Različit odnos Vašingtona prema Sadamu i Kimu nema veze sa međunarodnim pravom

      Iznenadna eskalacija krize oko Severne Koreje veoma je zakomplikovala trenutnu strategiju SAD. I vojno i diplomatski. Pjongjang je najavio da će obnoviti svoj program izgradnje nuklearnog naoružanja, testove balističkih raketa i proterati inspektore Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) Vašingtonu će sada biti mnogo teže da se u Savetu bezbednosti UN zalaže za vojnu akciju protiv Iraka, koji bi mogao imati nuklearno oružje tek za nekoliko godina, dok se zalaže za diplomatski pristup ratobornom režimu u Pjongjangu koji, najverovatnije, već poseduje male količine nuklearnog oružja. Sa vojnog gledišta, iako SAD tvrde da mogu istovremeno ratovati na dve strane, tako nešto teško je izvodljivo čak i za američku vojsku, daleko najjaču na svetu.
      
       Ekstravagancija
       Kim Džong-Il, državnik koji je poznat po ekstravagantnom načinu života, dok milioni njegovih podanika umiru od gladi, i čija bi zemlja, zbog očajne ekonomske situacije mogla da se uruši svakog trenutka, šokirao je svet najavom da će se Severna Koreja povući iz Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT), čime bi postala prva zemlja na svetu koja je to učinila, i poništio Dogovoreni okvir postignut sa SAD 1994. godine. Pjongjang, inače, za poništavanje i kršenje tog sporazuma optužuje Vašington. Time je pompezno na svetsku scenu vraćena kriza, koja nikada nije ni bila u potpunosti rešena.
       Predsednik Severne Koreje iskoristio je trenutak kada je gotovo celokupna pažnja svetske javnosti bila usmerena na krizu u Iraku da bi svet podsetio da i on postoji i da on i ne krije da poseduje oružje za masovno uništavanje uključujući i nuklearno. Sadašnja kriza začeta je prošlog oktobra. Tada su američki zvaničnici objavili da su im severnokorejske kolege, tokom sastanka u Pjongjangu, otvoreno priznale da poseduju nuklearno oružje. Severna Koreja je u prvom trenutku negirala priznanje, ali ga je kasnije, ipak, potvrdila. Pomoćnik državnog sekretara Džejms Keli rekao je, tokom razgovora sa predstavnicima Severne Koreje u Pjongjangu, “da smo nedavno došli do informacija koje ukazuju da ta zemlja ima program za obogaćivanje uranijuma za nuklearno oružje, što predstavlja kršenje Dogovorenog okvira i drugih sporazuma”. “Severnokorejski zvaničnici priznali su postojanje takvog programa”, rekao je portparol Stejt departmenta Ričard Baučer 16. oktobra 2002. godine. Potom je usledila lančana reakcija čiji je rezultat sadašnja situacija.
       U prvom trenutku obe strane zauzele su čvrst stav. Pjongjang tvrdi da ima pravo da poseduje nuklearno oružje zbog samoodbrane, pre svega od pretnje koju predstavlja nova doktrina preventivnog udara SAD i upozorava da će svaki potez međunarodne zajednice protiv te zemlje, uključujući i bilo koju vrstu sankcija, biti protumačen kao akt rata na koji će biti odgovoreno ratom. “Novi korejski rat na kraju će dovesti do trećeg svetskog rata. Videćemo ko će pobediti, a ko će biti poražen u suočavanju vatre sa vatrom”, navodi se u komentaru državne novinske agencije Severne Koreje od 10. januara. SAD Koreji, međutim, nisu otvoreno pretile, ali su saopštile da sa Severnom Korejom neće biti pregovora i da se Pjongjang mora povinovati svojim međunarodnim obavezama. Vašington je, ipak, nešto kasnije izrazio spremnost “za razgovore”, ali ne i pregovore, kakva god razlika između toga da postoji.
      
