Zašto Stevan Dedijer predlaže premijeru Srbije da raspusti SANU i upućuje otvoreno pismo i svom pokojnom ocu Jevti Dedijeru

      Srpska akademija nauka i umetnosti često je i raznim povodima na tapetu javne kritike. I uglavnom više kao institucija nego pojedini njeni pripadnici s čijim se stavovima poistovećuje čitava njena orijentacija i delatnost. Duboke podele i razlike koje u njoj postoje, ili se ne uvažavaju ili prećutkuju a to s pravom iritira onaj ne tako malobrojni deo članstva koji i sam nekim aktivnostima Akademije pristupa kritički. To se odnosi i na jesenji skup u SANU o Velikoj Srbiji čiji su učesnici, kako se može čuti u samoj Akademiji, određivani po kriterijumu podobnosti. Poželjni su bili samo oni od kojih se unapred moglo očekivati da će odbaciti svaku pomisao o istorijskim ili aktuelnim projekcijama Velike Srbije, čak i ako su ranije pisali i govorili nešto sasvim suprotno. Jer, u času kada haška optužnica takve pretenzije pripisuje Miloševiću, bilo bi krajnje “nepatriotski” iskopavati činjenice i saznanja koja joj idu naruku.
       Zato je ovaj skup u mnogim medijima ili prećutan ili negativno komentarisan a ozbiljno propraćen samo tamo gde se novine još pomalo uređuju po formuli famoznih “Odjeka i reagovanja”.
       Pretežno nepovoljni odjeci naučnog skupa o Velikoj Srbiji traju, inače, sve do danas iako je od njegovog održavanja prošlo već dosta vremena. Jedan neobičan odziv, na kojem se zadržala naša pažnja, pojavio se ovih dana u “Republici”, listu koji se deklariše kao “glasilo građanskog samooslobađanja”. Tu je, naime, pod naslovom “Velika Srbija i glupi akademici” objavljeno otvoreno pismo Stevana Dedijera predsedniku Vlade Srbije Zoranu Đinđiću. A u pismu se traži, ni manje, ni više, nego da se SANU raspusti! Nešto zbog, i za ovog autora, koji se potpisuje kao “Srbin sa dna kace”, problematičnog skupa o Velikoj Srbiji, nešto zbog, kako smatra, potpuno pogrešnog naučnog angažmana Akademije. Koji je on, doduše, zajedno sa Dobricom Ćosićem sredinom osamdesetih godina pokušao da preusmeri na “pravi razgovor o životnim pitanjima našeg naroda i njegove budućnosti” (reči D. Ćosića iz pisma Dedijeru). I pošto ovaj ortački poduhvat “Oca nacije” i “Srbina sa dna kace” nije uspeo, posle dvadesetak godina evo ovog otvorenog pisma kao poslednjeg pokušaja da se stvari radikalno raščiste.
       Dakle, dodvoravajući se predsedniku srpske vlade a omalovažavajući sve srpske akademike, među kojima je dugo bio i njegov pokojni brat Vladimir Dedijer, Stevan Dedijer kaže: “(Poštovani g. Đinđiću) Pišem Vam kao Srbinu koji je imao junačke hrabrosti, mudrosti i političke veštine da zlotvora Srbije Slobodana Miloševića pošalje na sud za ratne zločince u Hag. Da ostvarite što Vam u ovom pismu predlažem, treba Vam mnogo više hrabrosti, političke pameti i veštine nego u slučaju Milošević. Akcija koju Vam predlažem je deo neophodne politike za razvitak Srbije uopšte i njene nauke i tehnologije posebno. Od 1950-ih ukazivao sam u svojim radovima u svetskim časopisima i pismima Titu, šefovima republika bivše Jugoslavije i Srpskoj akademiji nauka sledeće: snaga motora razvitka jedne države je izražena procentom bruto nacionalnog dohotka koji ona troši na razvitak nauke, tehnologije, na stvaranje sopstvenih izuma i inovacije.”
       Pošto komparativnom analizom pokazuje da na svetskom nivou Srbija i Hrvatska za taj razvitak izdvajaju najmanje (čak manje od jedan odsto), Dedijer preporučuje sledeće rešenje: “Moj predlog Vam je da u reorganizaciju politike, nauke i tehnologije Srbije uključite i raspuštanje i potpunu reorganizaciju današnje takozvane Srpske akademije nauka, koja sa naukom nema nikakve veze jer je generacijama, čak i posle Miloševića, vode maloumni zagovornici antidemokratske ideologije, nacionalizma i šovinizma.”
       Uskraćujući nas za informaciju da li je iz istih razloga zatražio i od Ivice Račana da raspusti Hrvatsku akademiju nauka i umetnosti, Dedijer se opet obraća Đinđiću: “Direktni povod da Vam pišem je najnoviji i najlažniji simpozijum SAN-a o Velikoj Srbiji. Tu se izmislilo da nikada niko nije nastojao ‘da stvori Veliku Srbiju nego su se samo njeni protivnici - (odakle i ko su oni nije rečeno, S. D.) - služili optužbom o navedenoj velikosrpskoj hegemoniji, da bi ostvarili ciljeve na štetu Srba’. Suština takvih simpozijuma je ravna po gluposti onom da je danas Humboltova akademija u Berlinu održala simpozijum dokazujući da u Nemačkoj tokom 1930. i 1940. nije bilo nacizma ni Hitlera. Simpozijum SAN-a su opet, među ostalim, vodili ‘naučnici’ kao Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković i D. Medaković.”
       Dedijer, kako proizlazi iz nastavka njegovog pisma, nije morao da traga za dokazima dalje od svoje porodice jer ideje Velike Srbije iznosio je, kaže, u svojim knjigama upravo njegov otac Jevto Dedijer (“Nova Srbija”, “Dalmacija” i dr.). Bio je neka vrsta njenog najortodoksnijeg teoretičara. I zato je 1989. godine, kada je “uvidio velikosrpsku politiku Miloševića”, Jevto Dedijer jedno otvoreno pismo odaslao i svom rođenom ocu - na onaj svet. Sačinio ga je uz asistenciju generala Peka Dapčevića a pečatio u splitskoj “Slobodnoj Dalmaciji”. U ovom, kako i sam kaže, čudnom pismu, rekao je pokojnom ocu “da je njegova ideja Velike Srbije donela ratove i katastrofu za srpski narod 1914, pa onda 1941, i da će pod Miloševićem doneti i treću katastrofu, za koju danas, 2002. godine, i plaća”.
       Podsećajući na ovo svoje kritičko obraćanje ocu, Stevan Dedijer navodi još “pet kardinalnih gluposti” SANU zbog kojih ona ne može doprinositi stavljanju Srbije “na put dinamičkog razvitka”. A onima koji možda ne razumeju zašto se od 1989. godine potpisuje kao “Srbin sa dna kace”, upućuje objašnjenje da je njegovo srpstvo upravo kao kiseli kupus koji je najbolji na njenom dnu. Dedijerovu bespoštednu kritiku srpskih akademika i poziv na raspuštanje SANU “Republika” objavljuje u rubrici “Dokumenti”.
      
       SAVA DAUTOVIĆ