Smatra se da je Misterija orga(ni)zma vrhunac njegove autorske invencije, znanja, dara, fantazije, originalnosti i metodike mišljenja

      Šezdesete, a naročito sredina tih godina, donose nemala nespokojstva. Svuda, pa i kod nas. Svet je počeo da se koleba: ekonomski, nacionalno, socijalno, što je živo vredelo i za politička prestrojavanja i sukobe. Publika više nije htela da gleda, čita i sluša o prošlosti, da se i dalje klanja njenoj slavi i ikonama. Realizam svakodnevnog života tražio je i takvu umetnost, istinu. O svemu, te se javlja sve otvorenija i angažovanija reč o postojanju u kome smo. Snimaju se filmovi koji se bave aktuelnim i kritičkim preispitivanjem stvarnosti, njenih socijalnih, moralnih i ljudskih stanja. Vidljiva je ta tendencija i u ratnom filmu čiji su duh označili: Daleko je sunce, R. Novakovića, Njih dvojica Ž. Skrigina, Kroz granje nebo St. Jankovića, Sam V. Pogačića, Tri A. Petrovića, Devojka, San i Jutro M. P. Đorđevića...
       U savremenom, najpre nepravedno zaboravljeni Jezero R. L. Đukića, (1950) o pobuni seljaka protiv potapanja njihovih poseda zarad izgradnje hidroenergetskih objekata na Neretvi (jedno vreme bio pod sumnjom). A zatim, Zenica J. Živanovića, Crni biseri i Parče plavog neba S. T. Janjića, Veselica J. Babiča, Uzavreli grad V. Bulajića, Licem u lice B. Bauera, Štićenik V. Slijepčevića, Kad budem mrtav i beo i Buđenje pacova Ž. Pavlovića, Protest F. Hadžića, Skupljači perja A. Petrovića, Sveti pesak i Doručak s đavolom M. Antića, Nizvodno od sunca F. Škubonje, Horoskop B. Draškovića, Lilika B. Pleša, Rani radovi Ž. Žilnika, Vrane Lj. Kozomare i G. Mihića. Toj grupi predvodnika duhovnog i izražajnog preobražaja jugoslovenskog filma tih godina pripada, naravno i Dušan Makavejev delima Čovek nije tica i Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT.
       Mada po umetničkoj snazi nejednaki, svi se bave aktuelnim pitanjima egzistencije ljudi, njihovog odnosa i nesporazuma s društvom, ukazujući na mnoge anomalije i posustajanja u doslednoj primeni proklamovanih moralnih i socijalnih načela. Stupili su u času kada je svako (ne samo na filmu) osećao potrebu za spiritualnom regeneracijom. Čak i samo društvo nije taj novi duh sprečavalo, a ponekad, štaviše, ne samo tolerisalo, nego i podsticalo! Taj film, recimo kritičkog realizma, bilo u savremenom ili u ratnom, neke je autorske ličnosti potvrdio (F. Štiglic, V. Pogačić, V. Mimica, V. Bulajić, Ž. Mitrović) a neke otkrio (A. Petrović, M. P. Đorđević, Ž. Pavlović, D. Makavejev, B. Drašković, St. Janković, Ž. Žilnik, F. Škubonja, V. Slijepčević, Z. Velimirović, K. Viček, K. Rakonjac).
       Taj trend distanciranja filma od prećutnih ili javnih poziva na “konstruktivnost” i servisiranje dnevnih društvenih i političkih potreba se nastavlja. Od laskanja i apoteoza, zemlji je, valjda, bila više potrebna reč koja će je izbavljati zabluda, kaprisa i umišljenosti i da smo već izgradili osnove tadašnje i perspektivu buduće sreće. Nismo shvatali da nema revolucije koja je poslednja.
