Ostatak Evrope ima priliku da bolje pogleda šta im se događa na pragu. Vreme je da se probude i vide kulturni genocid na Kosovu. Istorijski revizionizam i uništavanje nasleđa jednog naroda, nasleđa bilo kog naroda, ne sme se dozvoliti, a još manje da postane unosan biznis. Uništavanje crkava na Kosovu je upozorenje za sve nas

      Kosovo i Metohija su u ovom trenutku najveće groblje spomenika kulture u Evropi, tačnije groblje etičkog karaktera. Za to ne postoji jednostavniji a tačniji i neprijatniji dokaz: od ukupno 49 spomenika kulture prve i druge kategorije, srušeni su i oštećeni tri spomenika prve kategorije, 13 spomenika druge kategorije a 19 spomenika je ugroženo i uglavnom je reč o spomenicima srednjeg veka, onih za koje se jednostavno kaže da su srpski. S druge strane, u toku oružanih sukoba između Vojske Jugoslavije i jedinica OVK oštećena su tri registrovana turska i dva albanska spomenika kulture prve i druge kategorije.
       Dakle, srpski spomenici rušeni su na celoj teritoriji, izuzev u malom delu severnog Kosova i na jugu u Sirinićkoj župi, gde su Srbi većinsko stanovništvo. Uništavanja, miniranja, pljačke ili skrnavljenja učinjena su a da pri tom ni u jednoj od zona odgovornosti snage KFOR-a nisu predupredile ili onemogućile ovaj vandalizam nad spomenicima, niti su našle krivce.
       S druge strane, turski i albanski registrovani spomenici (5) uništavani su u zonama oružanih sukoba, dok srpski nisu uništavani u toku oružanog sukoba ili incidenta, već nakon što se rat završio.
       Uništena je, oštećena ili ugrožena trećina od ukupno registrovanih spomenika baštine Srbije na Kosovu i Metohiji, a više od polovine crkava u kojima je održavana služba. Očigledno da uništavanje srpskih spomenika, koji su uglavnom bili verski, nije bilo incidentno, nego namerno. Preciznije uništavanje spomenika imalo je etnički, ali i verski karakter. Ono je komplementarno sa proterivanjem srpskog i crnogorskog stanovništva i sa izbeglištvom ukupnog hrvatskog stanovništva. Komplementarnost ova dva procesa poznata je još samo prilikom fašističkog uništavanja pravoslavnih spomenika u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini za vreme Drugog svetskog rata.
       Iz svega sledi zaključak da su određene političke snage ili formacije na Kosovu i Metohiji namerno izvršile zločin protiv kulturne baštine srpskog naroda i to one baštine, koja, upravo, svedoči o nastanku njegove države, Crkve i kulture na Kosovu i Metohiji. (Kvalifikativ “zločin protiv kulturne baštine” unet je u Rezoluciju 26, XXXI generalne konferencije UNESKO-a).
       Položaj srpskog naroda na Kosovu mitropolit crnogorsko-primorski i skenderijski i čuvar Pećkog trona Amfilohije Radović opisao je u plastičnom poređenju sa indijanskim rezervatima uz tvrdnju da su “indijanski rezervati u mnogo boljem položaju nego što su srpski rezervati i enklave na Kosovu i Metohiji”.
       Vlada SR Jugoslavije i Vlada Srbije, kao i stručno i javno mnjenje Srbije, imali su jedinstven utisak da se zločin protiv kulturne baštine Srbije na Kosovu i Metohiji skriva i prepušta zaboravu. U ovom dodatku potrudili smo se da navedemo neke od najbitnijih argumenata za ovakvu tvrdnju. Prvi:
       Misija UNESKO-a (13-20. maj 2001) pod vođstvom profesora Karla Blazija imala je cilj da “definiše planove za UNESKO intervencije za zaštitu i obnovu kulturne baštine”. U izveštaju se navode, kao šef misije Mustafa Turan Orman, kao košefovi gospođa Edi Šukriju i Gonzalo Ratamal, a nema nijednog srpskog stručnjaka. Rezultat rada je predog UNESKO intervencije: deset projekata za restauraciju koji su utvrđeni kao prioritet. To su četiri džamije, jedan šedrvan, jedan bazar, dve albanske stambene kule, jedan manastir i jedno srpsko selo.
       Ukupna sredstva za restauraciju spomeničke turske baštine iznosila su četiri miliona i 400 hiljada nemačkih maraka, za srpsku baštinu predviđeno je milion i 400 hiljada maraka i za albansku milion i sto hiljada maraka. Izborom prioritetnih projekata ovaj izveštaj više govori o sastavu misije nego o vrednostima kulturne baštine koju treba spasavati i o strukturi uništenih spomenika. Pri tom je na delu pokazana religiozna diskriminacija, budući da su sakrivene činjenice o srušenim, oštećenim i ugroženim hrišćanskim spomenicima!
