NASLOV: Faust, drugi deo
PISAC: Johan Volfgang Gete
REDITELj: Mira Erceg
POZORIŠTE: Narodno pozorište

      Istoričari drame se uglavnom slažu da je drugi deo “Fausta” toliko epizodičan i zamršen da je gotovo nemoguće prepričati njegov sadržaj, da u njemu nema prave dramske radnje, čak ni u smislu kako se ona danas definiše u teoriji književnosti.
       Iz tog mnoštva motiva, koliko se moglo nazreti, Mira Erceg je izdvojila i stavila u prednji plan svoje inscenacije temu odiseje ljudskog genija, genija modernog čoveka, obuzetog nagonom za agilnošću, u kojoj ima i nečeg demonskog, čija je drama u tome što prekoračuje granice prirodnog, u osnovi nastoji da poništi vreme, da pokori prostor. Ona je Fausta, koga je igrao Predrag Ejdus, preinačila u neku vrstu belog maga, možda u dijaboličnog i svemoćnog finansijskog magnata, dok je Mefista, u tumačenju Tihomira Stanića, preoblikovala u svojevrsnog šoumena, u jednog od današnjih manipulatora visokog stila, koji kontrolišu i usmeravaju javno mnjenje, određuju šta će biti u modi, šta će se dogoditi u svetskim razmerama. Ti likovi su postali komplementarni, osvetljavali su s raznih strana prirodu čoveka od akcije. Ali, oni, mada dominantni, nisu stalno bili u središtu predstave, nisu u potpunosti određivali njen karakter, nisu sprečavali da ona u prvom redu pruža sliku jednog fragmentizovanog sveta, pretrpanog alegorijskim likovima i simboličkim odnosima, čije značenje je mutno i pokatkad nedokučivo, bar gledaocima koji im pristupaju i s racionalnog stanovišta.
       Osim toga, Gete je u našoj predstavi dvojako aktuelizovan, između ostalog i time što su tekstu dodate direktne aluzije i na našu i na svetsku situaciju. S druge strane, sadržina te voluminozne tragedije koja pripada i klasicizmu i romantizmu, data u formi savremenog dramaturško-tehnološkog pozorišta u kojem glumac vije, nije presudan faktor. Istina, u ovoj inscenaciji, gluma je imala važnu ulogu, ne samo kad su u pitanju dvojica protagonista nego i inače, recimo u slučaju Ivane Žigon, koja je pristupala Heleni s romantičarskih pozicija, ili Vanje Ejdus, čiji je Homenkul spadao u virtuelna bića, mehanička i groteskna koliko i junaci iz marionetskog teatra. Ali, i ti glumci, svaki na svoj način, doprinosili su da predstava bude veoma teatralizovana i estetizovana.
       Ona se prikazivala pred stotinak gledalaca, koji kroz mračan tunel, sličan lavirintu, dolaze u gledalište postavljeno na rotacioni segment bine. Tu, oko prstena s publikom, koji se povremeno okreće, ispred i iza zavese na kojoj se pojavljuju slike turobnih zamkova, božanstvenih pejzaža i beskrajne morske pučine, na pozorišnim mostovima u visini, na improvizovanoj sceni u prvim redovima partera, oživljavana je jedna zagonetna priča, čiji je smisao zamagljen, u kojoj Faust i Mefisto imaju karakteristike likova i iz ritualnog teatra, i iz krvavog ginjola, i iz pozorišta senki. Ali, nešto je izvesno: i u ovoj predstavi, rediteljka je uspostavljala, svesno ili nesvesno, vezu između modernog i baroknog teatra. Da su koreni njenog pozorišta u baroku vidi se iz činjenice što i ono počiva na mnogim preteranostima u izrazu, na gomilanju izražajnih sredstava, na specifičnom odnosu prirodnog i grotesknog, na težnji da se prikazuju pojave iz snova i mističnih vizija.
       Ostaje da zaključimo da su u predstavi na kojoj se izvodi drugi deo “Fausta” nejasno i iracionalno stali na mesto harmoničnog i logičnog, ali to je cena koja se morala platiti da bi se produbio ponuđeni opis čoveka i života.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