Insistiranje na seksipilu ne znači da treba da budete goli. Pogledajte Nikol Kidman: nije baš obdarena ženskim atributima, pri tom je i sićušna, a zrači seksipilnošću. Stvar duha, znate. Ovo kod nas meni izgleda prilično vulgarno, čak pornografski

      Sinonim za manekenstvo u nas Tamara Bakić, fascinira jednostavnošću i prirodnošću, i intelektualnim rafinmanom. Potvrđuje nepisano pravilo da inteligentne žene ostaju lepe čitavog života.
       - Možda zvuči neskromno, ponekad primetim mladiće kako se spremaju da mi nešto kažu, pomislim: Sad ću doživeti nešto ružno. Obično ne bude tako, dobijem kompliment: Gospođo, kako vi divno hodate! Znate, provesti život pored lepote i sa lepotom, zaista je božiji dar. Trudim se da to održim u sebi.
       Koliko god mistifikujete neke stvari dok ste mladi, kasnije shvatite koliko je sve jednostavno. Ne uzdržavam se od hrane, genetski sam takva, i mnogo se krećem, pešačim. Ne idem na fitnes, vozim bicikl, a leti plivam. Važno je ne ugojiti se jer kad se to dogodi sve postaje mnogo komplikovanije.
      
       STROGI BOJAN STUPICA: Rođena sam u Somboru i volim što sam živela u velikoj porodici. Sve što je dobro i pozitivno u meni, ponela sam iz kuće. Moja baka slikala je i pisala pesme, učila me je duhovnim i estetskim vrednostima. Urbani duh ponela sam odande, i osećaj za ravnopravnost polova. Tamo su građanski brakovi sklapani pre više od sto godina. Znate, moj otac nikad ne bi seo za sto, dok to ne učine žene, i to mu nimalo nije oduzimalo od muškosti. Nažalost, danas se ta kultura izgubila, od muškaraca ne možete da dobijete mesto u autobusu.
       Prvi put sam nastupila na Sajmu mode u Beogradu 1958. Bio je to prvi takav sajam i nije se sa sigurnošću znalo kako manekenke treba da izgledaju. Mene je na sajam pozvala gospođa Dara Spasović, školska drugarica moje majke. Imala je svoj krojački salon i pitala me je da li bih htela da mi napravi neke modele. Aktivno sam se bavila plivanjem i bila klinka sa konjskim repom. Nisam se ni šminkala, ni farbala kao današnje devojčice - to sam prihvatila, svako želi da proba nešto novo.
       Balerine su otpale jer hodaju patkasto, videlo se da ne mogu da nose modele. Onda je Zanatska komora pravila kasting, kako se to danas kaže. U modi su bile devojke sa uskim strukom i velikim grudima. Takve su i došle na kasting, zgodne, doterane, strukirne. Obučene u večernje toalete. Ja sam došla u ravnoj suknji do kolena i džemperiću. I to nije bilo slučajno; čitala sam da, kad su u Francuskoj birali manekenke, samo jedna devojka je došla u ravnoj suknji i džemperiću, i ona jedina bila je primljena. Tako treba doći na kasting, da se vidi kakva ti je noga, figura, visina.
       Na Sajmu je bilo mnogo stranaca, bio je i Dior a reviju je režirao Bojan Stupica. Bio je veoma strog: sećam se da je učestvovala jedna devojčica, bila je balerina i igrala je u filmu “Crvene cipelice”. Htela je da pistom prođe sporo, kao balerina, ali Bojan je vikao: Trči, trči...! Sad ću te skinuti s piste! Kad je podviknuo, svi smo se prepali. Ali, bio je sjajan organizator, revija je urađena na visokom nivou. U hali 1 Sajma napravljena je ogromna pista, imala je čak i mostić. Reviju je pratilo 3 000 ljudi, čula sam kad je iz publike neko vikao: Tamara, Tamara! Verovatno me je prepoznala neka Somborka.
      
