Zašto je ugledna svetska kompanija, u analizi konkurentnosti proizvoda, zaključila da je turizam strateška šansa Srbije

      Tri čoveka veruju da je turizam mogući ključ uspeha za Srbiju, ali jedva da se poznaju. Prvi je Majkl Fernbanks, predsednik borda OTF, - OntheFrontier (Na granici), kompanije koja je u novembru srpskoj javnosti predstavljena kao vodeća svetska kompanija u analizi konkurentnosti proizvoda. U narednih 12 meseci, OTF i međunarodna konsultantska firma u oblasti menadžmenta i tehnologije Booz, Allen i Hamilton, pokušaće da zajedno sa Vladom Srbije pronađu srpske proizvode koji bi pametno upakovani i dobro tržišno pozicionirani, mogli da povuku slab izvozni potencijal zemlje. Fernbanks veruje da je turizam odličan proizvod u kojem jak inostrani turoperater i atraktivan lokalni turistički proizvod čine “dobitnu kombinaciju” za obe strane.
       Drugi čovek je Srba Ilić, vlasnik jugoslovenskog pasoša i američkog državljanstva, osnivač, jedini vlasnik, predsednik i izvršni direktor, kako tvrdi, vodećeg američkog turoperatera u krstrenju rekama-Uninjorld. Ta kompanija je jedan od pretendenata na kupovinu nekad najpoznatije srpske turističke agencije “Putnik”. Tender za “Putnik” raspisan je 15. decembra, dan pošto je Ilić jednim od svojih brodova “River empris” poveo na krstarenje novinare nekoliko agencija, novina i televizija. Ilić ne zna da se gotovo u potpunosti uklapa u Fernbanksovu ideju o dovođenju američkih turista u Srbiju.
       Fernbanks veruje da se dobit u takvoj kombinaciji lako da obračunati. Svetski distributeri su srećni da u SAD mogu da prodaju destinaciju kao što je Monako, jer prosečan turista tamo potroši 15 000 dolara na dan. Srednji operater je zadovoljan ako može da proda Izrael u SAD, jer prosečan turista provodi u toj zemlji 16 dana. “Ako bismo u ovom delu sveta mogli da napravimo takvu destinaciju na kojoj bi američki turista provodio deset dana i trošio petsto dolara dnevno, to bi bilo i u interesu velikih svetskih distributera i Srbije”, objasnio je Fernbanks, tokom svoje druge posete Beogradu, u novembru. Fernbanksova ideja je regionalni miks koji bi, na primer, uključivao turističku ponudu u kojoj bi zajedno bile upakovane Srbija, Crna Gora i Makedonija. “Tu čovek može da vidi neke od najlepših manastira na svetu. Ako stvorimo proizvod u kojem će biti sve tri zemlje, sa istim visokim kvalitetom transporta i smeštaja, vodičima koji se razumeju u arheologiju i istoriju, možemo da napravimo divan, skup proizvod koji ćemo prodavati u SAD i Zapadnoj Evropi”, objasnio je on.
      
       Niška autostrada
       Ono što ne zna Fernbanks, ali zna Ilić koji je rodom iz Niša, jeste da deo trase panevropskog koridora E 10 baš prema tim destinacijama izgleda pre kao puteljak nego kao udobna autostrada kojom bi se vozio američki turista. Čak i uz svu pomoć EBRD i Evropske investicione banke (EIB) u finansiranju obnove infrastrukture, teško je zamisliti da će srpski putevi, a s njima i makedonski i crnogorski biti skoro prohodni. Ilić zna još nešto: ranih osamdesetih otkrio je da su najbolje evropske autostrade reke, i da neko vispren može da duž Dunava, Rajne, Majne ili bilo kog dovoljno širokog plovnog toka, vozi turiste u prvoklasnom plovećem hotelu i zastaje u svakom interesantnom mestu. Zvuči kao topla voda, ali Ilić je umeo da je naplati: gradovi su se otkad je sveta i veka osnivali pored voda i zato je sasvim lako sa palube broda stići do centra gotovo svakog evropskog grada.
       Vlasnik Uninjorld-a smatra sebe pionirom u ovom poslu, a danas ima i mnogobrojne nastavljače. Samo Dunavom u sezoni plovi oko 40 brodova, kaže Emil Valahović, Slovak koji vrlo tečno govori srpski, a na Ilićevom brodu “River empris” radi kao krmar bez krme, jer je upravljanje brodom automatizovano. Ne čekajući na Fernbanksove rezultate, Ilić će u junu organizovati krstarenje od Budimpešte do Crnog mora, prvo posle desetogodišnjih ratova i trzavica u Srbiji, koja je do sada zaprečavala put do Bugarske i Rumunije i Crnog mora. Brod koji će 24. juna doploviti u Beograd, biće gotovo isti kao onaj na kojem su prošle nedelje sa američkim turistima na krstarenju bili i srpski novinari. Samo što će sve biti obratno.
       Među 130 putnika broda biće izabrane zvanice po pozivu, spremne da plate znatno višu cenu od uobičajene cene sedmodnevnog krstarenja po evropskim rekama od kojih će deo novca otići u humanitarni fond princeze Katarine, supruge prestolonaslednika Aleksandra. Na brodu će u junu biti američki novinari, koji će verovatno biti gosti i na večeri u Belom dvoru, što je deo ovog specijalnog promotivnog paketa. U poslednje dve godine, Ilić koji dotle nije bio aktivan u javnom životu, ne samo da je iskoristio priliku da se upozna sa prestolonaslednikom, već i sa srpskim premijerom Zoranom Đinđićem i srpskim ministrom za privatizaciju Aleksandrom Vlahovićem sa kojim je početkom meseca u Grčkoj, promovisao Srbiju kao dobro mesto za investicije.
      
