Svetozar Marović će biti prvi predsednik Državne zajednice, a još je rano da se stavi ruka u vatru i tvrdi da će Slavica Milačić biti ministarka za ekonomske odnose sa inostranstvom, Goran Svilanović ministar spoljnih poslova a Zoran Živković ministar odbrane

      Mlađan Dinkić, trenutni guverner Narodne banke Jugoslavije i potpredsednik G17 plus biće neko vreme vršilac dužnosti guvernera u banci koja će posle usvajanja Ustavne povelje Srbije i Crne Gore biti naslednik poslova sadašnje Narodne banke Jugoslavije.
       Ovo je vest koja daje samo privremeni odgovor na (po medijima) najvažnije kadrovsko pitanje države koja nastaje, a zvaće se Državna zajednica Srbije i Crne Gore. A ono nije postalo najvažnije kadrovsko pitanje zbog Dinkićeve sposobnosti da bude u centru medijske pažnje, već zbog proste činjenice da će se na njemu pokazivati odnos u trouglu Demokratska stranka Srbije, Demokratska stranka, G17 plus, trouglu u kojem će se najverovatnije i raspodeljivati vlast u Srbiji posle izbora za novi parlament.
      
       “Pouzdane vesti”
       O važnosti Dinkićeve sudbine svedoče i dve “vesti” koje su u radoznalo uho političke čaršije pustili dežurni stvaraoci “pouzdanih informacija”.
       Po prvoj, srpski premijer Zoran Đinđić ponudio je Radovanu Jelašiću, viceguverneru NBJ da postane guverner buduće Narodne banke Srbije. Izvori NIN-a i iz Banke i iz DS-a tu priču odlučno demantuju, a sam Jelašić se potrudio da taj demanti deluje uverljivo još kada se pojavio u majici sa znakom G17 plus u beogradskom Sava centru na pretvaranju ove nevladine organizacije u političku partiju.
       Druga je “pouzdana vest” da je Dinkić pitao Đinđića da li će ga podržati u nameri da postane prvi bankar Srbije, a da mu je premijer odgovorio da će mu teško biti da prikupi neophodnih 126 glasova. Đinđić je još bio na južnoj Zemljinoj polulopti, pa je bio nedostupan u trenutku kada je ovaj tekst morao u štampu, pa NIN, nažalost, nije uspeo da proveri pouzdanost ove “pouzdane vesti”, kod premijera. U Narodnoj banci Jugoslavije izvori NIN-a kažu da su se Dinkić i Đinđić poslednji put videli u septembru prošle godine, da guverner misli i da su sve te “pouzdane priče” spekulacije koje sigurno ne potiču od premijera Đinđića.
       U svakom slučaju, Dinkić je već odavno u medijima počeo sa odbranom svog lika i dela, preteći Đinđiću da će i on pasti ako izučavalac ekonomske destrukcije ne ostane guverner i izvinjavajući se Vojislavu Koštunici što ga je neodmereno napadao u septembru u izbornoj kampanji za predsednika Srbije.
       U političkom smislu Koštunica nema šta da radi sa Dinkićevom trenutnom samokritičnošću i skrušenošću koja sleduje iz nje. Predsedniku Jugoslavije potrebno je samo da, u trenutku kada to prestane da bude, obezbedi da nema napade iz G17, što mu je već garantovano (ako u politici postoje garancije) po definiciji političke uloge koju je sebi namenila ova novorođena partija.
       Ali, Dinkić u ulozi napadača na politički i reformski učinak premijera Đinđića je i te kako potreban Koštunici, iako je DSS već proizveo dovoljnu količinu račvastih jezika.
       Obrni-okreni, DSS iliti Koštunica uopšte ne moraju mnogo da se preganjaju oko Dinkićeve trenutne sudbine. Zato Zoran Šami, potpredsednik DSS-a koga je Dinkić nedavno euforično hvalio, za NIN, mirno kaže: “Nije suština pitanja u Dinkiću. Problem je da se NBJ transformiše u Narodnu banku Srbije, da sačuva odlične kadrove koji u njoj rade dugo i znaju svoj posao odlično. Potom, kada Skupština Srbije donese zakon o NBS, njen guverner će biti biran kako u tom zakonu bude određeno.”
       I Zoran Živković, potpredsednik Demokratske stranke, mirno kao Šami, kaže za NIN: “NBJ će raditi svoje poslove dok se ne donese zakon o NBS, Dinkić će biti v.d. guvrenera i niko mu ne brani da se kandiduje i za guvernera NBS. On jeste dobro radio svoj posao, ali mu je u tome pomagala i Vlada Srbije kojoj nije padalo na pamet da emituje sivi novac.”
       Dakle, Dinkić će biti predmet političke trgovine. U toj trgovini će mu odmagati manje iskustvo Zapada na kome nema guvernera koji je istovremeno i drugi čovek političke partije, a mnogo više Dinkićevo navođenje iskustva Letonije u kojoj je partija guvernera ubedljivo dobila izbore. Normalno je da nijedna politička partija ne želi da Dinkić guvernersko mesto koristi za političku promociju, i to jeste ključni problem energičnog potpredsednika G17 plus.
       Od natezanja sa mestom guvernera možda će biti zanimljivija priča o budućem ministru, tačnije ministarki za ekonomske odnose sa inostranstvom. NIN prvi objavljuje njeno ime: Slavica Milačić, uz ogradu da ima samo nezvaničnu potvrdu, i da zvanično Miodrag Vuković, savetnik Mila Đukanovića, kaže da je u Crnoj Gori “oficijelno pominjano samo ime Svetozara Marovića, kao predsednika buduće državne zajednice”.
       Slavica Milačić ima iskustvo pregovaranja sa Evropskom unijom, ali je za njenu buduću ulogu važnije da će možda biti ne samo ministarka nego i da će obavljati poslove fiskalnog agenta u odnosima sa međunarodnim finansijskim organizacijama. Ali, ova priča još nije razjašnjena, tačnije - nije usaglašena o pregovorima o Zakonu o sprovođenju Ustavne povelje Državne zajednice Srbije i Crne Gore.
      