       Tih iluzija film šezdesetih je težio da nas oslobodi, prepuštajući to našoj volji. Uneo je ne samo novi duh nego i drugačije osećanje medija; vraća se svojoj prirodi vizuelnog, plastičnosti lica koja čine žarište drame, dinamici zbivanja, slobodnijoj kompoziciji priče bez suvišnih naracija i opisa i autorovom ličnijem doživljaju. Čovek je, kažemo, u središtu, njegova personalnost po njemu samom, ne teze o njemu. Izraženija je i sama autorova ličnost, kreativna osobenost i vizija njegovog čina.
       Jedan od najistaknutijih je Dušan Makavejev, stvaralačkim subjektom i originalnošću, pre svega. (Kad smo razgovarali o toj generaciji, Živojin Pavlović mi je rekao da najviše ceni Makavejeva).
       Debitovao je filmom Čovek nije tica, ali mu je prethodio rad na dokumentarnom.
       Tim filmovima naznačio je i profilisao svoju sineastičku narav i ćud kojoj se život i svet ukazuju mahom u duploj, dvojakoj ekspoziciji. Kodifikovani red stvari i misli provocira ga da mnogo toga stavi pod sumnju, sve relativizira ili odriče, pasionirano tragajući za istinom.
       To čini i u svom prvom igranom filmu, čiji i naslov sugeriše drugačiji, metaforički smisao. Hoće reći, čovek nije ‘tica da sve svoje hridi i vrleti života preleće.
       Narav Makavejeva u koga je sve mogućno, u koga se dramsko prepliće i saobražava s komičnim, dokumentarno sa uobraziljskim, verbalno i optičko, anketno i besedničko, žanrovsko i improvizacijsko - svojstveni su i njegovom sledećem filmu Ljubavni slučaj, ili tragedija službenice PTT. I formom je Makavejev inovantniji, moderniji, misaono i emocionalno višeznačajniji. Svojevrsniji, atraktivniji, višeslojniji i po pronicanju ljudske prirode vertikalniji. Blizak je duši i glavi, ne samo emociji.
       Ne znamo da li je film Misterija orga(ni)zma doneo Makavejevu više nevolja ili slave? Ili je to još jedan put ka zvezdama preko trnja? Bilo kako, film je pre no što je završen najavljivao “predstavu”, jer se govorilo da je grandiozan, ali i problematičan, sumnjiv! Novosadska premijera bila je prilika da se to proveri, pa smo otišli da vidimo to “čudo neviđeno”. Film je, kako se iz razgovora posle projekcije moglo čuti, jedne zabrinuo, a druge ushitio. Niko, međutim, nije smatrao da bi to trebalo da bude njegov poslednji susret s publikom u našoj zemlji. U međuvremenu, neke organizacije (udruženje boraca Vojvodine) zatražile su da cenzura film zabrani. Ali, cenzura to nije učinila - naprotiv, jednoglasno je odobrila njegovo javno prikazivanje. Članovi cenzure su bili: Antonije Isaković, Arsen Diklić, Lila Mićić (gradski sekretar za kulturu Beograda), Aleksandar Kostić (filmski kritičar) i ja. Ali, kako to biva (ne samo kod nas) i nad cenzurom ima cenzura! Film je bio na programu Pulskog festivala, ali je nečijom intervencijom skinut! Ni bioskopi, iako zvanično nije zabranjen, nisu se osmelili da ga prikažu. (To rade i američki bioskopi).
       Videli su ga, međutim, Francuzi na Kanskom festivalu, na programu “15 dana autora” za koji ga je prijavio nemački koproducent. Izazvao je veliko interesovanje, jer je pre njega u Francusku stigla priča o njegovom “jugoslovenskom trnju”. Prikazano je više projekcija nego što je bilo predviđeno.
       Film nije ni grandiozan, ni, pogotovo, sumnjiv. Neobičan, ekscentričan, obešenjačke mašte, nepokorne misli, zajedljiv i dobroćudan, dramatičan i smešan, zabavlja, a gorči. (I najgorča istina je slađa od zablude - kaže Bjelinski). I tako, sve u paradoksima. U Makavejeva je po pravilu sve drugačije, u njega zora može da sviće i u ponoć, ali se vidi!
