Ivana Ivković je diplomirani filozof i politikolog, asistent filozofskog fakulteta u Nišu, na predmetu Etika. Bavi se politikom diskriminisanih grupa, a svoj trogodišnji rad u Centru za ženske studije u Beogradu, prekinula je zbog drugih obaveza. Radi za UN, a sledeće subote putuje u London kao stipendista društva Hansard Societdž, gde bi trebalo da napiše i predstavi rad na jednu od dve teme: Pravljenje koalicija oko političke ravnopravnosti polova, ili Zagovaranje prava homoseksualnih osoba. Ova dvadesetdevetogodišnja devojka prihvatila je razgovor za NIN, a za naš susret odabrala je kafe Plato u Beogradu.
      
       Mislite li da će se zaista u Beogradu roditi klon lezbijskog para?
       - Poznajem mnogo lezbijki u Beogradu, ali svakoj od njih potomstvo je najmanji problem. Ako se i rodi klonirana beba u našem gradu, onda će pre to biti neka crnogorska snaja koja mora da rodi sina. Naši homoseksualci su još uvek neprihvaćeni u društvu, i to je glavni problem. Setimo se kako je prošao Dan ponosa, u junu 2001. godine. Bila sam svedok događaja. Očekujete li da se u takvom Beogradu rodi klonirana beba lezbijskog para?!
      
       Mediji prenose da se u Holandiji već rodio klon takvog para?
       - Taj par je imao više alternativa. Jer, koliko je meni poznato, u Holandiji homoseksualci mogu da usvajaju decu, a mogu i da vrše veštačku oplodnju. Jedini razlog za pribegavanje kloniranju mogao bi da bude taj što su one želele da naprave identičnu jednu od njih. Holandija je zemlja mnogo otvorenija za homoseksualne veze, odnosno brakove, i razumljivo je da onda jedan od glavnih problema bude potomstvo. Kod nas je drugačije.
      
       Kakva je bila vaša prva reakcija na vest o rođenju klonova?
       - Kad god se pojavi nešto novo, samim tim nedovoljno poznato, ljudi se obično uplaše. Međutim, treba istražiti šta je to novo, i kako to može da utiče na svet oko nas, i na nas same. Kada tako razmišljam, fenomen kloniranja mi ne deluje zastrašujući, niti odbojan, mada ima mesta za brigu zbog njegovih mogućih posledica. A to je više briga za klonove nego što je briga za nas, obično stvorene ljude. Pođimo od toga u kom smislu bi naša prava i naše dostojanstvo kao ljudskog bića mogli biti ugroženi mogućnošću kloniranja? Jedna od takvih fantazija može biti "šta ako bi neko stvorio mog klona mimo moje volje?", dovoljno je da neko uzme nekoliko ćelija iz mog uzorka krvi ili epitela i da napravi klonirano biće. Ali znači li to da će to biće ipak biti identično meni, hoće li imati isto okruženje, isto vaspitanje, iskustvo... Pa, i blizanci su likom isti, ali se i te kako razlikuju. Mislim da uz mudru pravnu regulativu i zaštitu naš genetski materijal i telesni integritet ostaju sasvim bezbedni.
      
       Imate li interesa da napravite vlastitog klona?
       - Mogu imati takav interes. Jer, ako bih recimo, patila od neke bolesti bubrega ili srca, pa bi mi bila potrebna transplatacija nekog organa, davalac ne bi morao kao do sada da bude neko drugi, mogu biti ja, odnosno moj klon. Dakle, moj klon može biti fantastično sredstvo da sebe osiguram. Ne bih ni pomislila da tvrdim da ljudi neće vrlo brzo ovo shvatiti i početi da koriste - prvo oni bogati, a onda, progresivno i većina civilizacije. I tu, zapravo nastaje glavni etički problem: tretman klonova. Kako ćemo ih tretirati, kao životinje-mašine, ili kao ljude? Način stvaranja ne bi smeo da bude dovoljan razlog za njihov radikalno drugačiji tretman. Morali bi da ih tretiramo kao ljude, ne bismo smeli da ih koristimo za "rezervne delove". Mislim da kloniranje treba dozvoliti, ako bi se rađale bebe kao i prirodnim putem.
      
       Ne znači li to da su muškarci suvišni za oplodnju?
       - Činjenica da se kloniranje vrši na oplođenoj jajnoj ćeliji ne menja mnogo stvari: i dalje je potreban muški i ženski genetski materijal. Jer, u jajnu ćeliju možete ubaciti jedro bilo koje druge ćelije, muške ili ženske. A to znači da kloniranje ne bi moralo da poremeti brojčani odnos polova u populaciji. Međutim, selekcija potomstva je i te kako realna pretnja. Već danas je broj abortiranih ženskih fetusa mnogo veći od muških, zato što postoji pretpostavka da je muški potomak vredniji od ženskog, pa se selekcija vrši kroz abortuse. Kroz tehniku kloniranja mogućnosti za diskriminaciju su mnogo veće.
      
       Roditelj klonirane bebe isto je što i roditelj bebe dobijene prirodnim putem?
       - Specifičnosti svakako postoje. Tih nekoliko ljudi koji su za sada jedini roditelji kloniranih potomaka su pod strašnim pritiskom da te svoje bebe izbave iz položaja eksperimentalnih životinja kojih nauka želi da se dočepa. Zatim pod pritiskom neizvesnosti, jer je praksa kloniranja daleko od toga da bude potpuno istražena i predvidiva kad je reč o posledicama. Pod pritiskom brige zbog pravnih rešenja koja bi toj deci odredila dalji status. U svakom slučaju, može se čestitati na hrabrosti što su se uopšte upustili u takav pionirski postupak. Ipak, njihov najveći zadatak, kao roditelja je isti: pružiti ljubav svojoj deci. Roditeljstvo je više psihološki proces nego biološka veza.
      
       VERICA MIKIĆ