zakatov. Odnosi se na želju familije da se ime imperatora oslobodi nanete ljage, izjavio je. Ali, zar komemoracijom, i svim što je povodom događaja rečeno, to već nije učinjeno?
      
       PREDRAG POPOVIĆ