       Smatra se da je Misterija orga(ni)zma vrhunac njegove autorske invencije, znanja, dara, fantazije, originalnosti i metodike mišljenja. Tako, “Sandi tajms” piše: Delo iz prve ruke, koje je u Londonu postiglo stopostotni uspeh kao Velsov “Građanin Kejn”. Ne imitira, niti uživa u svome ekscentričnom svetu. “Gardijan”: Prerano bi bilo da ovo uzmemo kao majstorsko delo, možda i zato što ide u više pravaca, ali je najznačajniji film 1971. Živahan, razuzdan, u detaljima dirljiv i ozbiljan. Apsolutno film ovog i našeg vremena. “Opserver”: Značajan ne samo po onome što kaže, već i po tome kako govori - nepogrešivo. “Tajm”: Duhovit i pregrejan za vređanja, može se tumačiti na bezbroj načina, ali najoriginalniji film...
       U Kanu je dobio nagradu “Luis Bunjuel”. Istoričar Bazil Rajt ga stavlja na kraju svoje povesti, tamo gde je stala sovjetska avangarda dvadesetih. Jer, kaže, Kjubrikova “Odiseja u svemiru 2001” ne bi bila da nije bilo Ajzenštajna, niti bi bilo “Misterije orga(ni)zma” da nije bilo Dovženka.
       Video ga je, takoreći, ceo svet, u Njujorku čak u organizaciji naše ambasade, a mi smo ga videli više godina kasnije, 1976. jer ga je javni tužilac zabranio 1971. godine. Zašto? - pitali su se mnogi - kada o staljinizmu i dogmatizmu govori jače i strože nego mi sami 1948. godine!
       Ovim filmom je završena Makavejevljeva karijera u Jugoslaviji u kojoj će ostati još dve godine, da bi potom, 1973. otišao u svet, u Pariz najpre. Ne, naravno, inkognito već sa imidžom jednog od najoriginalnijih evropskih autora, avangardistom koji se, međutim, tako ne oseća, čak ne voli da ga u takve ubrajaju, kao što nije voleo da ga kod nas trpaju u “crni talas”. Voli da je svoj, jer čim si s drugim nisi svoj. (Japanci kažu: “Ako imaš Boga, nemaš sebe”). Pisao, predavao i pripremao sledeći, odnosno prvi film van svoje zemlje, sa opterećenjem da ako ne unapredi, ono bar potvrdi renome koji su mu doneli sva četiri filma snimljena u Jugoslaviji.
       Smislio je priču (bolje reći, pozajmio od Zole koju je priredio Sl. Grum) o izvesnoj dami koja ubija ljubavnika, a da bi ga se otresla, poziva drugog, romantičnijeg, da joj pomogne u skrivanju leša. (Slatki film). Sledećeg dana policija nalazi dva leša i saopštava da su se potukli i jedan drugog usmrtili! Siže koji Makavejev ne uzima za kriminalnu bizarnost - naprotiv, to je samo šlagvort da nastavi svoju pretragu morala i korupcije toga sveta. U stvari, uvod u šire i fundamentalnije kritičko promatranje vremena krajem šezdesetih, čija sve žešća nacionalna, ekonomska i politička trvenja donose sovjetsku invaziju u Čehoslovačku (na Vaclavskim namestima u Pragu spaljuje se student Paluh), kada u Berlinu A. Bader pali kuće, a iz Vijetnama Amerikanci dnevno iznose po sto limenih sanduka svojih “oslobodilaca”, pa Avganistan, kao i naš Filozofski fakultet na kome Stevo Žigon 1968. recituje Robespjera...
       Film u svetu nije dobro prošao ni umetnički ni komercijalno, a njemu samom je doneo mnoge nevolje. Radio je, kaže, osećanjem da snima svoj poslednji film, pa je u njega stavljao štagod mu je padalo na pamet! Drugi o svojim neuspesima tako ne govore - Mak ne prašta ni sebi!