       DEŽURNI SLOVENAC: Te godine išlo se na modni sajam u Budimpeštu: od svih devojaka koje su učestvovale na našem sajmu, odabrane smo - jedna devojka, zove se Buba, sad živi u Americi, i ja. Bilo je mnogo zgodnih i lepih devojaka, ali nisu bile prijemčive za bavljenje manekenstvom. Zato su potrebne neke predispozicije u građi i hodu, to su najbitniji elementi. Moj uzor je bila čuvena Madam Liki: bilo je fantastično gledati je, prosto je plivala po pisti. Danas se drugačije hoda, naravno, potrebno je pravilno držanje sa malo nagnutim ramenima. U stvari, gornji deo tela treba da je uvek miran i veoma je važan pravilan rad ruku. Hoda se iz kukova, to je prirodan hod. Recimo, uvek se divim hodu Ričarda Gira, verovatno je to negde učio.
       Na sajam mode u Budimpešti sa nama su pošla i dva manekena iz Ljubljane: jedan je bio zadužen za našu političku podobnost, i nastao je problem. Dala sam jedan intervju, on se strašno razljutio. Rekao je da to nisam smela da učinim bez njegovog znanja. Bila sam veoma samostalna i nezavisna, od malih nogu, rekla sam da ga ne razumem. Pomalo znam mađarski, pozvala sam konobara da mi donese kifle, a Slovenac je rekao da više nikad neću ići u inostranstvo, jer sam nedisciplinovana i razmažena. Zanovetam, tražim kifle! Kad smo se vratili, odmah je otišao kod direktora i prijavio da sam takva i takva, razmažena. To je meni bilo strašno, srećom ovi su mu se smejali: Pa, ona je žensko, neka je i razmažena!
      
       RUSIJA: Najsmešnije su bile Ruskinje: bile su izuzetno zgodne i lepe manekenke, dolazile su sa vrhunskim modelima. Ali, kad bi “vođa ekspedicije” ustala, sve bi skakale i išle za njom. A mi smo išli svako na svoju stranu. Sećam se ‘60 i neke, boravili smo u Kijevu, ogromna ekipa iz cele Jugoslavije. Dodeljen nam je simpatičan mladić Griša. Znao je srpski i imao zadatak da svuda ide sa nama. To su ti “dežurni”. Završila se revija, svako ide na svoju stranu. Bilo je leto, sa Majdom Sepe idem na Dnjepar. Griša se okreće, izbezumljen, kaže: Pa, ja ne znam s kim da idem?! - Idi tamo gde nas ima najviše!, savetujemo ga.
       Naši rukovodioci, koji su išli s nama, stalno su imali potrebu da se dodvoravaju Rusima. Sećam se direktora “Jugoslavija publika”, počeo je da nam drži predavanje kako izgledamo kao da smo sa Zapada. “Ne možete tako da se šminkate i oblačite, ovde se primenjuju socrealizam i Stanislavski!”. Posle, kad počnu revije mi se zezamo: Ajde, hodaj po Stanislavskom!
       Sa nama su bili Božica Frajt i Arsen Dedić, koji se njoj udvarao. Bila je prelepa, imala je crvenu dugu kosu i upotrebljavala zelenu maskaru. Pa, kad izađe u crnoj čipkastoj haljini sa bretelicama, nema onog ko se nije okretao za njom.
       Često smo imali revije u Rusiji. Sećam se, na jednoj velikoj “vistavki”, njihov odlični fotograf Valerij Plotnjik (nije mogao da dobije pasoš), diskretno me je pitao: Da li sve ovo što se vidi na izložbi, može da se kupi u vašim prodavnicama? Kažem: Za devize može i više od toga. Bio je zgranut.
      
