Turska još ne daje Amerikancima saglasnost da mogu na njenoj teritoriji locirati svoje trupe za napad na Irak. Ako bude uvučena u rat, Turska će to učiniti iz dva sopstvena razloga: da bi dobila koncesije za eksploataciju nafte u severnom Iraku i da bi sprečila iračke Kurde da stvore samostalnu državu

      Dok Amerikanci ubrzano gomilaju trupe u Persijskom zalivu, Turska je unela nervozu među stratege koji planiraju napad na Irak. Još od početka decembra prošle godine Vašington čeka saglasnost Ankare da na turskoj teritoriji dopusti lociranje američkih kopnenih snaga za učešće u iračkom ratu. Zamišljeno je da se glavna invazija američkih kopnenih snaga na Irak preduzme sa juga, iz Kuvajta, dok bi otvaranje severnog fronta, iz Turske, bilo strateški veoma značajno za razvlačenje iračkih trupa preko velikog prostora i za slabljenje otpora, pa samim tim i za dužinu trajanja rata i slamanje režima Sadama Huseina.
       Turska je jedina muslimanska zemlja u sastavu NATO-a, a njeno držanje se budno motri u muslimanskom svetu, koji se listom protivi američkom ratu protiv Iraka. Od odgovora Turske zavise tok i ishod samoga rata sa posledicama po ceo Bliski istok. Iako ovaj rat stavlja na probu odnose svih članica NATO sa Sjedinjenim Državama, Turskoj prolazak kroz tamni vilajet teže pada nego mnogima drugima: bez Amerike se ne može, a u previše čvrstom zagrljaju sa Amerikom sada se gube i nacionalni prestiž i nacionalni interes.
       Stavljanje na raspolaganje Amerikancima vojnih aerodroma i luka ne izgleda sporno, iako ni oko toga nema mnogo savezničke spremnosti, dok lociranju trupa - čiji broj američki izvori oprezno procenjuju najviše do 15 000, a turski, možda prenaglašeno, ali realnije, do 80 000 vojnika - mora da prethodi donošenje zakona kojim se u zemlji odobrava prisustvo stranih vojski, a koji parlament, sudeći po političkom raspoloženju u zemlji, nema mnogo izgleda da usvoji. Saopšteno je da će parlament čekati sa donošenjem odluke tek pošto Savet bezbednosti UN - na osnovu izveštaja Inspekcije za razoružanje koji Hans Bliks treba da podnese Ujedinjenim nacijama 27. januara - usvoji ili ne usvoji novu rezoluciju o preduzimanju vojne akcije protiv Iraka.
       I koliko god se promuslimanski nastrojena vlada premijera Abdulaha Gula pozivala na parlamentarnu proceduru, analitičari se pitaju koliko je ona sama voljna da parlamentu ponudi nacrt zakona o lociranju američkih trupa, budući da je na izborima pobedila na antiratnoj platformi. Amerikanci, kojima je potrebno mesec i po dana da u Turskoj dopreme i za napad na Irak pripreme svoje trupe, sa stanovišta sopstvenih interesa gunđaju da “nova i neiskusna turska vlada nije dovoljno učinila da pripremi narod za rat”. I sami, međutim, uviđaju da su stvari složenije nego što ih zvanično, i sebi i turskoj vladi, predočavaju i da je njihov saveznik prinuđen da odugovlači, vukući noge teške poput olova.
       Ankete pokazuju da je blizu 90 odsto turskog javnog mnjenja protiv ustupanja turskih vojnih baza američkim trupama. U gradovima se održavaju masovne demonstracije protiv rata u Iraku i pale američke i britanske zastave. U javnim raspravama se podseća da je Turska, zbog američkog napada na Irak 1991, pretrpela štetu od 40 milijardi dolara. Amerikanci su sada ponudili - prema procenama iznesenim u američkoj i turskoj štampi iz neprecizno identifikovanih izvora - nekoliko stotina miliona dolara za hitno opremanje i modernizaciju turskih vojnih baza, tri milijarde neposredne finansijske pomoći i između 14 i 20 milijardi zajmova preko međunarodnih finansijskih institucija. Ocenjujući te sume kao nedovoljne, turski komentatori pominju procenu od 28 milijardi dolara, ali pri tom odbacuju pretpostavke da Ankara “tvrdi pazar, pre nego što bude prinuđena da popusti” - kao netačne i zlonamerne. Američka podrška Turskoj da uđe u Evropsku uniju se ceni, ali se ne smatra i politički dovoljno ubedljivom da bi mogla da ublaži jak antiamerikanizam u turskoj javnosti.
       Dopušta se, međutim, mogućnost da Turska popusti i da bude uvučena u rat pod uslovom da šargarepa odnese prevagu nad štapom, odnosno da se Amerikanci, dok traže razna obećanja od Ankare, i sami obavežu da će posle rata u Iraku uvažiti nešto što Turci vide kao turske nacionalne interese u susednoj zemlji. Pod ovim interesima Turci vide koncesije za eksploataciju naftonosnih polja na severu Iraka, u oblastima Kirkuka i Mosula, nastanjenim pretežno kurdskim stanovništvom, i američke ili čak međunarodne garantije da se, prilikom eventualnog raspada Iraka posle rata, iračkim Kurdima neće dopustiti stvaranje samostalne države, jer bi to podstaklo separatizam turskih Kurda.
       Nema nagoveštaja da će Ankara, koja je u poslednje vreme poboljšala odnose sa Bagdadom, nagovarajući ga čak da se povinuje rezolucijama Saveta bezbednosti, u slučaju rata podstaći animozitet turskog stanovništva prema Iraku. Ali ima nagoveštaja da Turska u slučaju rata želi da njene trupe budu na severu Iraka, gde se inače i sada, uz američki blagoslov, nalaze radi “kontrole kurdskih separatista” i gde državna turska petrolejska korporacija, koja obezbeđuje 90 odsto nafte u Turskoj, od 2001. godine sa dozvolom Ujedinjenih nacija istražuje naftonosna područja. Ministar spoljnih poslova Jasar Jakis najavio je da će Ankara tražiti preispitivanje međunarodnih ugovora iz vremena raspada turske imperije da bi se “odredilo kakva su turska prava” na naftonosnim poljima severnog Iraka.
       Što se tiče opasnosti od stvaranja neke kurdske države na severu Iraka, na to su upozorene i druge muslimanske zemlje, posebno one iz bližeg okruženja. Posete premijera Gula Siriji, Egiptu i Jordanu, kao i njegove najavljene posete muslimanskim zemljama na Kavkazu i u centralnoj Aziji imaju za deklarisani cilj sprečavanje rata i odbranu zajedničkih muslimanskih interesa. Ali se upozorava i na to da bi eventualni posleratni raspad Iraka ( što bi moglo voditi stvaranju samostalne kurdske države) doneo nestabilnost celom regionu.
       Turci su odlučni da dobiju igru strpljenja, kao što su Amerikanci odlučni da dobiju irački rat.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