       Posle neuspeha “Slatkim filmom” (1975), Makavejev je sedam gorkih godina čekao na sledeći film! Tek 1981. koristi pruženu priliku svestan toga da ponovljeni neuspeh u tamošnjem svetu znači što i kraj, možda! Shvatio je da je njegova “estetika cirkusa” počela pomalo da se kruni, i da se tamo u film ulaže da bi se novac ne samo vratio nego i novi doneo. Nije se, doduše, odrekao nekih svojih “urođenih” vokacija i tema, kao što su osetljivost na nonsense društvenog i moralnog ustrojstva savremenog građanskog sveta, ali i na njegova unutarnja, lična opterećenja, od psihičkih do seksualnih. To je siže i Mister Montenegra, ali koji on raspravlja racionalnije, smirenije, bez fantazama, esejističkih apstrakcija, multiplikovanih boja i krajnosti, kao i pojedinih likova koji su u prethodnim filmovima, uglavnom, mediji za dokazivanje autorovih unapred zadatih teza.
       Sada se Makavejev disciplinovanije priklanja klasičnom elementu filma - priči, koju postavlja i vodi ne baš kao oni iz Holivuda, ali koncentrisano i korektno. Ličnosti nisu “znakovi” nego živi ljudi.
       Pojedini kritičari, ekstremni avangardisti osporavali su film Mister Montenegro smatrajući da je oportunistički, valjda zato što nema novih čuda već samo modifikovanih ili bez njih. Nema ni nadrealnih zagonetki i sličnih eksperimenata. Ne znamo da li su tako postupili i prema Koka-Kola Kid (1983) u kome čuda ni drugih pokusa nema. Štaviše, još se čvršće priklanja starim iskustvima forme, dramaturgije, montaže, tehničkih umeća. Ima, naravno, priču i još plastičniju karakterologiju junaka. Služi se i bojom koja ne odmara oči samo nego je u funkciji psihologije tih junaka.
       Gorila se kupa u podne (1985) neke zapadne kolege priveo je tvrdnji da se Makavejev počeo baviti istorijom, jer film govori o dve Nemačke, onoj kada je Berlin pao (1945) i onoj kada je pao Zid (1989) što ih je razdvajao skoro pola veka!
       O filmu on sam kaže:
       “Komedija o sirotinji, nežni dokumentarac koji posvećujem svome umrlom drugu Aleksandru Stojanoviću, producentu iz Beograda.”
       Posle Mister Montenegra, Koka-Kola Kid i Gorila se kupa u podne, filmovi koji se zasnivaju na stvarnim životnim situacijama i ljudskim odnosima, Makavejev se “vraća sebi”. Pravi film u kome, umesto toga, primat ima uobrazilja. Čak neke od realnih stvari i lica koji su ga animirali, preobražava u snove (Manifest, 1987). Tako je, naime, postupio sa Zolinom novelom “Za noć ljubavi”.
       Zagonetka Makavejev, rekosmo, ne postoji, te su dileme da li je on stvaralac ili opsenar ne samo i izlišne već i nedelikatne. Mišljenje je to uglavnom ljudi te struke, teoretičara i kritičara, koji mu pripisuju i mnoge druge osobine, njemu, inače, nesvojstvene (“anarhist”, “Bakunjin filma” itd). Slovi im i kao avangardist, čak jedan od čelnika, što on nije. Zato, pre svega, što se ne plaši da otkriva i prednjači novim idejama i vizijama, nego samo da postojeće - spregnute - društvenom ili ličnom represijom i kukavičlukom - oslobodi i oživi.