       Simetrična Zajednica
       Slavica Milačić, ipak, privremeno može da postane sporna. U građenju nove simetrije u podeli funkcija u novoj državnoj zajednici izričito je rečeno da ministri odbrane i spoljnih poslova ne mogu da budu iz iste države-članice. Po nekakvoj političkoj analogiji sledi zaključak da iz iste države ne mogu da budu istovremeno ministar za ljudska i manjinska prava i ministar za unutrašnje ekonomske odnose, ali to ne mogu da budu i predsednik Zajednice i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. I baš je tu začkoljica, jer je jedino izvesno funkcionersko ime nove zajednice upravo Svetozar Marović, koga njegova Demokratska partija socijalista i njegov Milo Đukanović vide isključivo na mestu predsednika buduće Državne zajednice Srbije i Crne Gore.
       Ali, po toku pregovora “dva oka u glavi” izgleda da uopšte neće biti sporno da i Slavica i Svetozar budu funkcioneri nove zajednice, pri čemu će sasvim nevažno biti da li će Marović predsednik postati samo zato da bi politički oslabio. Jer, sasvim je izvesno da će u novoj zajednici vlast stanovati u vladama država-članica, pa politička čaršija već govori kako je Milo poslao Svetu u Beograd da mu ne smeta u Crnoj Gori kao jedini ozbiljni “oponent” u zajedničkoj im Demokratskoj partiji socijalista. Budvanin, koji misli da je “za dan dovoljno pročitati i jednu rečenicu Biblije i da saznate o životu više od desetine drugih knjiga” upitan o pretpostavljenoj slabosti buduće funkcije ovako je odgovorio “Nedeljnom telegrafu”. Pitanje: “Hoće li prvi čovek nove države biti samo izvršilac odluka najmoćnijih ljudi dve republike?” Odgovor: “Svako treba da radi svoj posao.”
      
