NASLOV: Klopka
AUTOR: Nenad Teofilović
IZDAVAČ: autor, Beograd, 2002.

      Prvi roman Nenada Teofilovića, “Klopka”, situiran je u Beograd iz vremena rata, sankcija i hiperinflacije 1993. godine. U opštoj atmosferi bede i svakodnevne borbe za preživljavanje, glavni junak Mladen Pavlović, građevinski inženjer na prinudnom odmoru i podstanar u suterenskom stanu na Banovom brdu, doživljava i ličnu tragediju. Njegov petogodišnji sin je teško bolestan i može ga spasti samo veoma skupa operacija u inostranstvu. Kad je već sasvim izgubio nadu da će operaciju platiti od neredovnih plata i švercerskih tura u Bugarsku, Mladenu se neočekivano, kao u Hičkokovom filmu, ukazuje prilika da pomogne svom sinu. Dobiće deset hiljada maraka ako ubije njemu nepoznatog čoveka. Bez mnogo razmišljanja, Mladen prihvata ponuđeni “posao” i obavlja ga brzo, “bez tragova” i svedoka. Ali, baš kad je pomislio da su svi njegovi problemi rešeni, da će izlečiti sina i s porodicom otići u daleku Australiju, Mladen se suočava s novim, još većim iskušenjima, a čitalac s još dramatičnijim i napetijim zbivanjima. Uzbudljivu priču o zločinu, građenu po modelu kriminalističkog trilera, Teofilović dopunjuje elementima psihološkog romana, uverljivo dočaravajući Mladenovu transformaciju od porodičnog čoveka koji sreću nalazi u običnim, svakodnevnim zadovoljstvima do emotivno i moralno poremećene ličnosti, izmučene grižom savesti i osećanjem krivice.
       “Klopka” ima četiri dela, naizmenično ispripovedana u trećem i prvom licu. Za debitanta u romanesknom žanru, Teofilović sigurno vlada obema narativnim tehnikama. Bilo da piše u prvom ili u trećem licu, on uvek stavlja akcenat na psihološku dimenziju zbivanja. Mladenova unutrašnja preživljavanja dočarana su realistično, a filozofska pitanja o smislu života i ceni ljudske sreće upletena su u osnovni kriminalistički zaplet s merom, nepretenciozno i bez suvišne patetike. To predočenim zbivanjima i romanu u celini daje dalekosežnija značenja koja, kao kod Žorža Simenona ili Kolina Dekstera, u dobroj meri prevazilaze okvire odabranog žanrovskog modela. Na svežinu Teofilovićevog pripovedačkog dara ukazuje i njegova efektna upotreba doživljenog govora, jedne klasične romaneskne tehnike gotovo već zaboravljene u savremenoj srpskoj prozi. Služeći se tom tehnikom vešto i na pravim mestima, Teofilović uspeva da približi čitaocu emotivne i moralne krize kroz koje prolazi njegov junak. Nešto manje veštine Teofilović pokazuje u građenju dijaloga koji često deluju kruto i sasvim konvencionalno. Osim toga, neki likovi, pa i čitave epizode mogli bi se i izostaviti a da se time bitnije ne naruši utisak o jedinstvenosti kompozicije i vrednosti knjige u celini. Tako, recimo, lik Mladenovog prijatelja Blagoja i njegova siromašna a srećna porodica deluju kao banalan žanrovski kliše, a epizoda s kraja romana u kojoj se pojavljuje đavo kao Mladenov dvojnik psihološki je neubedljiva i nema pravog književnog opravdanja.
       Sva četiri dela “Klopke” završavaju se kratkim dijaloškim epizodama, “međuigrama”, čiji su protagonisti dvojica neimenovanih “biznismena” s jakim vezama u vladi i policiji. Iako samo izdaleka prate zbivanja ne uzimajući istaknutiju ulogu u njima, ovi anonimni “junaci našeg doba” zapravo su glavni pokretači romaneskne radnje. Nedodirljivi u svom profesionalnom “krugu”, kao u nekom paralelnom svetu kojeg se ne dotiču problemi običnog čoveka, sankcije i rat, oni uz viski i cigare ćaskaju o fudbalu, atmosferskim prilikama i deviznim “poslovima”, odlučujući o Mladenovoj sudbini i iskušenjima kojima će ga izložiti. “Međuigre” su dramaturški tako ukomponovane u tekst romana da u njima nije teško prepoznati ironičnu aluziju na starozavetnu priču o Jovu. U svetlu te aluzije istorija Mladenovog zločina ukazuje se u nešto drukčijem smisaonom osvetljenju: to više nije samo uzbudljiv triler s elementima psihološke drame, već i ciničan komentar naše savremene stvarnosti. U svetu u kojem je smisao života sveden na puko biološko preživljavanje, sve tradicionalne ljudske vrednosti izgubile su značaj, a neprikosnoveni gospodari naših sudbina, i na opštem i na ličnom planu, postali su mafijaški “bosovi”, gangsteri i zelenaši.
       Mračnu sliku naše svakodnevice Teofilović dočarava i izuzetno uspelim opisima karakterističnog beogradskog pejzaža iz doba sankcija i hiperinflacije. Gonjen osećanjem krivice, Mladen “kao mesečar” besciljno luta beogradskim ulicama, prepunim švercera cigareta i dilera deviza, redova za hleb i mleko, očajnika koji s milionima šarenih novčanica obilaze prazne prodavnice. Vozeći se pretrpanim tramvajima i autobusima, okružen bezizraznim i otupelim licima, on gleda “sive, jednolične zgrade koje zaklanjaju nebo”, oguljene fasade iza kojih se kriju agencije za “poslovnu pratnju”, i “utapa se u masu” bezimenih ljudi. Ali, te košmarne, gotovo groteskne slike Beograda koje izranjaju tokom Mladenovih “prinudnih lutanja” ne svedoče samo o junakovom doživljaju grada. I nezavisno od toga, dočaran kao ogroman buvljak, i u doslovnom i u prenosnom značenju te reči, Beograd u “Klopci” postaje metafora bede, otuđenosti i moralne otupelosti, simbol naše najnovije istorije. Ako imamo na umu da je ovo Teofilovićev prvi roman, moramo reći da se pojavio autentičan pripovedački talenat, od kojeg u budućnosti možemo očekivati i znatno više nego što je dao ovom knjigom.
      
       ADRIJANA MARČETIĆ