       Dokaz broj dva: pregled aktivnosti odeljenja za kulturu UNMIK-a (ref. 251/01) sadrži deset projekata. Projekt pod brojem jedan utvrđuje “Popis dobara građene baštine (avgust 2001-2002)”, za koji je predviđen iznos od 300 hiljada maraka. Cilj popisa je “izrada nove liste registrovanih spomenika”, a kao obrazloženje navodi se da raniji popis nije izvršen u skladu s međunarodnim standardima. Budući da je poznato da je raniji popis obavljen u celoj Jugoslaviji na osnovu istih međunarodnih standarda, razloge ovog novog popisa pre treba tražiti u reviziji postojećeg stanja, što bi omogućilo nedozvoljenu legalizaciju srušenih spomenika.
       Pod brojem dva u ovom dokumentu predložena je restauracija starog Prizrena. U ostalim projektima u ovom pregledu UNMIK-a ne predviđa se obnova nijednog oštećenog ili srušenog hrišćanskog spomenika, a ostali projekti pripadaju raznim oblastima kulture. Dakle, UNMIK ne smatra da je obavezna obnova srušenih ili oštećenih dobara hrišćanske baštine i novim popisom legalizuje zločin protiv ove baštine.
       Oba ova dokumenta Koordinacioni centar je dobio sticajem okolnosti, a ne službeno kako bi to bilo normalno. Budući da Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet SR Jugoslavije na Kosovu i Metohiji, njeni nadležni organi morali su da dobiju oba ova dokumenta, baš kao što dobijaju i druge dokumente UNMIK-a ili UNESKO-a a koji se odnose na Kosovo. Dakle, sa razlogom i namerom oni su bili izdvojeni iz uobičajene procedure.
       Navedene činjenice niko ne osporava, ali o njima se ćuti. One se ne pominju u izjavama visokih predstavnika evropskih vlada, kao što ih nema ni u dosadašnjim izveštajima UNESKO-a. Zločin protiv kulturne baštine Srbije na Kosovu nije pomenut ni u jednom izveštaju generalnog sekretara UN Savetu bezbednosti. Da li je razlog ovome što se uništavanje spomenika događalo u zonama odgovornosti Nemačke, SAD, Velike Britanije, Italije i Francuske, pod zastavom Ujedinjenih nacija, pa zato o ovom zločinu protiv kulturne baštine vlada zaglušujuća tišina? Zbog odgovornosti koje su preuzele navedene zemlje i upravo zbog zastave Ujedinjenih nacija, Evropa bi morala jasno da progovori i da odlučno deluje. U slučaju uništavanja kulturnih dobara u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini Evropa je bila jasna i delovala je.
       Uništavanje kulturne baštine etničkog i religioznog karaktera nije nepoznata pojava u Evropi i svetu. Zločini protiv kulturne baštine koji su izvršeni u toku oružanih operacija i u toku zaposedanja teritorija drugih zemalja u vreme II svetskog rata (1939-1945) inicirali su donošenje Konvencije o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba (Hag, 1954). Čovečanstvo je htelo da predupredi i onemogući da neka država ili grupa država uništava, oštećuje, skrnavi spomenike kulture na teritoriji ili delu teritorije druge države, kao i da obezbedi da nacionalne službe, koliko god je to moguće, ostvare kontinuitet zaštite i održavanja kulturne baštine. Konvencija je, između ostalog, utvrdila:
       “Visoke strane-ugovornice se obavezuju da zabrane, da preduprede i, po potrebi zaustave svaki akt vandalizma uperen protiv navedenih dobara.” (član 4),
       “Visoke strane-ugovornice koje zaposednu, u celini ili delimično, teritoriju druge visoke strane-ugovornice dužne su, koliko je to moguće, da pomažu napore nadležnih nacionalnih vlasti na zaposednutoj teritoriji kako bi se osigurala zaštita i održavanje kulturnih dobara.” (član 5),
       “Visoke strane-ugovornice se obavezuju da pripreme ili da ustanove, još za vreme mira, kod svojih oružanih snaga, službe ili stručno osoblje čiji će zadatak biti da pazi na poštovanje kulturnih dobara, kao i da sarađuju sa civilnim vlastima koje su odgovorne za očuvanje ovih dobara.” (član 7).