       Samoodbrana
       Većina analitičara slaže se u oceni da su potezi Pjongjanga karakteristični za taktiku Kim Džong-Ila i da sadašnja kriza “predstavlja samo drugi refren pesme” započete marta 1993. godine kada je otvoreni sukob između SAD i Severne Koreje zbog istog problema izbegnut potpisivanjem Dogovorenog okvira 21. oktobra 1994. godine u Ženevi. Tada je dogovoreno da će Severna Koreja zamrznuti svoj nuklearni program i pristati na inspekcije AIEA, a u zamenu za to dobiće dva reaktora koji pružaju manje mogućnosti za zloupotrebe u cilju pravljenja oružja, i stalne isporuke nafte. I sadašnji potezi severnokorejskog vođe shvaćeni su pre kao diplomatski nego kao vojni. Zemlja se nalazi u dubokoj ekonomsko-energetskoj krizi. Milioni ljudi gladuju preživljavajući “na kuvanoj travi”, a Pjongjang češće nema struje nego što je ima. Reaktiviranje spornog reaktora u Jongbjonu opravdava se upravo nedostatkom električne energije izazvanim prekidom isporuka američke nafte, ali i kašnjenjem u izgradnji dva reaktora obećana Dogovorenim okvirom. To je, međutim, providan trik, jer reaktor snage pet megavata ne može proizvesti značajniju količinu struje, ali može proizvesti nuklearni materijal potreban za proizvodnju oružja.
      
       Drugi refren iste pesme
       Severnokorejski lideri procenili su da je sadašnji trenutak, kada su u jeku pripreme za napad na Irak, najbolji da se SAD ovakvim potezom primoraju na koncesije. Pjongjangu je neophodna ekonomska i energetska pomoć kako bi oštru zimu preživeli i narod i režim. Još važniji jeste pakt o nenapadanju koji Severna Koreja želi iz straha od američkog udara, tim pre što se nalazi u “osovini zla”, listi tri najveća neprijatelja SAD koje je predsednik Džordž Buš imenovao pre nešto više od godinu dana. To je potvrdio i sam režim u Pjongjangu preko državne novinske agencije saopštavajući da nema nameru da proizvodi nuklearno oružje, ali da deluje u samoodbrani jer mu iz SAD “stižu najozbiljnije pretnje”.
       SAD ne strahuju toliko od pomisli da bi Severna Koreja mogla imati nuklearno oružje, u najmanju ruku zbog činjenice da njime, još uvek, ne može ugroziti američku teritoriju. Pravu bojazan izaziva mogućnost da bi, u nedostatku novca, Pjongjang nuklearno oružje mogao prodati nekoj terorističkoj grupi. Takva strahovanja samo je pojačao incident kada su američki i španski ratni brodovi prošlog meseca u Persijskom zalivu zaustavili severnokorejski brod koji je prenosio balističke rakete tipa “skad” u Jemen. Isporuka raketa je ipak dozvoljena kada su dobijene garancije da rakete neće biti prodate nekoj trećoj zemlji u već napetom Persijskom zalivu.
      
