Tačno je da sam nezadovoljan ali ne i razočaran učinkom nove vlasti. Zadovoljan sam što je nestalo ono za šta sam već poverovao da je teško iskorenjivo - bivši režim

      Povod za razgovor sa Dejanom Mijačem dakako i ne treba imati. Povod je on sam. Ne treba predstavljati nekog ko je režirao 38 pozorišnih predstava samo u Srpskom narodnom pozorištu, plus brojne predstave u Beogradu, Zagrebu, Somboru, Nišu... Ipak, naš neposredan povod je “Ravangrad” - prvi premijerno izvedeni komad ove sezone u SNP-u.
      
       Kako je došlo do izbora ove predstave, koji su vas razlozi opredelili za rad na njoj?
       - Postojali su tehnički i intimni razlozi da radim ovu predstavu. Zahtev da radim savremen tekst iz vojvođanskog miljea koji će uposliti što veći broj ljudi iz ansambla opredelio me je za “Ravangrad”, a intimni razlozi proizašli su iz nezadovoljstva radom na tom komadu pre dvadeset godina. Đorđe Lebović je komad napisao na brzinu kako bi s njim otvorili obnovljeno pozorište u Somboru, na brzinu smo ga i spremili, a igran je relativno kratko - dvadesetak puta. Lebović je ponovo radio na tekstu, poprilično ga je skratio, a ansambl i ja smo sada imali relativno dobre uslove da ga valjano pripremimo.
      
       Tema “Ravangrada” je Vojvodina, troma, učmala i sita; čulna i raspusna; zemlja besnih bogataša i još bogatijih paora; sklona i da surovo kažnjava i da dobroćudno prašta, raspoložena da zlo sagledava i sa njegove smešne strane... Poenta je ipak na činjenici da je začamela u praznoverici, uskovitlanih strasti, proćerdanoj energiji... To je to što se kod nas ne menja - zar ne?
       - Reč je o kraju devetnaestog stoleća i početku dvadesetog za koje je građanski stalež, politička i intelektualna elita verovala da će doneti intelektualni i moralni uspon. Međutim, i ti slojevi su već načeti, porozni, razjedeni aferama i skandalima, podriveni korupcijom i licemerstvom, posvećeni bezobzirnom bogaćenju dok se javno zalažu za pravednost i čovekoljublje. Sem tih rekao bih ličnih, moralnih i društvenih skliznuća, novi vek nam je doneo tragičan sunovrat: Aušvic, Hirošimu, gulag... Kako se nalazimo na pragu novog veka, i s obzirom na nove želje, očekivanja, nade i iluzije da će sve negativno prestati i početi najbolji i najsrećniji novi vek, pretpostavljam da će predstava biti izuzetno aktuelna i interesantna, ako ni zbog čega drugog, poređenja radi.
      
       U odnosu na ono “juče, danas, sutra”, vaš sud je “živeći sadašnjost, trošimo prošlost i pitanje je ima li budućnosti uopšte!” Očigledno je da ste nezadovoljni kako stanjem u društvu tako i učinkom nove vlasti?
       - Prvo, ničim nisam razočaran jer prethodno ničim nisam bio ni očaran, pogotovo ne vlašću i politikom pred kojom sam često začuđen, često čak zgađen. S obzirom na to da imam osećaj za ljudsko, u politici nikada nisam bio orijentisan da bih bio prihvaćen. Nisam progresivista, znam da prepoznam pravu maticu i reagujem racionalno i emotivno kao živo ljudsko biće. Stoga u meni postoji nostalgija za tim srednjim staležom koga, nažalost, više kod nas nema. Definitivno je uništen, što je velika šteta, jer postoji potreba za njim. Svako društvo, kada napreduje, teži da ima zdravu srednju klasu i ukoliko je taj srednji sloj jači i masovniji, društvo je stabilnije...
       Tačno je da sam nezadovoljan ali ne i razočaran učinkom nove vlasti. Zadovoljan sam što je nestalo ono za šta sam već poverovao da je teško iskorenjivo - bivši režim. Nezadovoljan sam što je ovde još ostala psiha onih koji nisu na vlasti da moraju imati obezbeđeno solilo i pojilo i svog tatu kao vođu, a oni koji su na vlasti pretežno su iz iste komitetske škole i žele da rešavaju sve prečicom, da se samo oni čuju, da budu važni... To su boljke iz prethodnog režima, ali važno je da su mu koreni sasečeni, na staro su nakalemljeni novi pelceri tako da cela ta baza gubi svoj smisao, a iskreno se nadam da će iz svega izrasti nešto novo.
      
       Da li bi naši političari iz vlasti bili bolji kada bi češće dolazili u pozorište? Tamo se često izgovara misao Čehova “ako vam se vaša slika u ogledalu ne sviđa, nemojte kriviti ogledalo nego sebe”. Eto, oni narod proglasiše krivim što nije glasao za njih!?
       - Kao i uvek u svakom gradu postoji pozorišna publika, to obično nisu političari iz vlasti niti mislim da će oni to uskoro biti. Pozorištu ne treba druga i bolja elita od pozorišne publike koju ima. Ta ostrašćenost ide iznutra. Pozorište može da ukaže na ponešto ali ne i da promeni bilo šta, pogotovo ne političare, zbog čega je i nebitno što ih najčešće i nema na predstavama.
      
