Zašto se na našoj televiziji i našem radiju gledaoci (slušaoci) osećaju kao nezvani gosti

      Nismo još dostigli Republiku Srpsku, ali i Srbija prvih sedam-osam dana svake godine provodi u zimskom snu, u nekoj vrsti opštedržavnog prinudnog odmora. Šta da radite u dane kad vreme nije za šetnju, a ne može se stalno čitati? Naravno, upalite televizor. Uz dosta strpljenja i uz stalnu upotrebu “daljinca” moguće je pronaći neki kanal na kome, bar trenutno, nisu reklame. A onda, tu je i radio...
       Mučeći se tako ovih dana, neizbežno sam se pitao zašto li su tzv. elektronski mediji kod nas tako neprofesionalni, zašto televizijski i radijski novinari ne poznaju način rada, jezik i osnovni bonton svoje struke. O tome je u NIN-ovoj rubrici “Otvorenih očiju”, avgusta prošle godine, pisala Gordana Logar. Povodom televizijskih razgovora i diskusija ona kaže:
       “Ukoliko gledalac-slušalac nije TV manijak i ne sedi prikovan za stolicu načuljenih ušiju... izgubiće svaku bitku sa voditeljima... Niko od njih neće tokom emisije, čak ni u obraćanju, ponoviti ime sagovornika, niti će to biti ponavljano na ekranu u formi titla. Ne može uvek ni da se pogodi tema... Gledalac jednostavno ne zna koga sluša... niti zašto je baš on tu, šta mu je specijalnost... Stiče se tako utisak... da je neznani gledalac upao među ličnosti koje se dobro znaju i žele na miru da se ispričaju...”
       Ovim nesumnjivo tačnim konstatacijama hteo bih da dodam još tri podatka. Prvo, da se slično ponašaju i sportski izveštači, koji se tokom prenosa nijednom ne udostoje da kažu koju utakmicu prenose i odakle, a tek pokatkad napomenu koji je minut igre.
       Drugo, da voditelji diskusija na radiju nisu ništa bolji od svojih kolega na televiziji, sem utoliko što se govorne emisije prekidaju muzičkim “predasima”, posle čega voditelj obično kaže: “Nastavljamo razgovor s našim gostom, tim i tim” (ali neke od njih mrzi čak i to da urade).
       Treće, da u (retkim) emisijama klasične muzike više ne važi davnašnje pravilo da se svaka kompozicija mora najaviti i odjaviti. Na “Stereorami” često daju blokove od po četiri-pet kraćih kompozicija koje najavljuju u grupi, iako su od raznih autora i iz raznih perioda. Na Radio Beogradu posle ponoći emituju duže kompozicije koje se tačno u jedan sat prekidaju znakom tačnog vremena, bez odjave i bez izvinjenja. Ako vas je kompozicija zainteresovala i ako ste se pitali šta to slušate - nikad nećete saznati.
       U čemu je uzrok ove hronične nepristojnosti? Po svemu sudeći, u prepotenciji poslenika na radiju i televiziji, koji ne mogu da zamisle da ima ikoga ko bi se usudio da ih ne gleda (sluša) od samog početka emisije. Da opet citiram Gordanu Logar, “svi su na ekranu toliko važni i svako u gledalištu mora da zna ko su. Ako na to ne pristaje, onda MORA da pogleda program i da bar pet minuta pre emisije sedne i pažljivo čeka najavu...” Ko zakasni, ko se naknadno uključi, pa i onaj ko je u trenutku najave bio malo rasejan - biva kažnjen.
       Neki zlobnik možda bi posumnjao da je posredi i izvestan manjak radnog elana. Da, recimo, blokovi od pet kompozicija omogućavaju da se ode u klub na kafu, što je mnogo ugodnije nego sedeti kraj mikrofona i svaki čas najavljivati i odjavljivati. Posle ponoći možda dolazi u obzir i nešto jače od kafe, ako je suditi po onim džez emisijama na Prvom programu Radija i na “Dvestadvojci”, gde voditelj najavi jednu numeru, a onda ih pusti deset zaredom, od raznih izvođača, i više ga ne čujemo do kraja emisije.
       Gordana Logar kaže da je na stranim televizijama stanje sasvim drukčije. Tamo svaki čas zablesne ime sagovornika na ekranu, što je znak “da ipak poštuju slušaoca i gledaoca”. Dodajmo tome da se na radiju Bi-Bi-Si, kako na engleskom tako i na srpskom jeziku, svaka, makar i najkraća snimljena izjava, obavezno odjavljuje, to jest spiker navodi ime i funkciju snimljene osobe. Kod nas to ne rade ni posle dužih govora. Ako ne znate koga ste slušali - nije ni važno.
       Naše radio-televizije neće se ugledati na strane uzore: taman posla. Mogao bi neko napomenuti kako se ti stranci drže objavljenog programa, kako emisije počinju u zakazano vreme, kako je trajanje reklama ograničeno. Sve su to oblici poštovanja prema gledaocima, a taj pojam kod nas još nije uveden u upotrebu.
      
       IVAN KLAJN