       U DISKOTECI “54”: Teheran je grad koji me je najviše fascinirao. Ni pre ni posle nisam videla tako osvetljen grad, bukvalno se kupao u svetlosti. Iranke su veoma lepe žene, sve su bile skinule zarove i nosile ih tako da lelujaju iza njih. Gužve, ludilo po ulicama, mnogo sveta po restoranima. Ulica poput našeg Bulevara, u kojoj se prodaju samo tepisi, pa ulica u kojoj se prodaje zlato... Kao da sam videla grad iz bajke. Inače, najlepši svet i najbolje obučen videla sam na 5. aveniji u Njujorku. Što jest, jest. Od svih modnih časopisa i danas se razlikuju američki “Vog” i “Harpers bazar”. Daleko su ispred sličnih časopisa. Svi kreatori sveta trude se da se pojave u njima. Dobila sam ponudu da ostanem u Njujorku, da radim kao organizator u jednoj modnoj agenciji. Zahvalila sam se i rekla: Da imam 18 godina, verovatno bih to učinila.
       Prvi boravak u Parizu, septembra 1969, za mene je bio veliki doživljaj. Pariz nikad lepši, nosio se mini i svi su živeli na ulicama. Sreli smo Brižit Bardo, na Sen Žermenu sedeli smo sa Entonijem Hopkinsom, uveče išli u diskoteku koju su vodili Džejn Birkin i Serž Genzbur... Igrali smo i igrali, ne znam kako smo mogli jer su se revije svakodnevno održavale na našoj nacionalnoj izložbi. Mesec dana nismo spavali, ne možete u Parizu da spavate! Čini mi se da više nije tako pun života, ili možda imam više godina i ne doživljavam ga na takav način.
       “Dior” je bio dominantan, direktor Mark Boan dolazio je na naše revije. Praktično, reprezentovali smo čitavu ondašnju Jugoslaviju. Ambasador Vejvoda dovodio je goste, Leon Davičo takođe. Onda nas je pozvao Dior i otvorio šampanjac, to kod Francuza ima posebno značenje. Moja majka je, kad se udavala, od svekrve dobila izuzetno lepu crnogorsku nošnju. Izvukla sam košulju iz nje, bila je zlatom vežena po rukavima, obukla crne pantalone i crni somotski prsluk preko nje. Kad sam ušla kod Diora, sve prisutne gospođe pojurile su ka meni. Ja, kao, podignem glavu, bila sam vrlo ponosna - dolazim iz komunističke zemlje! Čuvam i danas tu košulju, mada se skoro raspala.
      
       U VARŠAVSKOM ZATVORU: Posle tog čuvenog boravka u Parizu, početkom zime imali smo jednomesečnu izložbu i u Varšavi. Revije su održavane jedanput dnevno, a svako veče Aca Joksimović i nas nekoliko manekena, odlazilo je u odlični restoran “Kačka”, u starom centru Varšave. Momci su izgledali markantno, pravi reprezenti nacije. Za susednim stolom je, jedne večeri, bilo veliko društvo sa zgodnim Poljakinjama. Stalno su gledali na naš sto. Kad smo krenuli ka garderobi, odjedanput su nas okružili i jedan je zgrabio Acu za revere i počeo da ga drmusa. Sa naše strane je doletela pesnica, Poljak je počeo je da krvari i dok smo odlazili vikao je: Doći će vama Rusi!
       Nismo otišli nekoliko koraka, stvorili su se milicioneri. I uhapsili samo Acu i mene. Vozili su nas i vozili, ali su naši momci pratili gde će nas odvesti. I alarmirali su naše diplomate. Od nas su tamo tražili da potpišemo da je Aca udario tog Poljaka, naravno, odbili smo. Stavili su nas iza rešetaka, gde je bilo mnogo nekog besprizornog sveta. Ja u bundi, sa šubarom, i dugom plavom kosom... Kao u nekom Bunjuelovom filmu. Strašno sam bila uplašena, Aci sam stalno govorila: Nemoj da se odvajamo!
       Posle je došao naš konzul, i rekao im da moraju da nas puste, jer treba da učestvujemo na sutrašnjoj reviji. Učinili su to, ali morali smo da obećamo da ćemo sutra doći na saslušanje. Konzul je bio van sebe, uzbuđeno nas je pitao: Jeste li nešto potpisali? Sutradan, opet nismo potpisali, a na kraju se ispostavilo da je jedan od Poljaka za tim stolom bio javni tužilac Varšave. Na našoj izložbi je bio prikazan vrh vrhova naše privrede, nije isključeno da su tim incidentom hteli da je zatvore. Posle je taj tužilac došao na reviju, i našem konzulu je rekao: Sve je OK, ali je nju trebalo zadržati u zatvoru!
      