       Ako vi ne računate na njih, oni računaju na vas: postavili su vas na mesto predsednika Upravnog odbora Radio-televizije Srbije!?
       - Odluku da prihvatim ovu funkciju doneo sam posle dosta dvoumljenja, tek pošto je rečeno da će se u tom odboru naći vanpartijske ličnosti, ljudi iz raznih oblasti, pre svega iz kulture, neka vrsta “dobronamernih amatera”. Rekao sam da ne volim da televizija bude u rukama bilo koga ko to koristi u svoje političke svrhe niti da sam spreman da podržavam bilo čiju obest ili samosvest. Televizija ne treba da bude odbrambeni štit za vladu, nego značajan monitor preko koga će običan čovek transparentno moći da vidi i razume poslove i probleme sa kojima se susreće vlast. Osetio sam se sposobnim da u tome učestvujem s tim što sam odmah rekao da ne želim i ne mogu biti nikakav kolovođa. Međutim, sada vidim da volja koju sam imao i znanje šta volim, a šta ne na televiziji, ipak, nisu bili dovoljni za udovoljim obavezama i zadacima te funkcije - pa sam se od Nove godine povukao sa te funkcije.
      
       Savremeni reditelji imaju običaj da kažu kako je za njih tekst samo povod za predstavu. Vas ubrajaju u vodeće savremene reditelje, iako poštujete tekst. Ko, u stvari, treba više da govori kroz predstavu: pisac ili reditelj, i kako to postići striktno se pridržavajući teksta?
       - Sve je relativno, pa i to. Video sam izvanredne predstave u kojima su reditelji dosta izmenili tekst. Nikada te izmene nisam doživljavao kao izneveravanje autora, jer verujem da reditelj poseže za suštinom autorovog stava, koristeći pri tom samo druga sredstva koja piscu, verovatno, nikada nisu, niti bi pala na pamet. Inače, to što ja radim, pa su i autori zadovoljni, znači da sam sarađivao sa manjim brojem živih autora. Najčešće sam režirao Steriju i Nušića, pa i Čehova, Dostojevskog, Kafku... a oni nisu mogli da se žale. A što se tiče živih pisaca, s njima sam uvek sarađivao pre početka rada i u samoj realizaciji, pa su dramaturška pitanja bila rešena i usaglašena. Uostalom, verujem ljudima i uvek pokušavam da ih uključim u projekat na njima primeren i suveren način, tako da uvek cela predstava za mene znači jedan poligon za ostvarenje i umnožavanje ličnih sloboda, svih u tom projektu. Najsrećniji sam kad osetim da sam samo izvršilac intencija svih ljudi koji učestvuju u pozorišnom projektu.
      
       Dobar reditelj je relativan pojam. Za nas su to najčešće ljudi koji imaju originalno mišljenje, ideje, specifičnu estetiku, pozorišni izraz... Vi ste jedan od tih, ali takve danas najčešće prozivaju - hvale, ali i osporavaju...
       - Dugo radim ovaj posao i ne bih rekao da sam oguglao, ali, jednostavno, oba pola takvih reagovanja na moje delo umem da relativizujem. Nisam uradio nijednu predstavu, a da nisam bio svestan da može naići na pohvale, ali i potpunu negaciju. Nekad sam zbog toga mnogo patio ili se radovao, ni sada nisam ravnodušan, ali sam naučio da iza svega vidim i razloge zašto je to tako, pa mogu i da razlučim šta je ono što se mene tiče od onoga što nema nikakve veze sa mnom i mojim delom.
      
       Šta je za vas suština pozorišne režije?
       - Krupno i složeno pitanje. Suština režije je u tome da otkrije jedan veliki životni materijal koji postoji, da ga preoblikuje u jedan model, tj. predstavu, i da ga u tako simbolizovanom vidu pokaže ljudima, a publika je ta koja u tom modelu prepoznaje svet oko sebe i sebe u tom svetu, a naročito u protoku vremena.
      
       Profesor ste pozorišne režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Šta je suština vašeg pedagoškog rada?
       - Insistiram da studenti izgrađuju realan odnos prema svetu i svojoj umetnosti, da se nauče jednostavnom mišljenju kako bi oslobodili svoju spontanost i svoje stvaralačke potencijale. Često se mladi ljudi moraju učiti skromnosti. Gotovo svi studenti koji se upišu na Akademiju čvrsto su ubeđeni da su supertalentovani, genijalni čak. Mene možda i smatraju strogim profesorom, jer ih, odmah u početku, ne potpaljujem u njihovoj “umetničkoj” euforiji, već insistiram na racionalnosti i trudoljubivosti.
      
       Kako trenutno ocenjujete situaciju u našim pozorištima?
       - Imam običaj da kažem da je sezona uspela ako se u njoj pojave dve izvanredne, četiri odlične i dve osrednje predstave. Kod nas se to obično desi. Drugo, naša pozorišta, naročito beogradska, bitno su popravila tehničku situaciju koja je sada zadovoljavajuća. Plate zaposlenih su i nadalje izuzetno niske...
      
       Ponovo je aktuelizovano pitanje reforme Sterijinog pozorja. Imate li ideju kako bi ono trebalo da izgleda?
       - Iako sam na Pozorju bio sve: gledalac, organizator, laureat, funkcioner, predsednik žirija, selektor... o njegovoj reformi me nikada niko od zvaničnika ništa nije pitao. Ne žalim zbog toga, mada bih na tu temu imao šta reći. Bitno je samo da se sadašnje stanje promeni, jer svi znamo da ne valja. Obradovalo bi me da novi koncept osmisle mladi ljudi, jer ipak ono pripada njima.
      
       I za kraj jedno očajno pitanje: Prošlo je tačno 20 godina od poznate afere nastale povodom zabrane “Golubnjače” koju ste režirali u SNP-u. Kako na sve gledate sa dvodecenijske distance?
       - I danas mi se čini da je to bila dobra predstava. Nijednog trenutka se nisam osećao ni kao poražen ni kao pobednik. Svako je imao i ima pravo na svoj sud. Najveća je sreća što nedaća sa tom predstavom nije uticala na moje zdravlje i pamet!
      
       DRAGAN PEJIĆ