Nekada je svaki dan bio Nova godina. Ne baš svaki, ali onaj koji smo tog dana odredili. Danas ih je i previše - imamo čak i “takozvanu Novu godinu”

      Blesavi ponedeljak. Ne bih ja išao na šišanje baš za Novu godinu. Ni na našu ni na njihovu, čak ni na kinesku, da me nisu naterali. A naterao me je radio. Na minus dvadeset (valjda je bilo toliko na Dunavu kad je u centru bilo minus 14) slušam B92. Posle gomile najava raznih “organizovanih” dočeka Srpske nove godine, na kojima će, pored SPC i patrijarha biti i neviđen vatromet, a u Domu omladine “engleski” DJ, ljupki glas kaže, u vestima u 15 časova da će “za ‘takozvanu Srpsku novu godinu’ biti i...”
       Zašto je, od svih novih godina baš srpska takozvana? Znači li to da ona nije nova godina, a kineska, u februaru, jeste.
       Dobro, možda su oni (B 92) ostatak nečeg “takozvanog”, na primer, neke takozvane OVK, pa im odgovara engleski DJ za “takozvani” pravoslavni praznik. Možda je to bio samo lapsus lingue spikerke, ili lapsus calami pisca vesti, ili zajednički “lapsus mozgus” - ne znam, ali posle celog dana pljuvanja onih “koji ne vole” Rome, decu, bicikliste, onih koji vole socijaliste i Mladića, onih koji nisu rekli a znali su za hladnjače “istovarene” u Batajnici, i “takozvane Nove godine” morao sam malo da odahnem. I šta ću, kao moj bivši drugar, bivši fudbaler Ćela, odem na šišanje. On se uvek šišao kad je bio uvređen, ljut, neraspoložen, ili samo pijan. Ošiša se, odspava četvrt sata i izađe “kao nov”.
       Imam svoj omiljeni frizerski salon. Vlasnica je jedna punija žena (mnogo punija), a svi frizeri su žene (u stvari frizerke, kao predsednik - predsednica). Pažljive su, fine, odlično šišaju i tu je najjevtinije. Samo 13. januara nisam bio baš raspoložen da se šišam na Rospi ćupriji. Znate, em 13, em žene, em Rospi ćuprija. A bilo mi dosta i one “takozvane”.
       Zato odem u grad kod muškog frizera, u “grad”. A tamo sve muškarci - sa muškim pričama, ulepšavaju se pred “takozvanu Srpsku novu godinu”. Gde sad muške priče kad je pauza u fudbalskom prvenstvu.
       Brica zavalio jednom glavu za stolicu, struže mu brijačem po vratu i pita: Šta misliš za onog Milutinovića? Oće l’ u Hag?
       Boli me, kaže objekat - onaj koji ima nož pod grlom, onaj koga briju.
       Boli i mene, kaže brica.
       Čoveče, sečeš me, kaže stranka.
       A, izvini. A šta misliš za Mladića? Jel’ da se preda?
       Opipam uši. Na mestu su. I zbrišem napolje. Ma ne bi mu seo na stolicu pa sve da sa patrijarhom puštam raketle. Ipak ću ja na Rospi ćupriju, na šišanje, možda već sutra.
       Krenem kući i u dragstoru “Karađorđe”, opet na Rospi ćupriji, kupim lozu “13. juli” i “vranac”, ne samo da pomognem crnogorskoj privredi da se osamostali, niti njihovoj državi da se osamostali (joj, i to mi je u glavi) već zato što valjaju i za ovu cenu bi ih kupovao, pa da ih i sam Milo, Alija i Mladić (Čovek) prave.
       Uveče Nova godina, srpska. Praseća glava, plećka - sve kako valja. Samo šta da gledam na TV - Nova godina bez trubača i bez DJ, pa dobro može i tako - prenos “ispred Doma sindikata” ili prenos vatrometa ispred hrama Svetog Save. Bože, prokleti ponedeljak, pa i ovi se nisu složili.
       Pre nekoliko godina doček Srpske nove godine (1997) je bio na Trgu Republike. Po (ne)vremenu, sličnom ovom, išli smo “čoporativno” na doček. Beograd je bio “ceo svoj”. Premeštali smo automobile u Šafarikovoj ulici, da bi se nekako uvalili u sneg i niko ih nije lupao. Išli u “Šumatovac” na vruću rakiju, pre ili posle, koji je “zaboravio” da ne radi posle ponoći i “svi zajedno” slavili Srpsku novu godinu. Ona tad nije bila “takozvana”, bila je samo srpska bez obzira da li ste Srbin ili ne.
       U utorak, opet se svi ljubimo, čestitamo jedni drugima, sa zadahom luka i alkohola, malo mamurni, ali sveže ošišani i jedino što možemo da prokunemo to je ponedeljak.
       Dok me šiša jedna dama, na Rospi ćupriji, mislim na to kako ova deca igraju na muziku onih DJ?
       Tu mora da ima neki fazon.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