       U određenim krugovima ističe se da Haška konvencija obavezuje samo države-potpisnice, a ne organizacije, pri čemu se misli na NATO i Organizaciju ujedinjenih nacija i njenu Misiju na Kosovu. Formalno-pravno to može da bude predmet rasprave. Međutim, kad su u pitanju spomenici kulture “kao opšte dobro čovečanstva”, NATO-u i Ujedinjenim nacijama ne pripada da formalno-pravne razloge - koje nisu mogli pretpostaviti autori Konvencije - uzimaju kao osnov da ignorišu duh i slovo njenih odredbi.
       Suština svake konvencije jeste ne samo njeno slovo nego i duh kojim je motivisano njeno donošenje. A intencija duha i slova Haške konvencije je da očuvanje zakonom zaštićene kulturne baštine zemlje stavi iznad svake situacije stvorene bilo kakvim oružanim sukobom i posledicama koje bi mogle da nastupe, kao i da svakoj zemlji i njenom osoblju odgovornim za očuvanje baštine omoguće da osiguraju zaštitu i održavanje kulturnih dobara.
       Privremena misija Ujedinjenih nacija na Kosovu pokazala je volju da uvaži odgovornosti koje proističu iz Haške konvencije. U zajednički dokument između SRJ i UNMIK-a, potpisan 5. novembra 2001. godine, uneta je odredba o “primeni relevantnih odredbi Haške konvencije (1954) vezanih za zaštitu spomenika kulture na Kosovu i Metohiji.
       Kako UNMIK sprovodi odredbe Haške konvencije na Kosovu i Metohiji?
       NATO alijansa, kao zajednica država koje su potpisale Hašku konvenciju, i Misija UN na Kosovu koja je prihvatila primenu relevantnih odredbi Konvencije, prihvatili su, time, prava i odgovornosti koja iz nje proističu. Konvencija zahteva, od svih koji su je prihvatili, da “preduprede”, “zaustave”, da “pomognu napore nadležnih nacionalnih vlasti... kako bi se osigurala zaštita i održavanje kulturnih dobara”, kao i da “ne zaključe nikakav poseban sporazum kojim bi se umanjila zaštita koju ova konvencija osigurava, kako kulturnim dobrima, tako i personalu koji je zadužen za njihovo čuvanje”. Konvencija ne poznaje mogućnost da zemlje potpisnice prenesu obavezu primene Konvencije na nekog ko nije njen potpisnik.
       UNMIK i KFOR, tokom tri godine, sa preko 40 000 naoružanih oficira i vojnog osoblja, i pored napora koje ulažu, ne uspevaju da zaustave i spreče uništavanje spomenika kulture. Nedostaje objašnjenje da države-članice NATO alijanse, potpisnice Konvencije, nisu smatrale za potrebno “da ustanove, još za vreme mira, kod svojih oružanih snaga službe ili stručno osoblje čiji će zadatak biti da paze na poštovanje kulturnih dobara, kao i da sarađuju sa civilnim vlastima koje su odgovorne za očuvanje ovih dobara”.
       Objašnjenje možemo naći u izjavi jednog od funkcionera UNMIK-a: “U UNMIK-u preovlađuje mišljenje da kultura nije važna. Tokom dve godine tražili smo donatore za zaštitu spomenika kulture. Jedina koja je dala novac bila je Arabija”, kako je izjavio Gonzalo Retamal u The Christian Science Monitor, jula 2001. u tekstu Petera Forda.
       Koordinacioni centar je podnosio usmene zahteve, pa je (marta 2002) podneo i pisani zahtev UNMIK-u da, u smislu primene Haške konvencije, da saglasnost za zajednički projekt s Italijom o hitnoj restauraciji Pećke patrijaršije i sa Francuskom spasavanje fresaka u srušenoj srednjovekovnoj crkvi kod Rudnika. Umesto da “pomogne napore nacionalnih vlasti”, UNMIK je (aprila 2002) uputio odgovor Koordinacionom centru da se obrati Ministarstvu za kulturu i sport Privremene vlade Kosova, iako privremene vlasti na Kosovu nisu nadležne za inostrane odnose, što je potvrđeno i na Konferenciji UNESKO-a o unapređenju saradnje u jugoistočnoj Evropi (Pariz, 4-5. april 2002), gde je predstavniku ove vlade osporeno učešće u radu UNESKO-a. Na ovaj način Srbiji se, na suverenoj teritoriji koju priznaje Rezolucija SB 1244, uskraćuje pravo zaštite njene kulturne baštine, koje ostvaruje u svim susednim državama. Ne vodi li ova praksa UNMIK-a i budućem obezbeđenju prava albanskoj zajednici na Kosovu i Metohiji koje ne prisvaja nijedna država u Evropi?
