Polemička razmatranja knjige koja dovodi u pitanje moralnu opravdanost bombardovanja gradova i civilnog stanovništva u Drugom svetskom ratu

      Pet godina bombardovanja nemačkih gradova i naselja u Drugom svetskom ratu bez primera je u sveopštoj istoriji. Tako glasi centralna teza izdavača knjige Jirga Fridriha “Požar. Nemačka pod bombama 1940-1945”. Jörg Friedrich: “Der Brand. Deutschland im Bombenkrieg 1940-1945”, Propdžlaen Verlag, Munchen 2002) koja je ovih dana dosegla osmo izdanje i bestseler tiraž od 100 000 primeraka. Pored zbegova iz istočnih oblasti Rajha, ta bombardovanja bila su najveća katastrofa na nemačkom tlu od vremena Tridesetogodišnjeg rata. Bilo je bombardovano preko hiljadu gradova i naselja sa poraznim bilansom više od pola miliona žrtava. U nacionalnom sećanju su duboko urezani prizori zapaljenog Drezdena i Hamburga. A gotovo je nepoznata sudbina Pforchajma, Dortmunda, Darmštata, Krefelda, Kasela i mnogih drugih manjih gradova i naselja, u kojima kamen na kamenu nije ostao, do praha i pepela su izgoreli.
       O stradanju nemačkog naroda skoro da nema iscrpnijih i značajnijih istoriografskih radova. Taj deficit ne počiva na odsustvu primarnih materijalnih izvora, već na psihološkom fenomenu koji bi se mogao nazvati nekom vrstom individualne i kolektivne amnezije ili nekakvim podsvesnim procesom autocenzure, nečim poput “porodične tajne” i neke vrste tabua. No, čini se da je nemački narod sa tim perfektno funkcionišućim mehanizmom potiskivanja i sposobnošću istorijskog samoanesteziranja zašao u novu fazu istorijske demitologizacije i, rekli bismo, metaforičkog “razbijanja tabua”.
      
       Čerčil “ratni zločinac”
       Dok se Grasova novela “Račjim hodom” (koju smo u NIN-u ranije prikazali) unekoliko može smatrati “auftaktom” novog refleksnog i kritičkog pristupa sopstvenoj istoriji (fikcionalizacijom istorijske teme), dotle se Fridrihova studija, kao istoriografsko delo, može smatrati faktičkim kontinuitetom tog samoprosvetiteljskog pristupa. Iako u očima podozrivih takve radikalne zahvate vazda prati i skepsa o latentnom “revizionizmu”, optužiti Fridriha za revizionizam bilo bi sasvim neodmereno.
       Pretežno engleska, docnije i američka vazduhoplovna flota uništila je oko 600 000 nemačkih civila, od toga gotovo polovinu u poslednjih devet meseci rata. Analizirajući fenomen vazduhoplovnih bombardovanja Fridrih veli da je, shodno klasičnim militarističkim doktrinama, njihov strategijski cilj bilo samo uništenje privrednih potencijala neprijatelja i demoralizacija njegovog stanovništva daleko od fronta, ali nikako i uništenje civilnog stanovništva. Britanska Rodžal Air Force postulirala je doktrinu o moral bombing, tj. logistički diferenciranim napadima u kojima najpre jedan avion cilj fiksira, drugi ga signalizuje, a treći bombarduje. Razorno delovanje takve taktike je ogromno: razvaljene zgrade u požaru, razrušen vodovod, a stanovništvo u podrumskim skrovištima.
       O bombardovanjima je mnogo pisano, ali ne i o žrtvama koje je ono prouzrokovalo. Fridrihova studija je prvi sistematični pokušaj ispitivanja te delikatne teme, koja se oslanja prevashodno na lokalne studije. Njegov istoriografski diskurs odlikuje stilistička posebnost, a jezik mu nije u uzdržanom akademskom tonu, već subjektivno angažovan literarni ekspresivni. Sa ironičnim obrtima, oporim kontrastima i mnogim drugim osobenostima koje ga svesno približavaju semantici holokausta.
       U Engleskoj je knjiga naišla na žestoke protivreakcije, jer autor Čerčila prikazuje kao ratnog zločinca. Fridrih, inače, izbegava izraz “ratni zločin”, već bombardovanje naziva “masovnim istrebljenjem”, “masakrom civila”, “terorom”, “novovekovnim varvarstvom”, “masovnim uništenjem”, “civilizacijskim prelomom”, “mongolskim orkanom uništenja”, a bunkerska skloništa će naprosto preinačiti u “krematorijume”. Takva značenjska iskliznuća su, naravno, naglašena da bi asocijativno bila približena leksici holokausta. Etimologija reči “požar” u naslovu knjige stoji u organskom spoju sa rečju “holokaust”. Iako su Amerikanci isprva odbili način bombardovanja na koji je to činila Engleska, ipak su od 1944. na primeru Drezdena, Tokija, Hirošime i Nagasakija prihvatili moral bombing metod.
      
       Neškodljivo za diktatora
       Recepcija Fridrihove studije teče kontroverzno. Ugledni nemački istoričar Hans Momzen veli da je Fridrihovo delo ipak “kompetentno” jer upozorava na doktrinu “čistog rata” sa “hirurški preciznim intervencijama” i upozorava na bagatelizovanje “kolateralnih šteta”, ističući da je moral bombing neodgovarajuće sredstvo da narod ustane protiv diktatora. Momzen smatra da je masovno bombardovanje Nemačke pre imalo homogenizujuće, no razarajuće dejstvo i da je nacionalsocijalističkoj propagandi išlo na ruku. Drugi ugledni istoričar, Hans-Ulrih Veler, takođe je uzdržan. Za njega se Hitler i Čerčil, iako inicijatori bombardovanja, ipak ne mogu trpati u istu vreću, što nam Fridrih po svaku cenu želi sugerisati. Jedan recenzent podseća da je Hitler zacelo proklamovao “totalni rat” i da to, iako ne opravdava bombardovanje od strane Engleza, ipak uspostavlja realne istorijske proporcije o tome “ko je prvi otpočeo”. Drugi recenzent mu prigovara da je bombardovanje “transnacionalno iskustvo”, te je fiksiranje na jad i patnju samo nemačkog naroda neobjektivno perspektivičko suženje koje gubi iz vida neposrednu odgovornost nacionalsocijalističkog zla za ta bombardovanja. Ima i drugih diskutabilnih formulacija u Fridrihovoj studiji, recimo, poput one o tome da su za ta bombardovanja Jevreji “morali da plate”, čime se indirektno sugeriše odgovornost Rodžal Air Force za holokaust. Dok mu neki kritičari prebacuju samo delimičnu naučnu pouzdanost, drugi mu pak prigovaraju za ekstremno oštre opise, “histeričnu ekspresivnost” i bolesne opise užasa”. Ugledni nemački spisatelj Martin Valzer, i sam u unakrsnoj vatri kritike za latentni antisemitizam, demonstrativno hvali autorovu “narativnu kompetenciju”.
       Možda su apokaliptička razaranja moral bombing bila neizbežno moralna cena oslobođenja Nemačke i Evrope od nacionalsocijalističke tiranije. Namah nam se čini da Fridrih tu fundamentalnu uzročnost relativizuje da bi stradanja i tragediju svog naroda potencirao, odnosno temu o njegovom stradanju na istorijski način postulirao.
      
       ZORAN ANDRIĆ