       Sintagma “crni film” počela je da se u nas koristi šezdesetih, u vreme opšteg procesa duhovnog i društvenog preobražaja, koji je, međutim, podozrive uznemirio u strahu da im se spokoj i standardi poremete. Bojazan od “avanture” novog, progresivnog, zabrinuo je tradicionaliste, malograđane i birokrate koji nisu shvatali da je svako, pa i samo društvo, osećalo potrebu za spiritualnom regeneracijom, da je transformacija u svim domenima ljudske aktivnosti bila logika razvoja našeg sveukupnog habitusa. Više nego u književnosti i drugde, taj otpor se najviše ispoljavao na filmu, i to baš posle njegovih značajnih uspeha u svetu, a koji je objašnjavan njegovim sumnjivim i destruktivnim motivima! Posebno je to izraženo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, kada su nekoliko slabijih filmova toga kritičkog usmerenja davali argumente za to. Bio je to period nagoveštaja izvesne kreativne krize “autorskog filma”. U svome jedino mogućem opredeljenju otvorenog sagledavanja života došao je do mesta s koga se nije video njegov dalji pravac, njegova vizija. Stao je pred neku vrstu sopstvenog zida, tapkao u mestu ili se oko sebe samoljubivo i začarano obrtao. Bez kreposti fantazije i ideja, on počinje da sam sebe oponaša, da se hrani na već ispijenim izvorima sopstvenih vrela. Unezveren i pomalo dezorijentisan, naš novi film je nepromišljeno stao da usvaja i primenjuje duh na čijem je opravdanom odricanju tražio pravo svoga prisustva. Samo drugi pol jedne iste isključivosti, one do šezdesetih. Razlikuju se samo boje i parole, te je vulgarizacija umetničke vrednosti bila neizbežna.
       - “Crni film” - govorio je Makavejev sredinom sedamdesetih - bio je zvuk stvarnosti, njena slika. Shvatili smo život, a on nam je bogato uzvratio, jer smo stvorili svetski film. Ali, kasnije, počeo je da gubi snagu, da se bavi perifernim stvarima i dnevnim, vulgarnim političkim pitanjima čime je sebe obezvredio. Poneki od takvih filmova vršili su neku vrstu egzorcizma društva. Onda kada se “crni film” bude oslobodio političkog prizvuka i ambicije, časno će moći da traži mesto u istoriji. No, verujem da će od “crnog filma” ostati samo Buđenje pacova, Kad budem mrtav i beo, Povratak, Zaseda, Neprijatelj Živojina Pavlovića, koji je uneo nove likove, karaktere, one sa uglova, odbačene, probisvete što je, naravno, takođe život. Nijedan moj film neće biti svrstan u “crni talas”.
       Kao što nije prihvatao da nosi oreol žrtve, tako ne voli da ga broje u “crni film”. Nerado govori da je umetnik. Poput R. Arnhajma, J. Teplica ili B. Balaša, on misli da film ne mora da bude umetnost ako to već nije. Film kao dokument, feljton ili prilog u nedeljnim listovima i časopisima, svojom autentičnošću, kulturno su neretko značajniji nego mnogi igrani filmovi. Makavejev vrlo ceni tu vrstu filmova, pa mi je jednom govorio da žali što u svetu nije imao mogućnosti da zadovolji svoju strast za dokumentarnim filmom. I civilizacijska je navika da se umetnicima pripisuje moć koju oni, u stvari, nemaju. Njihova oblast je magija, te, kako bi rekao Mak, mnogi od njih ne znaju u čemu je tajna koju su sami stvorili, te joj se i sami čude. Tako je jednog dana svojim kritičarima kazao:
       - Mislite li, zaista, da slika o Jugoslaviji zavisi od mog jednog filma. Ako tako stvarno mislite, onda se zabrinite za sudbinu Jugoslavije. Ja tako ne mislim, te nema razloga da brinem.