       Srednja klasa
       Od 80-ih je prijatelj sa Mirjanom Stanković, sadašnjim direktorom “Putnika”, koja mu je, kako je rekao novinarima, i dala ideju da kupi “Putnik”. U pismu koje je poslao Siniši Malom, direktoru za tenderske privatizacije Agencije za privatizaciju, Ilić je izneo plan po kome bi od “Putnika” napravio svoj regionalni stub - turoperatera koji bi organizovao Uninjorld-ova krstarenja na Balkanu i inkasirao prihod ne samo od američkih turista koji posećuju Srbiju, već i od organizacije turističkih putovanja u ovaj region. Drugi Ilićev cilj je srednja klasa, koja po njegovom uverenju stasava u Srbiji i traži drugačiju turističku ponudu od one koju dobija u lokalnim turističkim agencijama koje su ugled izgradile privlačeći kadrove “Putnika”.
       Treći cilj su “Putnikovi” brodovi, jer Srbija kao i druge dunavske zemlje ima pravo da svojim brodovima plovi od Amsterdama do Crnog mora. Samo u jednom detalju Fernbanks i Ilić se ne slažu. Prvi smatra da jedna zemlja nikada ne treba da igra na kartu svoje jeftine radne snage, a Ilić veruje da je to kapitalizam na koji se treba navići. “Normalno je da neko zapošljava radnu snagu u regionu jer je ona jeftinija”, kaže on. Član posade ili osoblja iz neke od zemalja jugoistočne Evrope prima platu koja je za trećinu manja od evropskog standarda.
       Ilićeva vizija srpskog turizma se bar za početak završava na Beogradu, ali treći čovek, srpski ministar trgovine i turizma, Slobodan Milosavljević misli da Srbija ima mnoštvo originalnih proizvoda kojima bi mogla da privuče strane turiste. U američkom časopisu “Forbs” izdatom prošle zime u dodatku posvećenom Srbiji, Milosavljević je opširno govorio o nečemu što je takođe već viđeno u mnogim delovima sveta, ali je u Srbiji ostalo zapušteno. “To je pre svega etnoturizam. Zašto na primer ne bismo nagovorili nekoga da u jednom srpskom selu sašije sebi jorgan, ili uz pomoć domaćina skuva pekmez, dobro ga plati i ponese kao uspomenu kući”, kaže Milosavljević.
       A onda slede hleb ispod sača, spremljen u nekoj od etnokuća kakve već postoje u Sirogojnu ili Koštunićima, pa domaći kajmak, ručno razvijane kore. “Ne morate imati proizvod koji ima ugrađenu vrhunsku tehnologiju. Proizvod može da bude jednostavan i skup ako umete da mu dodate vrednost”, poručio je srpskim privrednicima Fernbanks, čija je kompanija poznata upravo po inovativnosti.
       Ilić je kao svoju beogradsku dodatnu vrednost pronašao srpsku kraljevsku porodicu, a Milosavljević će uz Vlahovića verovatno odlučivati da li je to dobitna kombinacija za Srbiju.
      
       TANjA JAKOBI