       Na sednici Visoke radne grupe (9. aprila), koja je osnovana da obezbedi saradnju UNMIK-a i Koordinacionog centra, Centar je dao predloge o saradnji u primeni Haške konvencije. Na ove predloge odgovorio je zamenik šefa UNMIK-a pismom od 25. aprila u kome saopštava da je upravljanje u ovoj oblasti preneto na Ministarstvo za kulturu i sport, kao i da UNMIK ne deli mišljenje o primeni Haške konvencije, budući da se “ova konvencija odnosi na zaštitu kulturnih dobara tokom oružanog sukoba i, u svakom slučaju, u ovom vremenu, nije direktno primenjiva na Kosovo”.
       Ovaj odgovor zamenika šefa UNMIK-a otvara nekoliko pitanja.
       Najpre, da li se može prihvatiti presedan da jedna privremena misija UN preuzme pravo, da bez obrazloženja, tumači međunarodnu konvenciju ignorišući tumačenje nadležne organizacije Ujedinjenih nacija (UNESKO) i to u materiji čije će sprovođenje ostati trajno svedočanstvo o uništavanju kulturnih dobara pod zastavom Ujedinjenih nacija?
       Potom, da li nadležnosti koje je Konvencija rezervisala za zemlju-ugovornicu može Privremena misija UN da prenese na privremene vlasti i to na teritoriji na kojoj UN priznaje suverenitet te zemlje? Pri tom, privremenoj vlasti koja nema ni dokumentaciju, ni osoblje kvalifikovano za čuvanje ovih dobara.
       I na kraju, da li jedna strana može, naknadnim tumačenjem, izmeniti smisao odredbe unete u Zajednički dokument UNMIK-a i SRJ od 5. novembra 2001. koji je potvrdio Savet bezbednosti?
       Nadležan da odgovori na ova pitanja je generalni sekretarijat Ujedinjenih nacija.
       Kako Koordinacioni centar sprovodi odredbe Haške konvencije?
       Dokumentom o osnivanju Koordinacionog centra (avgust 2001), Savezna vlada i Vlada Republike Srbije prenele su na Centar nadležnosti službe za zaštitu spomenika kulture na Kosovu i Metohiji, budući su nadležni organi Srbije (Ministarstvo kulture i i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture) zanemarili radove službe koja postoji u Pokrajini od 1954. godine.
       Budući da je UNMIK u praktičnoj delatnosti odbijao da “pomogne napore nadležne nacionalne vlasti kako bi osigurala zaštitu i održavanje kulturnih dobara” (član 5, tačka 1. Konvencije), a da u zavodima za zaštitu spomenika kulture na Kosovu posle dolaska NATO snaga nema nijednog srpskog stručnjaka, Koordinacioni centar je, saglasno konvenciji, obrazovao Sektor za kulturnu baštinu kako bi se sprečilo njeno dalje propadanje i reaktivirao je stručno osoblje iz tri zavoda koja su postojala na Kosovu i Metohiji. To osoblje je angažovano za preuzimanje hitnih intervencija, na zahtev Srpske pravoslavne crkve i legalno izabranih lokalnih vlasti.
       Međutim, UNMIK nije odobravao da se utvrdi činjenično stanje baštine niti da se preduzmu mere zaštite ili obnove najvrednijih srednjovekovnih spomenika. Pokušaj obnove manastira Zočište onemogućen je tako što je posle molitve za njegovu obnovu lokalno albansko stanovništvo spalilo ostatke spomenika; slična molitva u manastiru Sv. Arhanđela kod Prizrena ugrožena je podmetanjem veće količine eksploziva; manastir Pećka patrijaršija je više puta kamenovan.
       Suočen s pojavom da se nastavlja uništavanje jedinstvene baštine na Kosovu i Metohiji i pred odgovornošću da će, ne preduzmu li se mere zaštite, ova baština postupno propasti, Koordinacioni centar je odlučio da pozove zainteresovane države da se, u vidu zajedničkih projekata, obezbedi zaštita i očuvanje bar onih spomenika koji su odavno priznati kao deo evropske baštine, a to su najvredniji srednjovekovni spomenici. Odabrano je 18 spomenika i sačinjen Predlog za očuvanje spomenika sa osnovnim podacima o spomeniku, merama zaštite i obnove, vlasniku, približnim troškovima hitne zaštite, kao i potencijalnim državama-učesnicama. Od zajedničkih projekata, u junu je započeta prva faza radova na Pećkoj patrijaršiji s nadležnim organima Italije, a u toku je priprema projekta za Gračanicu sa Rusijom, manastira Dečane takođe s Italijom. Francuska, Grčka, Austrija, Britanija i Bugarska dale su načelnu saglasnost, ali se očekuje da se reguliše odnos Koordinacionog centra i UNMIK-a.