       BEL EPOK: Nisu se političari mnogo interesovali za nas. Već su se bili poženili glumicama i balerinama, nije im bilo mnogo stalo do manekenki.
       Svaki dan smo imali revije, po celoj SFRJ. Onda smo sa pevačima išli na turneje sa “Pesmom leta”, pa sa biciklistima na trkama “Kroz Jugoslaviju”. Jedino nismo voleli da nastupamo posle Đorđa Marjanovića. Bio je megazvezda i posle svakog njegovog nastupa dugo je trajalo skandiranje, dok smo mi stajali i čekali da se to završi.
       Sećam se proslave u kragujevačkoj “Zastavi”, u okviru koje smo imali reviju kupaćih kostima. Kad smo se pojavile, prisutni su počeli da razbijaju čaše i flaše. Bile smo u zabezeku, danas mi to izgleda komično. Prošli smo i sve gradove u Bosni, u Novom sam doživela jednu zgodu: kad sam izašla u šortsu, sve žene su brzo stavile glave muževima u krilo. Bila sam zapanjena, okrenula se i vratila. Danas, možda tako nešto ne bih ni primetila. Sećam se i jedne revije u Rusiji, na kojoj su se nosili žiponi. Američki fazon sa Divljeg zapada, to je meni bila ružna, nimalo ženstvena moda. Mojoj drugarici spadne žipon na pisti, ona iskorači, uzme žipon i nosi ga u ruci. Dobije aplauz jer je publika mislila da to tako treba.
       Kad smo bili u Parizu, režiser Klod Leluš je naručio venčanicu za svoju buduću ženu od Aleksandra Joksimovića. Njegova kreatorska pojava bitno je uticala na našu modu. On je reprezent te naše “bel epok”. I danas je jedini koji stilizaciju nacionalnog može da uradi vrhunski, a to je najteže raditi. Tada, verovatno, nije bilo ambicija da se to plasira u svet. Jedne godine bili smo na “Port Versaju”, gde se prikazuje koža. Na reviji “Visokog”, kožarskog kombinata za koji je radio Joksimović, videli smo Sen Lorana. Odgledao je celu reviju.
      
       BEBI DŽEJN:Devojke koje sada viđate na pisti, na ulici možete videti u džemperima, nenašminkane, ležerne. Mi to nismo mogle, od nas se očekivalo da uvek izgledamo kao na pisti. To je bilo opterećujuće, ali i lepo. Moram da priznam. Znate, ljudi teže da izađu iz anonimnosti, posle žele da se vrate u nju. Meni to nije smetalo, moj privatni život bio je potpuno odvojen od javnog. Vrlo sam ga odvojila, vrlo. I to je bila neka ravnoteža. Naravno, prijatno je kad vas prepoznaju na ulici i kažu: Bili ste dobri, divan vam je model!
       Samo sam se pribojavala da ne prođem kao ona Bebi Džejn, u istoimenom filmu - uvek je se setim, sa onom divnom plavom kosom. Zato, kad sam sišla s piste, ošišala sam se na dva santimetra. Godine čine svoje, ne možete ceo život da provedete na pisti. Ali, ostala sam s mladima, pokušavam da im pomognem, da ih učim. Nažalost, poslednjih godina kao da ne čuju. Mislim da su roditelji razlog tome, žele da im deca što pre dođu do ekonomske samostalnosti. Smatram da je prerano sa 15 godina otići u inostranstvo, međutim - ne slušaju me. Mnoga od te dece mogla bi da postanu zvezde, kad bi me poslušali. Ne znam, možda smatraju da su stariji pakosni i zavidni. Ja nisam takva, sve njihove dileme sam iskusila i sigurno ne bih da ponovim. Znate, žao mi je tih mladih devojaka koje odlaze vani, jedna uspe a mnoge propadnu.
      