       Poziv za pomoć
       Tražeći načina da se kriza sa Korejom reši što je moguće mirnije, Vašington je zatražio pomoć od Rusije i Kine, za koje se veruje da mogu imati presudan uticaj na Kim Džong-Ila. Kina zvanično podržava program ekonomskih reformi koji je započeo Pjongjang, a želi i da Korejsko poluostrvo bude zona bez nuklearnog oružja. Kina, ipak, još uvek nema osmišljenu politiku prema Severnoj Koreji. Pekingu iz više razloga najviše odgovara status ljuo. Kini ne bi odgovarala politička smena u susednoj državi zbog sopstvene unutrašnjopolitičke situacije. Sa druge strane, Kina Pjongjangu ne pomaže ni ekonomski, niti tehnički jer ne želi da uništi svoje dobre odnose sa SAD, niti da od sebe odgurne Japan i Južnu Koreju. Ono što Peking želi jeste da Pjongjang sarađuje sa Zapadom kako bi dobio hranu i gorivo neophodne za preživljavanje stanovništva, a zauzvrat da prekine svoj nuklearni program. Kineski lideri najverovatnije će koristiti svoj uticaj kako bi to postigli i oni imaju važnu ulogu koju ne treba ignorisati.
       S druge strane, predsednik Rusije Vladimir Putin rekao je da je Kremlj pažljivo proučio saopštenje Severne Koreje u kojem se najavljuje obnova nuklearnog programa i rekao da je zaključeno da Pjongjang ostavlja otvorena vrata za razgovore i izrazio nadu da će sadašnja kriza biti rešena na povoljan način. “Očekujemo da, tokom takvih razgovora, sva pitanja i zabrinutosti obe strane mogu biti i da će biti rešeni”, rekao je Putin. Putin održava dobre kontakte sa Kim Džong-Ilom, sa kojim se do sada sastao tri puta i želi da se predstavi kao častan i dobronameran posrednik na Korejskom poluostrvu. Analitičari, međutim, veruju da Putin nije bio obavešten o namerama Severne Koreje, pa da samim tim i ne može mnogo uticati na rešavanje sadašnje krize.
       U priču su, naravno, uključeni i Japan i Južna Koreja, kojima i preti najveća opasnost od nuklearnog oružja Pjongjanga. I jedna i druga zemlja pozvale su SAD da zauzmu diplomatski pristup. Razgovori između severne i južne strane Korejskog poluostrva već su dogovoreni i održaće se 21. januara, a južnokorejski zvaničnici već su se razleteli po svetu u naporu da se iznađe mirno rešenje krize. Jedan od uspeha južnokorejske diplomatije jeste i pristanak Vašingtona na razgovore sa Pjongjangom. Treba imati u vidu i da je na nedavnim predsedničkim izborima pobedio Ro Mu-Hiun. Njegovu izbornu kampanju obeležila je antiamerička retorika bliska velikom delu Južnokorejaca besnih zbog najnovijeg incidenta u koji su umešani američki vojnici stacionirani na poluostrvu. Dvojica američkih vojnika oslobođena su prošlog meseca optužbi za ubistvo iz nehata dve devojčice koje su prošlog juna pregažene američkim oklopnim vozilom.
      
       Dvostruki aršin
       Jedno od pitanja koje proizlazi iz sadašnje situacije jeste i zbog čega je u očima američke administracije Severna Koreja manje zlo od Iraka. Zbog čega sa Huseinom nema razgovora, dok se Kim praktično moli da sedne za sto. Američki zvaničnici ističu da je, za razliku od “dragog vođe”, Husein već upotrebio oružje za masovno uništavanje. To je istina, ali radi se o prošlosti. Husein trenutno uživa veći ugled u međunarodnoj javnosti od njegovog severnokorejskog kolege jer je otvorio vrata inspektorima za oružje UN. “Dragi vođa” poznat je po tome što je podržavao terorizam, što Huseinu još nije dokazano. Razlog za razliku u odnosu Vašingtona prema toj dvojici lidera leži samo u surovoj vojnoj realnosti i nema veze sa međunarodnim pravom. Prema Kimu se ne postupa nežno ne uprkos njegovim prestupima, nego upravo zbog njih. On već ima nuklearno oružje i mogao bi razoriti Južu Koreju i dobar deo Japana, ukoliko bi bio napadnut. SAD, međutim, ne smeju popustiti Pjongjangu. Nekonzistentnost u mekom pristupu Severnoj Koreji i ratobornom pristupu Iraku ugroziće svaki napor da se intervencija protiv Bagdada legitimizuje. Problem Vašingtona je i u tome što ubire plodove svoje agresivne spoljne politike, pre svega sopstvenog nepoštovanja međunarodnih ugovora. SAD ni same ne poštuju Sporazum o neširenju nuklearnog oružja, a pogazile su i Sporazum o balističkim raketama - pravila za Vašington su jedno, a za Koreju drugo.
      
       FILIP RODIĆ