       Ministar vojni
       U ovom trenutku možda je najspornije mesto budućeg ministra odbrane iliti vojske. DOS je rekao da misli da njegovi ljudi iz sadašnje federacije treba da ostanu na istim/sličnim mestima i u novoj zajednici. Dakle: Dragoljub Mićunović, predsednik Skupštine državne zajednice, Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova, Rasim Ljajić ministar za ljudska i manjinska prava i Zoran Živković ministar za odbranu.
       Ali, Ustavna povelja kaže da ministri za odbranu i spoljne poslove ne mogu biti iz iste države-članice. Kada bi tako bilo, kažu i Šami i Vuković, za dve godine, kada zamenici ove dvojice ministara postanu ministri, Crna Gora bi imala četiri ministra, a Srbija samo jednog. “Sve je rađeno u odnosu tri prema tri. Ako je predsednik iz Crne Gore, onda imaju još dva ministra u budućoj vladi zajednice, a Srbija ima tri ministra. Ako vlada glasa tri prema tri, presuđuje glas predsednika Zajednice koji je i premijer, ali pod uslovom da sva tri glasa ne budu iz jedne države-članice. Jer, ako se vlada podeli na tri prema tri po pripadnosti država-članica rešenje se odlaže.”
       Uz sve to neki mediji su opet iz “pouzdanih izvora” saznali da neko, a kao iz vojske, bez imena i prezimena, misli da bi ista, elem vojska, bila protiv rečenog Živkovića.
       Komplikovano? Ne mora da bude. Prvo, vojska se ne pita, a ako hoće da se buni protiv mogućeg ministra to će biti odličan dokaz za njeno neprimereno i, što je važnije, nedozvoljeno mešanje u politiku. A od toga nema bolje prilike za ražalovanje generala.
       Konačno, otežavajućim okolnostima za Živkovića, treba dodati i reči Miodraga Vukovića, koji za NIN kaže da su crnogorske socijaldemokrate tražile da Podgorica ima svoje ministarstvo odbrane, ali da ih je Đukanović ubedio da ono ipak postoji samo na nivou buduće državne zajednice. Iz toga sledi da onda Crna Gora mora da baštini to ministarstvo.
       Ali, nagodba je čudo: što ne bi Crna Gora predložila Živkovića za ministra, ili što se ne bi odrekla tog mesta i rekla da je to zbog dobrobiti nove zajednice, ionako će Srbija snositi 95 odsto troškova buduće vojske, crnogorska uplata u novu zajednicu biće dvostruko manja od vojnog budžeta i, konačno, prava crnogorskih regruta biće zaštićena, jer će služiti vojni rok u svojoj otadžbini.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      

Satnica Institucije Državne zajednice Srbije i Crne Gore biće obrazovane 30 dana pošto sadašnja Savezna skupština proglasi Ustavnu povelju čiji su istovetni tekst prethodno usvojile skupštine Srbije i Crne Gore.        Srbija i Crna Gora doneće zakone o posrednom izboru poslanika za Skupštinu zajednice najkasnije deset dana po usvajanju Povelje. Izbore za Skupštinu Zajednice raspisuje sadašnji predsednik Jugoslavije najkasnije 15 dana po usvajanju Povelje.        Na svojoj prvoj sednici Skupština Zajednice bira predsednika Zajednice, koji pet dana posle toga predlaže savet ministara (vladu) koji čine predsednik Zajednice (istovremeno i premijer) i ministri odbrane, spoljnih poslova, ekonomskih odnosa sa inostranstvom, unutrašnjih ekonomskih odnosa i ljudskih i manjinskih prava.        Skupština Srbije i Crne Gore najkasnije u roku od 25 dana od dana izbora predsednika Srbije i Crne Gore donosi zakone o organizaciji, načinu rada i nadležnostima institucija Državne zajednice Srbije i Crne Gore.        Skupština Srbije i Crne Gore, istovremeno sa donošenjem zakona o Sudu Srbije i Crne Gore, bira sudije ovog suda.        Vrhovni savet odbrane komanduje Vojskom Srbije i Crne Gore i odlučuje na osnovu odredaba Ustavne povelje od njenog stupanja na snagu.