       Misterije orga(ni)zma mu je doneo velike nedaće kao tobož antikomunistički i antisocijalistički film! Francuski kritičar Marsel Marten je napisao: Okrutno ismeva Staljina... Neodoljivi obešenjački pesnik ljubavi. Ljubavni esej, naučno-fantastična komedija, utopijski komunistički film, politički program u vidu filmske zabave. Engleski “Opserver” za taj film kaže: Pun ljubavi, humora, originalan, čovečan, daje nadu. Svaka čast stvaraocu i veliko bravo za Jugoslaviju što je snimila i podržala film koji baca rukavicu svemu što je u socijalizmu mrtvo i ružno, i traži pravi smisao: ljubav je jednako revolucija!
       Jednom je, kada mu nije sve dobro išlo, rekao i F. F. Kopoli: “Ne!” Kopola mu je, naime, poslao scenario čuvenog filma “Apokalipsa sad”, s molbom da ga režira.
       - Nisam prihvatio, jer je bio užasno krvoločan (američki vojnik stavlja dinamit u usta vijetnamskom partizanu i zatim ga aktivira!) Ako neko treba da se bavi tim ratom i tim užasima, neka to čine sami Amerikanci, tim pre što sam ja na strani onih što iz šume brane svoju zemlju. Nudili su mi i film “Poslednjih deset dana Hitlera”. Rekao sam im: “Ne može da se pravi film o opsadi Berlina a da se ne pokaže vojska koja je taj grad bacila na kolena. Rusi koji su nemalo stradali i koji su Hitlera oterali u jamu, ne vidi se da su to oni učinili. A vidi se kako Amerikanci napreduju u Ardenima. Ja sam hteo da on, Hitler, gledajući kroz svoj prozor u jami, čuje rusku harmoniku.”
       Pripremajući se za film Misterije orga(ni)zma, Makavejev se za konsultaciju obratio poznatom nemačkom filozofu Erihu Fromu koji je Vilhelma Rajha dobro znao, ali ga nije voleo. Na večeri, govorio je da je Rajh “hteo da se zna da on sve više i bolje zna nego svi drugi”, ali je priznao da je imao briljantan um i duh. Učtivim rečima, Makavejev je uzeo slobodu da izrazi neslaganje s pojedinim Fromovim ocenama o Rajhu.
       Međunarodni filmski festival u Berlinu je 1970. godine, (kao i Kan 1968) bio prekinut. Jedan od glavnih aktera toga “puča” bio je Makavejev, već tada u svetu znan. Na konferenciju za novinare, koju su neki morali da prate i sa ulice, iako je u gradu bila iznajmljena veća sala (hotel “Palas”) - centralna ličnost bio je on. Najizazovnija pitanja upućivana su njemu: o njegovom komunističkom disidentstvu, o Titu, Jugoslaviji koju mnogi novinari, i posle svega (odlučno: NE! Moskvi, Rezoluciji Informbiroa 1948) - nisu razlikovali od Staljinovog SSSR-a. Na ta izazovna pitanja, Makavejev je odgovorio:
       - Ovde smo da govorimo o Festivalu i o filmovima. Budete li mi postavili još jedno pitanje o stvarima koje nisu u vezi s tim, za ovim stolom mene više neće biti! I našli ste da baš u Nemačkoj govorim ružno o svojoj zemlji i politici! O svojoj zemlji, govorim u svojoj zemlji!
       Aplaudirali su mu i oni koji su ga provocirali.
      
       MILUTIN ČOLIĆ
      

Jedan od naših najvećih i u svetu najuglednijih filmskih reditelja Dušan Makavejev napunio je krajem prošle godine sedam decenija života. Nedugo zatim navršilo se i pola veka njegovog filmskog (i drugog) stvaralaštva. Ta dva velika jubileja, kao i dobijanje nagrade “Mića Popović”, bili su povod da u prošlom i ovom broju objavimo njegov umetnički portret iz pera doajena naše filmske kritike Milutina Čolića. Tekst koji donosimo je nešto skraćena verzija rukopisa knjige “Klasici svetskog i jugoslovenskog filma” čiji će izdavač biti novosadski “Prometej”