       NATAŠA VOJNOVIĆ: Tih dvadesetak manekena (pogrešno upotrebljavamo taj izraz, u inostranstvu nema manekenki, to je naš dodatak), u celoj ondašnjoj Jugoslaviji, moglo je veoma dobro da živi od revija. Od jednog sajma, recimo, mogli ste da kupite “fiću”. Sada su honorari veoma bedni.
       Moda je u to vreme mnogo više bila umetnost, sada je veliki biznis. Sišla je na ulice i komercijalizovala se. Jedan Valentino pravi modele od jeftinih materijala, i prodaje ih po robnim kućama. Tom Ford, Džon Galijano, Helmut Lang i Prada, danas diktiraju modu. To su geniji mode, vrh vrhova. Od manekenki izuzetno mi se dopada Linda Evanđelista, ima fantastičnu moć transformacije. I dve-tri naše devojke veoma su uspešne. Nataša Vojnović mi se dopada, nedavno smo se videle u Parizu. Stvarno je izuzetna osoba. Fantastično je sazrela. Kaže da joj je u početku bilo veoma teško, krenula je sa 16 godina.
       U celom svetu manekenstvo je popularno. Nažalost, moda je prilično daleko od nas, mada ima talentovanog mladog sveta. U vreme prošlog sistema direktori fabrika trpali su se u kreiranje. Taman da urade nešto strašno. Oni su određivali da li nešto može da prođe ili ne. Danas kreiraju supruge privatnih vlasnika firmi. Pojavljuju se na sajmovima i insistiraju na nagradama. Meni je to strašno. Toliko ima mladog sveta koji zna da radi, ali nema finansijsku pomoć. Kreatori nemaju novac, iza njih mora da stoji neka modna kuća. Da je bilo pameti, imali smo sjajne fabrike sa najmodernijom tehnologijom, sa doteranim šavovima. “Kluz”, recimo. Mogli smo, poput Italijana, da živimo od izvoza odeće. Takva šansa nam se više neće ukazati.
      
       DŽEJ:Nedavno sam radila reviju u jednoj diskoteci, sa decom za koju znam da kod kuće ne slušaju turbofolk. Sedeli smo posle, kad se začuo Džej, svi su skočili i zaigrali. Bila sam u šoku, jer su, očito, pod uticajem estrade. Valjda se samo to gleda poslednjih godina. Svi se nešto oblače tako da su polugoli. Zapravo, ukus se podređuje estradi. Na kraju krajeva, neka se svuku, ali insistiranje na seksipilu ne znači da treba da budete goli. Pogledajte Nikol Kidman: nije baš obdarena ženskim atributima, pri tom je i sićušna, a zrači seksipilnošću. Ili, Šeron Stoun nema potrebu za takvim oblačenjem. Stvar duha, znate. Ovo kod nas meni izgleda prilično vulgarno, čak pornografski. Mada, ima i lepo obučenog mladog sveta, sa ukusom. Ponekad se okrenem, prosto me ushite. Pobogu, pa pripadamo evropskoj kulturi, nismo sa Marsa.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ
      

Deset najznaČajnijih dogaĐaja u mom Životu: maj 1941. Prve slike iz detinjstva vezane su mi za boravak u mađarskom logoru u Bačkoj Palanci. “Nemlehet! Nemlehet!”, vikao je stražar na moju majku.               oktobar 1944. Svi su se radovali oslobođenju Beograda, ja sam bila tužna. Kad smo izašli iz podruma, prvo što sam videla bilo je pokidano drveće i mrtva ptičica.               jul 1949. Prvi plivački uspeh. Stigla sam prva, mada uopšte nisam imala orijentaciju u bazenu.               proleće 1958. Prvi izlazak na pistu, pod palicom Bojana Stupice.               ... Moje prvo venčanje               1964. Susret sa Rusijom. Pripadam generaciji koja je učila ruski i čitala klasike. Izletala sam na svakoj stanici moskovskog metroa i oduševljavala se grandioznošću.               1970. Odbivši da mi potpiše “Roman o Londonu”, Crnjanski je rekao: Vi ste lepa žena i svi će misliti da smo u ljubavnoj vezi! Jedva sam ga ubedila da to učini.               septembar 1969. Prvi boravak u Parizu. Mada je policija upadala na javna mesta, zavrćući rukave mladima u navodnoj potrazi za narkomanima, zapravo iz straha od studentskih nemira, tih mesec dana u mom životu služi za nezaborav.               mart 1999. Na prvi zvuk sirene počela sam da se tresem. Iz podsvesti su se vratila sva ona grozna iskustva iz detinjstva. Sirene su me raspamećivale, dovodile do ludila.               oktobar 2000. Sve lepe stvari u Beogradu događaju se u oktobru.